Piše Emanuel Ruben: Opklada na vrhu stepenica

Ako ste se ikada zapitali kako je to voziti bicikl uz Dunav, onda će vam na to odgovoriti francuski pisac Emanuel Ruben.
Piše Emanuel Ruben: Opklada na vrhu stepenica
Foto: 021.rs

Uz dozvolu izdavačke kuće Akademske knjige, 021.rs donosi vam odlomak iz ovog uzbudljivog i nagrađivanog dela.

Ruben će posetiti Novi Sad od 9. do 11. maja, kada će tokom tri dana biti promovisana njegova knjiga "Uz Dunav". 

Opklada na vrhu stepenica
 
Na vrhu stepenica u Odesi, ispred statue vojvode od Rišeljea, pod Anastasijinim pogledom, Vlad, strastveni ljubitelj kinematografije, upućuje mi izazov: kako bi bilo da svoje putešestvije započnemo ovde, da se na dva točka sjurimo niz dvesta stepenika čuvenih stepenica, kao dečja kolica iz "Oklopnjače Potemkin"? – Ajd čik! 
 
Priznajem da je opklada primamljiva. Gledam stepenice isprugane svetlošću i senkom; gladim svoje vozilo, proveravam pritisak u gumama, stanje kočnica i vešanja, pritežem remenje vreće za spavanje pribijene uz upravljač, opipavam bisage, šator ispresavijan u platnenoj futroli, dušek od pene smotan na prtljažniku – sva moja biciklistička oprema, spremna za veliko putovanje kroz Evropu, dobro je pričvršćena. Idemo! Pravim se da se zalećem... Anastasija me gleda ispod velikih crnih naočara, turisti me gledaju kroz ekran svojih staklenih očiju, sa štapovima za selfi podignutim u plavo nebo. Moja prednja guma već gazi prvi stepenik, crni kaučuk gnječi se o granit, točak okleva da se prevali u prazno kao u Ajzenštajnovom filmu, a ja se tad okrećem ka Vladu i kažem: – Ti prvi, znaš da ne umem da silazim!
 
Posredi je jedna naša mala igra: Vlad me neprestano optužuje da se vučem na spustovima. On ima značajnu prednost: težinu, ne bicikla, nego čoveka. I prirodni dar: ne zna za strah. Veština spuštanja zahteva od bicikliste da poseduje te dve odlike: mora umeti da se pretvori u đule, jer đule nikad ne okleva, đule se ne plaši da će pući; ja sam previše nalik dečjim kolicima; u  sedlu me uhvati frka – čak i onda kad sam još mislio da sam Virank, na vrtoglavim putevima u Verkoru uvek sam zaostajao na spustu, pa sam to morao da nadoknađujem na narednom usponu, sustižući razne akrobate, koje se više nisu puvale, nego su dahtale na bajsevima što su se, nalik uspinjačama, vukli kao na usporenom filmu...
 
I tu sam, pred stepenicama u Odesi, pred Anastasijinim očima, pod štapovima za selfi u rukama turista, ukapirao šta stoji iza smera ove odiseje: iako sam nabio šesnaest godina u listove od vremena kad sam se za sat i po na hronometar peo na Vantu strmim putem iz Bedoena, ostao sam u duši penjač, ne hronometraš, ne sprinter, ne vozač za blage kosine. Zato hoću da idem uz Dunav od Crnog mora do Crne šume: reke su veoma duge pokretne stepenice što se postepeno spuštaju ka moru ili okeanu. Mogu da paradiram svim najzamršenijim, najmisaonijim izgovorima, ali pravi razlog je tu: nema šanse da nekadašnji penjač pusti da ga struja nosi kao neki balvan; nema šanse da se prepusti toku stvari; nema šanse da izabere najlakšu mogućnost. A sem toga, pamtim svoj najgori pad: u to vreme stanovao sam pod krovovima Pariza, u golubarniku koji sam izabrao zbog njegove adrese, slatkog imena što me je već tad očaravalo, stare priče što se plela između reke i mene: metro stanica Dunav, bivši Dunavski trg, potom Trg Rajne i Dunava, u spomen na francusku Prvu armiju. 
 
Jednog januarskog dana, jureći strmoglavo niz Krimsku ulicu, kojom se stiže do Staljingradskog trga – sviđa mi se kako imena pariskih ulica sastavljaju odu svim Rusijama – predivno sam zaplovio kroz vazduh i ostao u nokdaunu na kolovozu; još čujem škripu kočnica taksija koji se naglo zaustavio iza mojih leđa ne bi li mi sačuvao život; pošto me je vozač pridigao, uz reči koje nikad neću zaboraviti – Imali ste sreće, da sam autobus, tu bi’ završili – ostavio sam bicikl na mestu događaja i otišao peške do Severne železničke stanice, ćopajući kao Edip; tek je medicinska sestra, kad je došla na šljaku, posumnjala na prelom, pa mi je dala štitnik za koleno i štaku, te me otpravila iz zgrade Severne stanice; kad sam izašao odande, morao sam da zaustavim taksi: nisam imao snage ni da pređem preko platoa.  
 
Presuda bolnice "Lariboazijer" posle dana i noći čekanja na odeljenju za hitnu pomoć: čašica razmrskana! Otad mi je jasno da je bolje peti se uz Dunav nego niz njega silaziti. Podsećam, dakle, Vlada da ne želimo da idemo niz tok vremena  nego uz njega, već sad sanjamo o virtemberškim strminama i nadamo se da ćemo do njih stići pre zime, pre prvih mrazeva i prvih snegova – dok ne bude prekasno za logorovanje pod tamnim jelama Crne šume. Da, hoćemo da idemo uz tok reka, kao u "Fickaraldu", filmu Vernera Hercoga. Bićemo konkistadori bespotrebnog, pustolovi sa asfalta i iz kolskih tragova, mali junaci velikog zupčanika, kondotjeri iz prašine. A potom nabrajam ostale razloge za ovo putešestvije nasuprot struji, koje će nas odvesti od Crnog mora do Crne šume u srcu naše tame.
 
Vlad me ne sluša. Anastasija me ne sluša. Posmatraju odesku luku pod našim nogama. Onda se i ja povodim za njima i upirem pogled u taj veoma star prizor. Šarolika Odesa uvek me u mislima vraća u Marselj – grad koji posetilac voli ili mrzi, nema tu mesta za mlake i mlitave, ili ćete već s prvim koracima odlepiti za njim ili se nikad nećete primiti na njega; Odešanin ste kao što ste Marseljac, ponosni na to i ljubomorni što svoj grad morate da delite; Marselju i Odesi zajedničko je što imaju najlepše stepenice na svetu i, mada u Marselju one ne padaju pravo u more, u oba grada kameni stepenici vode u luku, jer su oba grada pre svega luke, otvorene za izbeglice kao i za pustolove, upravljene ka zovu pučine ili obećane zemlje. 
 
  
 
Tu, pred našim očima, raznobojni kontejnerski brodovi pristigli s Bosfora staju u red kako bi se opskrbili u pristaništu; Crno  more nije baš Sredozemno, pre je njegova severnjačka i istočnjačka mlađa sestra, ali Odesa, okrenuta Jugu i Levantu, gotovo je mediteranski grad, a Dunav, do kojeg ćemo doći kroz dva dana, juri naniže do geografske širine Korzikanskog rta i uliva se u more na geografskoj širini Venecije, po čemu je takoreći mediteranska reka, a tu njegovu stranu često brišu nostalgični germanofilni putnici koji svuda traže tragove Mitteleurope i žale za Muzilovom Kakanijom, Sisinim žiponima, zulufima Franca Jozefa i svim gazdama one tamnice naroda koja nije bila mnogo bolja od SSSR-a, a bez sumnje je bila kud i kamo gora od Jugoslavije.
 
Ali ako Odesa i jeste sasvim mediteranska kad jara ščepa bulevare i izbaci klinčadiju na crnomorske plaže, zimi je zato u potpunosti kontinentalna. Zamislite, dakle, Marselj u kojem se govori ruski i gde svake zime pada obilan sneg. Tu vlada mediteransko-kontinentalna klima. Ali ovog junskog dana, leto, pravo tavridsko i besarabijsko leto, još se nije smestilo u gradu koji je slavio Puškin u Evgeniju Onjeginu:
 
Odesi življah tada, 
Prašnjavoj, a neba vedra, 
Trguje se tamo vazda, 
Lađe hitro dižu jedra;
I Evropom sve odiše, 
Blista jugom, šareni se, 
Tako živo, raznovrsno.
 
Na odeskoj plaži, gde smo zatekli Anastasiju i njenu drugaricu Tatjanu u kupaćim kostimima, događa se šašav klimatski fenomen: ledeno more uprkos žarkom suncu. Može se ući samo do butina. Tepisi magle što su zaklanjali horizont sada se primiču, obrub obale se gubi, gola tela opružena na plaži nestaju u nekoliko sekundi, više ne vidimo ni deset metara ispred sebe, potom se magla povlači, poput oseke, pa se ponovo vraća da nas izbriše. Raspitujemo se okolo šta se dešava. Niko ne uspeva da nam objasni tu uvrnutu pojavu. Čak je i Lamanš u maju bio manje hladan, kaže nam Tatjana, koja se vratila iz Francuske, gde je našla muža preko interneta kako bi pobegla iz ove nesrećne zemlje što se zaglibljuje u građanski rat i privrednu stagnaciju. Ja, opet, pomišljam: E, da smo samo u Istanbulu, tamo, na drugoj strani! To me hvata kad god dođem u Odesu: ne mogu da se uzdržim od sanjarenja o Istanbulu!
 
Vlad i ja smo se dugo premišljali dok smo ovih poslednjih meseci pravili putni plan. Na koji aerodrom treba da sletimo ako hoćemo da se popnemo uz tok Dunava do njegovih izvorišta? Iz kojeg grada da krenemo? Iz Konstance, u Rumuniji? Bilo bi to najlakše rešenje, pošto se EuroVelo 6, biciklistička staza od Atlantika do Crnog mora, koja postoji samo na netu, a na terenu ne ide mnogo dalje od Budimpešte, završava, teoretski, u velikoj rumunskoj luci. Da krenemo iz Istanbula? To bi bila najluđa, najsmelija varijanta... Ali Istanbul je daleko od delte, daleko od nultog kilometra, dok su Odesa i Konstanca dva aerodroma najbliža Sulini, gde Dunav zvanično okončava svoj transevropski maraton. Zapravo, da, trebalo je da krenemo iz Istanbula, kako  bismo išli istim putem kao osmanlijski ratnici, istim putem kao one sirijske, kurdske, avganistanske, iračke izbeglice koje u svojoj gluposti nazivamo migrantima. 
 
Ali Vlad je Ukrajinac, strastveno se zanima za drevnu istoriju i dovoljno me je davio sa Skitima, Sarmatima, Kumanima, Hunima, Pečenjezima, Avarima, da bih izabrao put varvarskih osvajanja. Sem toga, polazak iz Odese pružao mu je priliku da poslednji put poseti svoju osamdesetogodišnju baku, jedinu preostalu od njegovih koja još zna nekoliko reči srpskog: Vladovi preci bili su srpski doseljenici poslati u vreme Katarine II da nasele Novu Rusiju.
 
Juče, dok je moj avion ponirao ka Istanbulu, gde sam presedao, gledao sam kroz prozorčić Bosfor i njegove tvrđave, Rumeli i Anadolu Hisari, svetionike Evrope i Azije, gledao sam onaj veliki kobaltnoplavi kanjon što se otvara između dva kontinenta, veliki kobaltnoplavi kanjon kojim sam krstario pre dvanaest godina podruku sa ženom po imenu Deniz, što je turska reč za more, ja sam je zvao Kara Deniz, moja muza s Crnog mora, jer je imala veoma tamnu kosu i oči čije je crnilo bilo čas divlje, čas nasmejano; da, u avionu sam mislio na Karu Deniz, svoju muzu s Crnog mora, koja mi se podsmevala zbog muške punđe, previše tankih brkova i želje da svima delujem kao Turčin, ona se grozila nacionalizma, grozila se crvene zastave i belog polumeseca što su se vijorili na skupovima, u danima kad su utakmice – pitao sam se šta je s njom u Ergodanovoj ućutkanoj Turskoj.
 
  
 
Kako može izgledati njen umetnički život, koji joj je otet nakon neuspelog državnog udara, govorio sam u sebi kako je trebalo da pobegne iz svoje zemlje, kao toliki drugi, brinuo sam se što je ostala tamo, pod šapom onog brkatog džihadiste, koji je napredovao bolje zamaskiran nego ISIL-ovi bradati varvari; 2005. godine niko se nije plašio Erdogana, tada je na svačijim usnama bilo pitanje ulaska Turske u Uniju, svi su u to verovali, čak je kružila majica na kojoj su se videle Turska i Ukrajina, dve obale Crnog mora, kako se ljube kao usne, a onda su se u Francuskoj i Evropi stvari okrenule, sa izborom Sarkozija velika konzervativna revolucija iskvarila je sve članice Unije, te bolesnice na našoj planeti, i Turke je zahvatila ogorčenost, glasali su za onoga ko će im povratiti izgubljen ponos, nakon što smo im toliko godina obećavali da ćemo ih primiti u društvo.
 
Leteći iznad Bosfora pitao sam se kad ću moći opet da živim u Turskoj, govorio sam u sebi kako je Visoka porta, gledana s neba, jedan lep izrez, lep izrez od plavetnila plavljeg nego plavetnilo mora, kako je Bosfor nekad bio brdovit tesnac između Anadolije i Balkana, i ponovo sam mislio na male bele grudi Kare Deniz, njihove jedre tamne bradavice, i već sam žalio što nisam napravio stanku u Istanbulu – potražio bih na netu njen broj, pozvao bih je, rekla bi mi da se nađemo u Čihangiru ili Ortakoju, na obali Bosfora, seli bismo na trajekt i prošetali se azijskom obalom, kod Leandrove kule, koju Turci zovu Kiz Kulesi, devojačka kula, popeli bismo se Bosforom do Crnog mora i okupali se tamo, kao nekad,  u penušavim talasima, na plaži Riva.
Pre nego što je avion promenio pravac i spremio se za poniranje ka Mramornom moru, zapitao sam se nije li Bosfor poslednje mesto gde se Dunav pojavljuje  na površini i pomislio sam na sultane koji su sanjali da skrenu tok te reke do Istanbula; zamislio sam Dunav kako izbija na Zlatni rog, između kupola Svete Sofije i kule Galate, koju sam svakog dana gledao sa svog balkona, tako blisku da sam je gotovo mogao dotaći kad ispružim ruku; zamislio sam mešavinu Istanbula i Budimpešte, svoja dva omiljena grada: najlepši grad na svetu našao bi se na najlepšoj evropskoj reci, mogli bismo iz Istanbula krenuti uz tok Dunava i povezati biciklom Francusku i Tursku, dve krajnje tačke kontinenta. Ali sultani nikad nisu ostvarili svoj faraonski san, Erdogan, koji svakog dana sve više odvraća svoju zemlju od Evrope, neće skoro skrenuti Dunav i uvesti ga pod Visoku portu, Istanbul se zaista nalazi predaleko od Suline, gde se velika reka zvanično spaja s Crnim morem; trebalo je, dakle, da naša odiseja započne tu, u Odesi.
 
A opet, kad čovek tumara odeskim ulicama, nikad nije daleko od Turske. U stvari, Turci su posvuda, napominje Anastasija  opraštajući se od nas: Turci koji su došli zbog poslova, u odelu, s kravatom i akten-tašnom, bež kišnim mantilom ćušnutim ispod ruke; Turci  u belim keceljama, koji seku kebabe; Turci u plavim kombinezonima, koji popravljaju puteve; Turci u patikama i bermudama, koji se švrćkaju ispred opere – u doba okončane mondijalizacije, Odesa je istanbulsko predgrađe prebačeno ovamo vazdušnim putem, budući da dva grada deli samo sat vremena leta avionom. Zato, pošto mi nedostaje Turska, pošto Vlad žali za godinama koje je proživeo u Bakuu kao bubreg u loju, pošto ponovo mislim na Karu Deniz, a on na svoju azerbejdžansku dragu, koja se, međutim, mnogo puta poigrala s njim, poručujemo u jednom turskom büfeu škembiće u saftu i bele bubrege – kao što nam je kuvar predložio kad smo mu rekli da nas čeka četiri hiljade kilometara na biciklima koje smo parkirali onamo:
 
– Naklopajte se muda, momci, trebaće vam!
 
***
 
Emanuel Ruben rođen je u Lionu. Diplomirao je geografiju na lionskoj Ecole normale superieure, a potom je nastavio školovanje na Nacionalnom institutu za istočne jezike i civilizacije u Parizu. Prvi roman, Halte a Yalta, objavio je 2010. godine. Njegov treći roman, Snežna linija (Akademska knjiga, 2017) našao se 2014. godine u izboru za prestižnu nagradu "Gonkur". Ruben je više godina boravio u zemljama Evrope, kako zapadne tako i istočne, pa je tako proveo i godinu dana u Novom Sadu. Kao strastveni ljubitelj biciklizma, prokrstario je biciklom Evropu, crpeći nadahnuće za svoja književna ostvarenja. Jedan od njegovih najvećih poduhvata bila je vožnja uz tok Dunava, od Crnog mora do Crne šume, a dnevnik s tog putovanja upravo predstavlja knjiga Uz Dunav, za koju je dobio nagrade "Nikola Buvije" (2019), "Amerigo Vespuči" (2019), Veliku nagradu "Sport i književnost" (2019) i Nagradu "Amik" Francuske akademije (2020). 
 
Knjigu "Uz Dunav" možete da pronađete na sajtu Akademske knjige.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • zorana

    07.05.2022 13:47
    Divno
    Iz isečka mi se sviđa stil pisanja, i dosta je informativan.
    Maštam da provozam bajskom uz Dunav bar ovaj deo što prolazi kroz Srbiju.
  • Gari

    07.05.2022 10:11
    Dobro baka i zna koju reč našeg jezika zato što su Srbi u Rusiji nestali najstrašnijom asimilacijom.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Strategija, komedija, farsa

Ovih dana su pažnju javnosti privukli sukobi između ljudi iz najužeg rukovodstva vladajuće stranke – SNS-a.

Struka se oglasila

Već tri godine ovaj moj petogodišnji Nikola po povratku iz vrtića prolazi sledeću proceduru:

Trojka za Vučića

Dogovorivši novi aranžman o isporuci gasa Srbiji, predsednik Vučić je blizu rešenja krupnog problema iz svakodnevnog života. Ali ne samo to.

Šta će biti s Anom?

Izgleda da je samo jedna stvar izvesna u političkom životu Srbije: drugi predsednički mandat Aleksandra Vučića treba da započne tokom iduće sedmice.

Đido

Ovih dana ponovo je aktuelna priča o disidentu Milovanu Đilasu, zbog objavljenih dnevničkih zapisa. Šta je o Đidu pisao Desimir Tošić saznajemo iz knjige "Desimir Tošić: Između ekstrema".

O poslu sve najgore

Kada ste poslednji put sreli osobu koja je zaljubljena u posao koji radi? Koja se budi s tom ljubavlju i sa istom leže?

Novosadsko pravilo besne strane

Sine, uvek budi dobar čovek: pomaži drugima, imaj razumevanja, ne osuđuj. Uvek budi pravičan, dosledan, drži se nekog reda. Skini šešir kad se pozdravljaš, osmehni se.