Politiku koju je Milošević vodio prezirala sam od samog početka i njegovog pojavljivanja na političkom nebu, kao i svako vaspitan i obrazovan u duhu poštovanja i jedinstva i bratstva sa komšijama, poznanicima, da ne pominjem prijatelje i rodbinu, ma ceo svet!
Svi ljudi su krvavi ispod kože, svi imaju jezik i trebalo bi da mogu da se dogovore, a ne da se makljaju i ubijaju! Zar ne? Ali, na žalost, nisu svi tako vaspitani, niti pametni, dokazali smo nebrojeno puta, a dokazujemo to i danas.
Takvi manijakalni tipovi se zameraju ljudima koji imaju suprotno mišljenje i umesto argumentima odgovaraju šakama, tučom, čak i ubistvom, a opravdavaju sebe lažima. Posle toga neminovno dolazi borba i sam rat… A onda zlo nadvlada i ljudi čine jedni drugima užasna zverstva. To smo i mi nažalost iskusili, a evo doživljavamo i danas…
Svi mi koji smo devedesetih imali tridesetak godina i vodili svoj uhodani radni i porodični život proživljavali smo taj period turbulentnog vremena teško, udarajući kao talasi o razne ustave, uljuljkivani nadom, strahom, nevericom… ma raznim osećanjima koja su proizilazila uglavnom iz saznanja ili iskustva koja smo videli oko nas, negde čuli, pročitali ili iskusili. Tako uostalom i nastaje svest o okolini koja nas okružuje i u kojoj živimo, pa ni mi nismo mogli drugačije sve i da smo hteli.
Ja sam jasno videla tada da nas taj Miloševićev put vodi stranputicom i u sigurnu propast. Toliko užasnih, nerazjašnjenih dešavanja i zastajkivanja, slepih ulica i nepremostivih prepreka je bilo da kraj tog puta nisam naslućivala. A nisam mogla ni da zamislim, jer moj mozak nije razumeo ondašnje ratnohuškačko navijanje kao ni sadašnje!
Jednostavno nisam bila baždarena na taj način, niti sam po defoltu nasilna bila, niti vaspitana, niti sam na nasilje naučena. Pribojavala sam se da ćemo nagrabusiti. Pribojavala sam se da ćemo izazvati bes inatom na koji je vođena ondašnja politika, u kojoj su razum i želja za saradnjom bili skrajnuti. Vukle su se mačke za rep. Uporno se čačkala mečka, izazivalo i inatilo pred mečkinom rupom! Iz dana u dan, iz meseca u mesec…
Godinama koje su jeli i pojeli skakavci sam živela kako sam morala, jer tako je samo moglo. Potajno sam se nadala boljitku… a javno sam prijateljima priznavala da se bojim odmazde. Bojala sam se gneva koji će se sručiti na nas jer znam kako besna mačka grebe, a kamoli šta radi mečka kad se razljuti pa nagrne svom snagom na suparnika! Niko joj onda ne staje na put jer razbesnela životinja ne staje dok plen ne prestaje da mrda. A svi znamo šta to znači… I eto, tako nam se na žalost i desilo.
Tog 24. marta smo upravo oko 19 časova završili veliko spremanje našeg stana, odložili kofe, krpe i ostali espap. Istuširala sam se i sva zadovoljna obavljenim poslom uzela dve mandarine i sela pred tv da odmorim, ujedno i pogledam vesti na Euronews-u jer naše nisu odavno bile gledljive.
Suprug je otišao po tada osmogodišnjeg sina koji je napolju igrao fudbal, pa smo posle njihovog tuširanja planirali da večeramo! A onda se desio veliki bum u mojoj glavi - prva vest koju sam čula beše da su u bazi u Avijanu upravo prosleđene naredbe iz NATO alijanse da se pripremi i da, valjda, u osam počne napad na vojne objekte u SRJ!
Ne znam da li sam se zagrcnula, ali prvo što mi je palo na pamet bilo je da nisam dobro razumela? Odmah sam okrenula na RTS, ali kako još nije bilo vreme za vesti, na programu je bio neki koncert folklornog ansambla. Igralo se i veselilo iz sve snage kako samo ume na takvim lepim događajima. Nikakav kajron dole nije išao iako sam sačekala nekoliko minuta. Onda sam se setila da prebacim tv na Tele5, francuski program u želji da saznam više o namerama NATO alijanse kad sam i tamo čula iste vesti!
