Da zalijemo mi to... betonom

Hathor

Info

29.03.2023.

09:44

Pre neko veče rekli smo deci da "večeras gasimo sva svetla na sat vremena", onako neobavezno.

Foto: 021.rs

Ovaj desetogodišnji mrgud kojeg, evidentno, počinjemo da smaramo nekim našim "moranjima", iznervirano je upitao: "A štoooo", da bi dobio odgovor: "Pa za našu planetu".

Nakon što ga to baš i nije odobrovoljilo mnogo da se za temu zainteresuje, niti da sasluša više o tome, iznervirana tom njegovom apatijom, potegla sam za kvarnim i vrlo zabavnim oružjem, te sam rekla polušaljivo: "Vidi sine, mene baš briga. Ja ću umreti pre tebe i tačno me zabole kakva će planeta tebi ostati" i nakon smejuljka koji sam pokušavala da sakrijem i obe svoje, a jedne njegove dignute obrve, dodala sam: "pa ti vidi".

Sinak je nakon toga vrlo angažovano skočio, pogledao svetla napolju, sačekao pola devet, potrudio se da sva svetla u stanu pogasi i dodatno me opomenuo kada sam nakon pet minuta upalila nešto, jer sam mislila da me više ne vidi. Najgora sam, znam. Najbolji je, isto znam.

I šta me raduje? Raduje me to što je ideja o drugačijoj perspektivi problema bila dovoljna da jedan mali potomak zasuče rukave i krene u borbu za ideale snažnije od mene. Šta me rastužuje? Rastužuje me seča šodroških topola, uzaludna borba aktivista, njihove suze, znoj, napori i borba. Rastužuje me Savski kej i ta ogromna energija koju pokazuju oni koji žele u osnovi samo jedno: da se zakon poštuje. Da se priroda štiti od nas samih zakonom, a mi sami od nje, bedemima.

Rastužuje me koliko je samo dobrih ljudi na pravoj strani, koliko su im ruke zapravo čiste i koliko su njihovi motivi ispravni, volje snažne, moral neukaljan i vera u zaštitu onog kojem je zaštita potrebna snažnija od bilo čega. Da, rastužuje, jer bojim se, ništa od toga. Makar ne u ovoj zemlji.

Rastužuje me što ovog mog malog takvog divnog sutra mogu videti među njima. Kako viče, kako ne da, kako se bori i kako gube i on i planeta. I tu ništa ne mogu da učinim, sem da ga naučim da u svemu tome bude još snažnije i da u svim takvim borbama bude onakav da unese makar tračak nade nama koji ruke u vis držimo odavno, jer smo se iznarazočaravali i previše.

Rastužuje me što smo granice ljudskosti prešli ne osvrćući se i što i milimetar površine koja diše želimo da uništimo, jer ima li šta lepše nego grad na vodi, pogled na beton, šetnja po istom, splavovi, potopljena priobalja i ono najlepše - zaobilaženje zakona.

I kao da prošle nedelje mučne scene padanja drveća i licemerja vlasti nisu bile dovoljne, videli smo i čoveka iz naroda. Da, naroda koji uči od svoje vlasti, te zakon vidi tamo gde su mu rekli da jeste – u svojim rukama.

Celih 50 sekundi trajao je snimak jednog čike koji na sred poljanice između Limana i Telepa, simbolično i tako zgodno nazvanoj Depresija, istovara smeće koje je godinama skupljao u sebi. Njemu više ne treba te je čilo i orno rešio da ga odveze na jedinu zelenu površinu u ovom delu i istovari na nju - nek se sada ona nosi s tim ili nek prenese dalje ako joj baš smeta.

Uprkos uključenoj kameri slučajnog prolaznika i par očajničkih rečenica koje je izgovorio šokirani svedok, čika nije mnogo mario – istovario je gomilu šuta, lopatu po lopatu. I ruku na srce, iako 50 sekundi ne zvuči kao nešto dugačko, snimak je mučno gledati jer tako jasno, vedro i plastično pokazuje svu oholost, svu bol južno od kičme, svo bezakonje koje udišemo svakodnevno i svu bestidnost koju pokazuju - njima ni uključene kamere, očaj svedoka, dokazi, javnost i čast ne vrede ništa.

I nije to samo šut, i nije samo očuvanje sredine. To je istovar i najmanjeg napora da budemo civilizovano društvo, istovar vrednosti koje pokušavamo da zadržimo makar na minimumu, da očuvamo javnu reč, da sačuvamo dignitet i integritet. Lopatanje po dostojanstvu i istovar na depresiju.

Čvrsto verujem da smo svi mi sada ovom gradu sve: i loše detinjstvo i problematična mladost i teška, usamljena starost. Učinili smo, činimo i očigledno činićemo sve da ga što pre strpamo ispod zemlje pa da nad istim plačemo, govorimo kako je nekad bio divan, prisećamo se nekih lepših vremena i boljih ljudi, krivimo više sile i onda na kraju pred polazak, uz setu, još malo zalijemo. Betonom.

Teme

šodroš Hathor

Komentari 22

Hronološki Najpopularniji

Pisemo

31.03.2023 • 11:13

Botujete

Citam komentare i od 21 komentara 3 su napisana normalnim jezikom i sa mnogo lepih i pozitivnih emocija.
Kada to sagledate tuga je jos veca jer ima toliko ruznih ljudi u srcu i mozgu da je to najveca tuga za nas.

1 2 -1
Ina

30.03.2023 • 11:46

Bravo

Odličan tekst,samo tako nastavi.nemam komentar,sve jasno ko hoće da razume,razumeo je

4 4 0
Dimitrije

29.03.2023 • 19:42

@Vladan

Indikativno je da ima bar desetak imena koja tvrde da gledaju na most i da nikad nije gužva. Da živim u Vlasotincu, a ne da i sam vidim ceo most sa prozora, pa bi ovi botovi mogli i da me ubede u nešto.

7 4 +3

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.