O poslu sve najgore

Kada ste poslednji put sreli osobu koja je zaljubljena u posao koji radi? Koja se budi s tom ljubavlju i sa istom leže?
O poslu sve najgore
Foto: 021.rs
Koja ima energiju da istraži, ljubaznost da privuče, volju da unapredi svoj i tuđ rad? Onu osobu s kojom odete na pivo posle posla koja ne kaže "jao, odlepiću od ovih više, pritisak mi je 300 sa 150, ljudi su nenormalni, dođe mi da dam otkaz i odem negde i završim s tim". 
 
Niste skoro, je l' tako?

Sasvim slučajno sam ovaj utisak podelila sa dosta prijatelja i za uzvrat dobila buket različitih primera mržnje prema poslu. I to, gle čuda, sve intenzivnije i u privatnom sektoru, ko bi rekao?

Drugarica je išla privatno na neki pregled, stigla je 15 minuta pre zakazanog termina. Nakon što je niko nije prozvao skoro sat i po, spakovala se i otišla kući. Kada su je nazvali da pitaju da li će doći i saznali da je zapravo sat i po sedela tu, u znak izvinjenja i dobre volje da svoju grešku isprave rekli su: "ok, doviđe..." "Nja" nisu ni rekli, odnosno jesu, ali ne u tom obliku. 
 
Jedan drugar je, primera radi, hteo da problematični slučaj iz svog sektora prebaci u drugi, jer prelazi ovlašćenja njegovog (ovo je već neka teška državna priča), pa je dobio poziv u fazonu "a brate, sad 'ladno moramo da radimo svoj posao, ono, baš ti hvala!"
 
Nedavno sam u restoranu iz karte pića za decu naručila dva frapea od sezonskog voća, tako je pisalo. Konobar je doneo dve "nes" kafe. Kada sam ih vratila šankerki i rekla da je to kafa a ne frape, prvo me je prostreljala pogledom pa sam je zamolila samo da me ne tuče. To joj izgleda nije bilo ni malo simpatično, pa je s istom mržnjom u glasu rekla da to jeste frape. Pa smo se ona, konobar i ja gledali kao Klint, Klif i Valak iz "Dobar, loš, zao" da bi se napokon slomila i rekla da nemaju frape. Nema "izvinite", nema "greške se dešavaju", nema ničega.
 
 
Na TikToku sam videla neki super kratki snimak iz nekog domaćeg supermarketa gde blizu kase stoji reklama sa "stock" fotkom nasmejane prodavačice i nešto kao "osmeh je uvek besplatan" i onda brzi zum na kasirku koja je otprilike na posao došla direktno sa dvadesetčetvoročasovnog branja malina, kuvanja sedam ručkova i saznanjem da je ovo taj život i da dalje nema niti nade, niti osmeha. 
 
Volela bih da znam šta se tačno dešava, da li je u pitanju to da smo generalno nezadovoljni svojim životima i da ovo nezadovoljstvo prosto ne možemo da sakrijemo čak ni na poslu ispod maske profesionalnog, lojalnog i odgovornog radnika. Takođe, koliko li naša radna etika mora biti ugrožena da svojim ponašanjem pokazujemo ne samo da ne marimo za interes i ugled "firme", već ne marimo ni za sebe, što je posebno interesantno u situaciji gde su nam puna usta "sve je poskupelo samo plate iste, kako će se preživi videćemo".
 
Osim toga što, ubeđena sam, gomila ljudi nosi teret nezadovoljstva s posla kući i iz kuće na posao, ima i toga da nismo svi sledili svoje želje, osluškivali sami sebe, trudili se da oživimo svoje snove. Zašto? Verovatno nismo imali dovoljno stroge sebe ili previše stroge roditelje čije smo snove zapravo morali da pratimo. Ili smo rođeni u zemlji koja nas nikada nije pitala šta mi želimo. Ili su, moguće, sve naše snove raspršili poslodavci koji od radnika traže da iscede iz sebe poslednju kap znoja i da, usput, ne traže ni odlazak u toalet.
 
Uz sve to, priznaćete da svi osećamo tu neku promenu u ponašanju koju je pandemija pre dve godine donela sa sobom. Svi se sećamo one nervoze među ljudima koja se nožem mogla seći i kao da smo se i nakon povratka "u normalu" oslobodili maski, ali nažalost u potpunosti. Nismo skinuli samo maske, već i osmehe. Možda je za "povratak u normalu" zapravo neophodno ponovo steći naviku da budemo među ljudima. 
Nedavno sam imala jednu operaciju koja nije bila jednostavna. Nije mi bilo lako da pronađem spremnost, hrabrost i uopšte volju da organizujem petočlanu porodicu da čitave dve nedelje funkcioniše potpuno bez mene, a još mesec dana na to da me gledaju samo kako ležim i pijem kafu. Ali je sav taj strah i stres nestao onog momenta kada sam upoznala hirurga koji će me operisati. 
 
To je čovek koji sledi svoj san. Ili, ako je njegova profesija bila želja njegovih roditelja, on ju je zavoleo do srži. On je čovek koji komunicira sa tobom, koji te čuje, koji je siguran u svoje ruke i uzbuđen što će nekome pomoći i promeniti život. On je nasmejan, zadovoljan svojim životom, ima ženu koju voli i koju voli da spomene, on prenosi svoju hrabrost i nesebično pruža svoje znanje, kako kolegama, tako i pacijentu. Obilazi, brine i presrećan je kada vidi da je posao uradio dobro.
 
E taj čovek, taj čovek je retka vrsta. Često se setim njegove zaljubljenosti u svoj posao i često me pomisao na njega pokrene da se nasmešim i kada mi nije do toga. Takođe, često se setim njega kada pitam decu šta biste voleli da budete kad porastete?
 
I još češće pomislim: možda smo svi nosili hirurške maske ali nismo svi postali hirurzi. Nažalost.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Zivana

    25.05.2022 22:35
    Drzavni posao
    Ja obozavam svoj posao. Bila sam privatnik, sad sam na drzavnim jaslama, pa sam svoj entuzijazam i kreativnost prenela i ovde. Da, gledaju me cudno, misle da sam blesava sto tovarim sebi vise posla u okruzenju koje vise energije potrosi da smisli razlog da ne, nego da da. Verovatno i jesam, al mene to ispunjava, jos uvek. Apatija je generalna, neizleciva i vrlo zarazna.
  • Zzx

    25.05.2022 19:19
    Nije tako prosto
    Razlike u primanjima ne opravdavaju drskost, nevaspitanje i agresivnost koji "krase" dobar deo stanovništva. Hirurg treba da ima veću platu od kelnerice, ali ne treba da prima mito. Kelnerica treba da normalno živi od onoga što zarađuje. Tačno je da ne mogu svi da budu visoko obrazovani, ali to ne znači da oni drugi nemaju prava na život dostojan čoveka. Nebuloze u stilu: Što nisi izučio za hirurga, su samo nebuloze. Mnogima ne ide sve kako su zamislili, a mnogi su rođeni sa srebrnom kašikom. Svi oni trče istu trku samo neki imaju veliku prednost na startu.
  • Milan

    25.05.2022 16:01
    Uživam čitajući kolumnu, divno napisani tekstovi!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Strategija, komedija, farsa

Ovih dana su pažnju javnosti privukli sukobi između ljudi iz najužeg rukovodstva vladajuće stranke – SNS-a.

Struka se oglasila

Već tri godine ovaj moj petogodišnji Nikola po povratku iz vrtića prolazi sledeću proceduru:

Trojka za Vučića

Dogovorivši novi aranžman o isporuci gasa Srbiji, predsednik Vučić je blizu rešenja krupnog problema iz svakodnevnog života. Ali ne samo to.

Šta će biti s Anom?

Izgleda da je samo jedna stvar izvesna u političkom životu Srbije: drugi predsednički mandat Aleksandra Vučića treba da započne tokom iduće sedmice.

Đido

Ovih dana ponovo je aktuelna priča o disidentu Milovanu Đilasu, zbog objavljenih dnevničkih zapisa. Šta je o Đidu pisao Desimir Tošić saznajemo iz knjige "Desimir Tošić: Između ekstrema".

Novosadsko pravilo besne strane

Sine, uvek budi dobar čovek: pomaži drugima, imaj razumevanja, ne osuđuj. Uvek budi pravičan, dosledan, drži se nekog reda. Skini šešir kad se pozdravljaš, osmehni se.