I nemački kanal 7 upravo je ponavljao udarnu vest! Na RTS-u je i nadalje išao koncert… igralo se… ja sam bila u panici i odmah pozvala roditelje. Tata mi je rekao da naši još ništa nisu objavili, da gledaju koncert na tv-u, a da se ja okanem tih stranih vesti. Tek što sam završila taj razgovor zazvonio je moj telefon i javila mi se prijateljica koja je i sama čula vesti na Euronews-u i CNN-u.
Zajedno smo godinama delile isto mišljenje o svemu što smo devedesetih proživljavali, ali nije nam bilo sada u pomoći… Onda su moji momci ušli u stan. Jedva sam sačekala da sin počne s tuširanjem i mužu nasamo saopštim šta sam čula.
Nasmejao se i ponovio da sam paničarka, da se ja ne razumem u politiku, te da nisam sigurno dobro razumela… Prošetao se po tv kanalima, ali kako se i dalje na našim igralo, dok su strani odmakli sa udarnim vestima, on je bio sledeći za pod tuš, razgovor je prestao i tv je ugašen. Ja sam počela sa pripremom večere, seckanjem nareska, povrća, itd… samo što smo svi seli za sto, odjeknule su sirene za uzbunjivanje.
Nemo smo se pogledali… ne sećam se danas tačno koji je bio naš sledeći korak, ali smo se svi iz zgrade sjurili niz stepenice ka izlazu. Ispred ulaza već su stajale komšije, klinci su počeli da pikaju loptu, a mi smo pričali. Dosta nas je čulo vest na Euronews-u ili CNN-u, komentari su bili svakojaki, uglavnom su se odnosili na zaključano sklonište u našoj zgradi i odsustvo naših vesti… Onda je tresnula prva bomba za koju smo posle saznali da je bačena na prostor kasarne "Jugovićevo" i druga na policijski objekat na Klisi… Ne znam da li tačno tim redom, ali više nije ni važno.
Naravno da se strah uvukao u svakog od nas i razgovori bi trajali i duže da se nisu oglasile sirene za prestanak opasnosti. Polako smo se razišli kućama i mi smo odmah upalili tv u pokušaju da saznamo šta se desilo i kako i šta dalje, ali odgovora sa RTS-a nije bilo. Na CNN-u je zasedao neki vojni andrak koji je upravo izveštavao o celoj NATOakciji: o vremenu odlaska iz Avijana, o preletu i dolasku u naš vazdušni prostor, o ispaljenim raketama isključivo na vojne objekte, o učinku akcije i o ciljevima koje će sutra gađati.
I tačno tako se dešavalo svakog bogovetnog dana tog tužnog proleća. Svake večeri su na CNN-u iz NATO vojnog štaba objavljivali učinak bačenih raketa i mete koje će sutradan gađati. I nikada nisu pogrešili.
Ja sam za par dana prestala da se plašim. Naše udarne vesti su bile uglavnom kao i do bombardovanja propagandne, diskutovalo se u prazno i bez svrhe. Naravno da mi je bilo strašno gledati pogođene ciljeve, ali kako se zbilja tih par prvih dana radilo o vojnim objektima nekako sam i razumela novonastalu situaciju i postalo je jasno kao dan, da nas stanovništvo, neće bombardovati. I nisu. Namera je bila uništiti vojnu mašineriju Miloševića jer bilo je isuviše dokaza za razna zlodela o kojima mi nismo znali, jer nije bilo valjanih izveštavanja o tom užasnom, za mene bratoubilačkom ratu.
Teledirigovane rakete koje su tada korištene pogađale su precizno vojne mete dok su naši vojni stručnjaci koliko sam uspela da razumem, a i koliko pamtim, već bili podeljeni oko toga da mi nismo imali čime da im se suprotstavimo i da smo suludo ušli u rat s NATO. Političari su naravno terali vodu na svoj mlin pa je pala i odluka da se presreću i gađaju teledirigovane rakete ne bi li se neprijatelj oslabio čemu se vojska protivila.
U blizini naše zgrade, na kulama od valjda petnaestak spratova, bila su mitraljeska gnezda koja su noću ispaljivala neke svetleće metke za koje niko živ nije znao imaju li kakvu svrhu i da li nešto pogađaju. Više je to ličilo na vatromet. Dotle se narod preko dana zabavljao na razne načine jer se nije radilo, deca se igrala po cele dane jer se u školu nije išlo, tako da je sve podsećalo na Kusturičin "Underground", samo što su po skloništima sedele uplašene babe i širile paniku…
Kada je uspehom proglašeno da je naša vojska pogodila nekoliko raketa koje su zveknule gde nije trebalo, vojni stručnjaci su uporno objašnjavali da će se desiti nepredviđeno i doći do veće nesreće, ali političarima to nije vredelo. NATO portparoli su ukazivali na takve slučajeve takođe, ali politika i političari slabo mare za bilo šta sem svojih namera.
Tada smo videli šta znači terati inat. Žrtvovali su ondašnji političari ljude u RTS-u i na raznim objektima i mestima gde su rezervisti premeštani iz kasarni. Naravno da je to sve bilo užasno. Naravno da niko normalan nije mogao ni pretpostaviti da će se takvo šta i dešavati. Naravno da je svakim danom rasla mržnja prema NATO alijansi što je sasvim opravdano, ali jasno je bilo i sve više mislećima da se s naše strane radi o čistom teranju inata.
Mislilo se valjda da će svet reagovati i spasiti nas besne mečke. Ali svet nikada nije ni do tada, kao što ni danas kako vidimo, reagovao na taj način. Milošević i njegova kamarila nikoga ni do tada nisu slušali i žrtvovali su svoj narod da skoro tri meseca strada ne bi li sebe održali na vlasti! Tako nešto bilo je nerazumno i pogubno prvo za sve nas, a kasnije se iskristalisalo i za tu zločinačku Miloševićevu vlast.
Inflacija, dugodišnja beda, moj razoren rodni grad Novi Sad ostavio je tužan i ružan pečat na mojim srednjim godinama koje je trebalo da budu najlepše, najproduktivnije i najsretnije. Ono malo nade što nam je doneo Đinđić je ubijeno mafijaškim obračunom s budućnošću koja je danas, čini mi se, podjednako ružna i tužna kao i devedesetih jer ondašnji konjanici ponovo jašu na čelu kolone!
Jašu i ne haju za narod, kao što se na Balkanu za njega nikada nije ni marilo. U danasnjem duhu naš sve malobrojniji narod je postao potrošačka roba, resurs koji će se nadoknaditi, sada vidimo, migrantima. Očito je trebalo više se plašiti sopstvene vlasti nego lažnog straha kojeg upravo ta ista vlast, šireći mržnju podgreva svakim danom udaljavajući nas od razuma kojeg je na Balkanu uvek bilo malo.
Tekst je poslala čitateljka 021.rs koja se odazvala pozivu Novosađanima da podele svoje priče iz perioda NATO bombardovanja.
Komentari 3
BiHanka
SAŠA
Moja jedina domovina Jugoslavija je bila ideal za mnoge narode u svetu,zato je Amerika pokušavala da je ruši pomoću ustaške i četničke emigracije,disidenata i nacionalizma,a i Rusija je sa svoje strane pomagala.Pošto su svi pokušaji bili bezuspešni,uvideli su da to jedino mogu ako im uspe da se pokrene najveći nacionalizam,pa su zato od Titove smrti radili temeljito na tome.Miloševića su 5.godina dok je radio u Americi pripremali za to,pa od tud i njegovo veliko prijateljstvo sa Holbruko.Zatim su kod sebe pozivali nacionalističke akademike SANU,gde je i D.Ćosić čija se knjiga "O Titu" sada reklamira, gde su im u bolesne glave nabacivali da oni treba da reše srpsko pitanje u Jugoslaviji itd....... Tako je došlo do istorijskog projekta Memoranduma SANU,Miloševićevog "buđenja naroda","jogurt revolucije" i ostalog velikosrpskog klero nacionalističkog divljanja po Srbiji,Crnoj Gori-rezultat kod Žute grede i pokušaja da se svo to zlo izveze u Sloveniju gde je bilo mnogooo srba u stalnom radnom odnosu, koji od nje danas dobijaju zaslužene penzije.Pošto tada već tzv JNA nije stala za vrat velikosrpskom nacionalizmu i zaštiila hajdučko rušenje Ustava SFRJ,kao i Ustava Republika i AP Vojvodine i Kosova,NA KOJE SE INAČE ZAKLINJALA, sve to je pokrenulo i dalo "legitimitet" ostalim nacionalizmima,pre svega hrvatskom.Zato je Tito stalno upozoravao;"Čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga" Pošto su zenice velikog
Pera
No, sve što se dešavalo i dešava je direktna posledica raznih životnih izbora koje je donela, a i dalje donosi, neobrazovana, neinformisana, ostrašćena i nadasve nerazumna većina naroda.
Tako će i dalje biti, dok god budu terali inat.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar