Ima dana kad se život otima logici, a po tom istom principu i jezik ima svoje zabrinjavajuće momente. Sadašnje vreme u tom smislu je prilično teško za jezik. Rečnik je sve suženiji. Govori se sve lošije, nepravilno i pogrešno. I ne samo na ulici, u svakodnevnom životu, već takav jezik srećemo i u knjigama i medijima. Govoriti pravilno, nažalost, više nije imperativ ni današnjeg obrazovanja.
Pravila koja smo učili u školi, a koja su i danas standard jezika kojim govorimo, gube bitku pred neznanjem i ignorantskim odnosom prema tome kako govorimo. Zato je svaki pokušaj da se opismenimo da govorimo pravilno, dragocen. Jedan takav pokrenula je novinarka Nataša Mirković koja pod naslovom "Jezikomanija" ispisuje odlične jezičke priče u listu "Dnevnik".
"Jezička praksa protiv norme", "Izolacija slova 'j'", "Biste ili bi", "Nigde nezabeleženi podaci", "O, reči moje", "Jer, je l'"... neki su od naslova u kojima se bavi jezičkim dilemama i greškama koje se svakodnevno čuju ili daju pročitati. O njima je Mirković govorila i za portal 021.rs.
021: Šta vas je navelo da počnete da pišete male "jezičke priče" o tome zašto je važno da pravilno pišemo i koristimo reči?
Mirković: "Male jezičke priče" ili "Jezikomaniju" inicirala je moja urednica Snežana Milanović. Nakon svakodnevnih rasprava o neverovatnim jezičkim greškama u medijima predložila mi je da pišem o najčešćim jezičkim greškama u našem jeziku. Znam da je ovo mali i neznatan, skoro nevidljiv doprinos našem jeziku, ali mi je baš drago kad mi se neko obrati i kaže: "Pratim vašu kolumnu, mnogo mi je pomogla...".
021: Da li ste od onih koji, čim otvore novine ili neku knjigu, odmah "zumiraju" neku pravopisnu, gramatičku ili slovnu grešku?
Mirković: "Lov" na greške je moj talenat, ali i "prokletstvo"! Kako otvorim novine, knjigu ili časopis greške samo "izleću", šteta bi bilo da ih ne iskoristimo za učenje kad je već toliko "materijala".
021: Zašto nam je danas sve manje bitna pismenost? Zašto smo tako zapustili jezik kojim govorimo?
Mirković: Život nas je ubacio u desetu brzinu i ljudi, u stvari, nemaju vremena za negovanje svog jezika. Ljudi sve manje koriste olovke, sve je digitalizovano. Sve polazi od škole, ali to nije dovoljno. U srednjim školama mahom nema gramatike ili je deca brzo zaborave jer se ne udubljuju, pošto im nedostaje koncentracije, a ono što bi moglo da ih podseti (televizija, radio, štampa, društvene mreže...) na najnižem je nivou.
Naš lepi jezik je zapušten i napušten. Ljudi komuniciraju u slikama i simbolima, a deca bi sve da urade u što kraćem mogućem vremenu i tu zaista nema prostora ni za proste, a kamoli prosto proširene rečenice, o složenim rečenicima, obogaćenim svim mogućim čulima ovog sveta, kakve se mogu naći u ruskim romanima, recimo, kada biste ih samo otvorili, da i ne govorimo.
021: Jezik "ruže" i građani, i mediji. To ide tako daleko da najzvučniji izdavači u zemlji objavljuju knjige sa vrlo ozbiljnim pravopisnim greškama, da mediji, koji su lideri u informisanju, koji otvaraju neke velike istine za nas – u koje treba da poverujemo, saopštavaju nam ih uz nedopustivu nepismenost u kazivanju. Da li bi onda neka logika stvari bila da onome ko piše nepravilno, ne možemo poverovati ni ostalo?
Mirković: Da, to je logično. Ali nije to tako jednostavno jer te greške mora neko i da primeti, a za to je potrebno znanje koje je danas u nestašici. Mnogi misle da je jezik samo instrument i koriste ga kako stignu, neki nesmotreno i nezgrapno, a neki s jasnom namerom da nas zaglupe. To je realnost i ostaje nam samo da radimo na sebi da bismo znali šta nam drugi rade. Ili jednostavno, da ne čitamo takve tekstove, kupujemo knjige u antikvarnicama i živimo u svom mikrokosmosu, što i sama činim, ali povremeno moram da izađem u svet i odam počast Milki Canić.
021: Šta mislite, zašto se lektor danas svećom mora tražiti po redakcijama u našoj zemlji? Da li je moguće da je on najskuplja stavka na medijskoj pijaci?
Mirković: Lektori su "kolateralna greška" ovog vremena. Radim već 20 i kusur godina i znam kako se nekad radilo. Lektori, korektori i redaktori su bili deo svake redakcije. I sve se čitalo barem dva puta pre štampanja. Nisu lektori najskuplja stavka, ali sve "gazde" smatraju da su oni nepotrebni. Vode se logikom da su svi novinari pismeni i da je to dovoljno za korektan tekst. Ne kažem, novinari jesu pismeni (dosta njih), ali imate i one koji žure, kao i one koji ne znaju tekst da pretoče u razumljiv tekst, a bogami, ima i onih nepismenih. U svakom slučaju, logično je da se svaki rad kontroliše, posebno kada ima takav uticaj na javnost.
021: Neki mudri ljudi kažu da se za uvid u pravo stanje stvari u Srbiji ne mora izaći na ulicu ili ući u gradski autobus, da je dovoljno spustiti pogled ispod tekstova na portalima i videti šta i kako ljudi pišu, ili uključiti TV sa nacionalnom frekvencijom. Ako smo ono kako govorimo i kako pišemo, ko smo danas mi, kakva je budućnost takvih ljudi?
Mirković: Mi smo ljudi s one strane ekrana. Samo nezainteresovani posmatrači. Takvi ljudi u nekoj bliskoj budućnosti nemaju mnogo izbora. Ako se nastavi trend nezainteresovanosti bićemo u potpunom jezičkom haosu. Ne bih mogla da predvidim scenario, čak ni za neku blisku budućnost. Potpuno nerazumevanje među ljudima, rekla bih.
021: Za srpski jezik, ćirilicu i uopšte prosperitet Srbije najviše su zabrinuti oni koji pišu: "ho ću", "ne ću", "ne moj", "neznam", "novosađani", "Srpski jezik". Šta o nama govori taj vrlo evidentan nesklad u shvatanju suštine?
Mirković: One koji tako pišu nije trebalo pustiti da završe osnovnu školu, te samim tim ne bi mogli ni da pretenduju na više položaje. Stvari treba seći u korenu i kriterijumi se ne smeju prilagođavati najgorima samo zato što su najglasniji.
Nikako ne mogu da "svarim” taj raspored snaga u našoj zemlji. "Svi vole fotelju", rekli bi stari. I ne biraju, ni način, ni reči do raznoraznih pozicija. Intelektualci su se povukli u svoja skloništa, bez borbe i prepustili svet polusvetu. Sve bi trebalo iz korena promeniti. Uspavani smo, to je odgovor na ovo pitanje.
021: Šta je ono što je u jezičkom smislu nepodnošljivo u domaćim medijima, elektronskim/štampanim, svejedno?
Mirković: U pisanim medijima spojeno pisanje rečce "ne" s glagolima, mešanje slova "lj" i "nj" (sumljam), brkanje "jer" i "je l'", "izvinuti se" umesto "izviniti se", zatim konstrukcije "kući sam" umesto "kod kuće sam", pogrešno "u vezi toga" umesto "u vezi s tim"...
021: Koje su (konkretno) najfrapantnije, a koje najčešće greške koje srećete u medijskom prostoru?
Mirković: Kada kažu "Doći s(a) autobusom" slatko se nasmejem slici koju zamišljam kako osoba trči pored autobusa. Svakako i spojeno pisanje rečce "ne" s glagolom, promena glagola "biti", "ho ću"... Posebno me iritira kad na radnjama i lokalima čitam radno vreme nedeljom... (Nedeljom neradimo!), kao i kad po kafićima čitam menije i vidim da piše "napitci"!
021: Šta vam je utisak: razvija li se srpski jezik adekvatno vremenu? Da li mu se "dopisuju"/dodaju nove reči koje označavaju neke nove tekovine savremenog življenja? Ima li u tom smislu on i neke "na silu kovanice" koje do kraja nisu prihvaćene?
Mirković: Jezik jeste živa stvar, on se stalno menja, ali srpskom jeziku nedostaju institucije koje bi to standardizovale i rekle: "To je tako, ne može drugačije." Naš jezik obiluje dubletima, a često i potpuno neobjašnjenim problemima. Posebna priča su reči iz engleskog jezika koje se svakodnevno koriste i koje unose pravo šarenilo u pisanju... "Daunlodovati", "printati", "skenirati", "lajkovati"... tema su posebne priče o rečima.
021: Da li insistiranje na rodnoj ravnopravnosti koristi jeziku, politici ili samo pukoj političkoj korektnosti? Šta o njoj mislite vi?
Mirković: Insistiranje na rodnoj ravnopravnosti je samo puka politička korektnost. Nepotrebno, po meni. Jednostavno, nema potrebe da se ljudi zavađaju i zbog toga... Nek se jezik prilagođava spontano, a ne nasilno.
021: Može li država da se pozabavi očuvanjem pravopisa srpskog jezika na neki opipljiviji način? Može li u tome, recimo, da pomogne, nacionalna televizija?
Mirković: Država bi morala da se pozabavi tim pitanjem, a samim tim i nacionalna televizija bi bila glavni instrument "spasavanja" srpskog jezika. Takođe, mnogi ljudi gledaju turske, indijske, meksičke i ine serije, a prevod (titl) je isto tako katastrofalno urađen. To bi sve trebalo zakonom propisati, podići na viši nivo i uvesti srpski jezik na sve fakultete kao obavezan predmet!
Komentari 21
Lela
Bela
Hvala.
Jelena
To mi je kao da neko ne može da nauči kako se ukucava ekser u dasku, pa mu onda daju da pravi drvenu kuću jer, eto, treba i on nešto da radi. Jovina gimnazija proizvodi takve, iako se neke stvari uče u osnovnoj školi.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar