Ovaj roman u izdanju Književne radionice Rašić predstavljen je beogradskoj publici u sredu u Kulturnom centru Grad, ali se već neko vreme može naći na policama domaćih knjižara.
I kao i prethodna Novakova dela "Ciganin, ali najljepši" i "Črna mati zemla", već je očarao čitaoce. Retko koji autor na prostoru bivše Jugoslavije je pokupio toliko hvalospeva kritike i poštovanja publike.
"Slučaj vlastite pogibelji" možda je i tematski najbliskiji publici u Srbiji, jer u moralnom blatu i institucionalnoj korupciji prepoznaju i svoje okruženje. Novak u ovom romanu postavlja pitanje šta bi bilo kada bi pojedinac u takvom sistemu počeo da odgovorno radi svoj posao, odnosno kakve su posledice uspravnog stajanja u sistemu koji je "nakrivo nasađen". I to radi na način svojstven njegovom pisanju, vođenjem paralelno više, u ovom slučaju dva toka - jedan pripovedački u prvom licu, a drugi u stilu scenarija.
Iako je vreme pokazalo da publika u Srbiji Novaka odlično razume i kada koristi dijalekte, nesporazumi usled jezičkih razloga su mogući. Samim tim, razgovor započinjemo razjašnjavanjem naslova romana. Naime, reč "pogibelj" koja stoji u naslovu knjige nije pandan reči "pogibija".
"Pogibija je baš kad pogineš, a pogibelj nije to, nego rizik od toga. Kad se uvališ u situaciju koja je pogibeljna, znači da si bio blizu smrti. To je uzeto iz zakletve policajaca. Oni prilikom zakletve kažu 'zaklinjem se da ću štititi ustavni poredak i građane Republike u svakoj zgodi i u slučaju vlasti pogibelji'", kaže Novak za 021.rs.
Ovaj naslov, uzet upravo iz policijske zakletve, odlično oslikava postavku knjige - mladi policajac pronađen je mrtav, procenjuje se da je reč o samoubistvu, ali nije sve tako kako izgleda, ili možda jeste...
U razgovoru za 021.rs Kristian Novak otkriva zašto je napisao ovaj roman, kakve dileme je imao pišući ga, šta za njega predstavljaju likovi, i još mnogo toga.
021: "Slučaj vlastite pogibelji" zasnovan je na stvarnom događaju. Inspirisan je samoubistvom ili navodnim samoubistvom policajca koje se u hrvatskoj desilo pre više od 10 godina. Šta te je privuklo tom događaju, na koji način si ga istraživao?
Novak: Taman je u to vreme bila izašla "Črna mati" u Hrvatskoj koja se, između ostalog, bavila temama samoubistva tamo u Međimurju, na severu Hrvatske, delu koji je statistički gledano skloniji samoubistvu nego ostatak zemlje. I onda imamo, mladog policajca koji je upao u probleme zato što je naplatio kaznu nekom kome nije smeo, pa su ga počeli stiskati njegovi na poslu, na sve moguće načine.
I on umesto da se povuče, kao mladi policajac, odlučio je da brani svoje dostojanstvo i ono što je naučio na Akademiji, a to je da na teritoriji republike u kojoj je on policajac primenjuje zakon, bez obzira na to da li je zaustavio lokalnog političara ili nekog potupno nebitnog, je l'? Svi su isti pred zakonom.
I sad, neki od njegovih kolega su bili uz njega neko vreme. Ali većina je na taj isti način sebi pravila, ajmo reći, nekakvu malu strukturu: tipa ja tebi oprostim kaznu, a ti si polagač pločica pa ćeš mi srediti kupatilo; ili ako imaš apartman na moru, ja ću doći do tebe na more. Oni su ga sve više i više stiskali i taj mobing je trajao tipa godinu dana. On je sve to detaljno opisao u jednom tekstu koji je poslao i medijima, tadašnjem ministru unutrašnjih poslova i sindikatu policije. To je bilo tačno na katolički Božić 2012. godine. Mesec dana posle, dakle u januaru 2013. nađen je mrtav na zadnjem sedištu svog ličnog automobila, u uniformi, sa prostrelnom ranom na čelu.
Zanimljivo je bilo to što je odmah, na licu mesta kad su radili uviđaj, ustanovljeno da je reč o samoubistvu. Nisu dalje istraživali, sve dok se okolina nije pobunila. Koincidencija je da su se iste sedmice još dvojica policajaca u Hrvatskoj ubila, jedan u Zagrebu, jedan u Rijeci. I na njima je rađena obdukcija. Na ovom nije. Kad su forenzičari iz Zagreba došli nekoliko dana kasnije, na mesto zločina ili samoubistva, šta god to bilo, oni su videli da je toliko kontaminirano da oni više tu ne mogu ništa. I taj slučaj se vodio kao samoubistvo iako je porodica dugo verovala da je to zapravo neko... "završio".
Ja sam to pratio zato što je to meni bilo blizu, ja sam iz Međimurja. Ne poznajem nikog od njih, ali mi je na neki način bliska ta porodica koja je jedna obična radnička porodica. Ona baš poštena na nekakav najlepši način, ono što su nas bake učile šta znači biti pošten - raditi, biti dobar sused, biti ono što su nas učili. Ali kad si deo takve grupe, ti nemaš koga da nazoveš da tražiš pravdu. A ja dolazim iz takve porodice, barem smatram da dolazim. I zbog toga me je to strašno kopalo - šta se dešava sa tom porodicom, sa njegovim starijim bratom koji je ostao u policiji, koji je sjajan policajac, nekoliko puta odlikovan....
021: A da li te je, u nekom trenutku, bilo strah da si možda previše zavirio u nečiji privatni život, možda otvorio stare rane? Na koji način si rešavao te etičke dileme?
Novak: Imao sam neki glasić u glavi koji mi je govorio "pa nisi valjda takva budala da kopaš po tome". Međutim, bio je tu i drugi glasić koji je govorio "zaboraviće ga, zaboraviće sve to jer ta porodica nije ni blizu nikakvoj poziciji moći". Hrvatsko pravosuđe je već odlučilo da je to rešena stvar - nemamo šta kopati, zakopali smo ga.
I polako je meni podsvest davala do znanja da je to priča koju bi trebalo objaviti. Kod mene to ide većinom tako opsesivno pomalo. Kad primetim da ja svaki dan razmišljam o tome, o tim ljudima, da im znam imena, da pričam prijateljima o tome, da studentima u nekom trenutku spomenem to kad je neka priča o korupciji... Moj um se počeo baviti tim i sad je gotovo, sada moramo krenuti.
Međutim, onda je, kao što si dobro primetila bila, etička dvojba. Doduše, misliš da radiš pravu stvar i da je to priča koja mora biti ispričana, jer smo ono, kao i vi ovde uostalom, koliko vidim bombardovani potpuno irelevantnim vestima o potpuno irelevantnim ljudima. Misliš na tog malog čoveka koji je bio nepotkupljiv, na celju njegovu porodicu koja je zapravo stradala zbog toga - majka je umrla vrlo brzo nakon toga od moždanog udara, otac je umro tek nedavno, ali je praktički čovek od tog trenutka bio posvećen tome da dobije nekakvu pravdu.
Istina je, ti kopaš po nečijoj traumi. Ti ulaziš nekome u privatni život. Ti pišeš svoju knjigu, gde će stajati tvoje ime. Ti ćeš zaraditi pare na tome. Ti ćeš napraviti svoj mali spomenik svojoj autorskoj taštini, a možda si ljudima kojima si hteo pomoći, možda si im zapravo naneo štetu.
Uglavnom ovoga, ti kopaš po nečijoj traumi. Ti ulaziš nekome u privatni život. I onda je to bilo, ok, hoćeš sa planom napraviti to. Znači, ti pišeš svoju knjigu, gde će biti tvoje ime gore, ti ćeš zaraditi novce na tome, ti ćeš si napraviti svoj mali spomenik svojoj autorskoj taštini, a možda si ljudima kojima si htio pomoći, možda si im zapravo napravio štetu.
021: Možemo li onda reći da se poenta knjige nalazi u njemom kraju "ima ko da pamti"?
Novak: Upravo - nismo te zaboravili, nismo zaboravili to kroz što ste prošli, a da niste stvarno ništa skrivili. Niko od vas nije ništa skrivio.
021: Pesimistični motiv koji se provlači kroz roman je sistem koji konstantno radi na štetu pojedinca, a za sopstvenu korist. S druge strane, kao neka kontrateža pojavljuje se i ljubav, ona unutar porodice, ali i ona romantična. Što se tiče te romantične priče, koliko je bilo izazovno graditi je na način da i čitaocima i tebi bude stalo, s obzirom na to da se ti likovi uživo sretnu tek negde pred kraj romana?
Novak: Meni je bilo jako stalo. Ja sam negde na početku znao da će biti dve priče, zato što, na neki način mi je korespondirala priča policije sa pričom školstva koje je još uvek, na neki način represivan sistem. Znači, svaki sistem je represivan u trenutku kad pružiš otpor. Tako da, to mi je bilo izuzetno važno da opišem i sa jedne i sa druge strane. Njih dvoje sam povezao zato što mi je trebao katalizator za Marlija, glavnog lika, jer on je većinu vremena zapravo vrlo pasivan.
On je, čini se, emotivno potpuno odvojen od te situacije. On praktično kroz celu radnju gasi požare. Smirivao je oca, smirivao je sestru, ali i policiju s druge strane. Bio mi je potreban katalizator koji bi njega naveo da on stvarno dođe do zida, gde ne može drugačije nego da se stvarno razračuna sa nerazrešenim odnosom sa svojim bratom i time što on zaista oseća prema toj situaciji. A tu mi je ljubav bila to. Ona ga zapravo, na neki način, spreči da napravi pokolj, poručujući mu "ti si bitan, živi ljudi su bitni, ništa ga neće vratiti".
Tako da, bilo je izazovno pisati ta dva lika koja su potpuno različita. U prvoj verziji sam sve pisao iz trećeg lica. To je bilo dosta loše. Nije bilo dovoljno snažno za tu priču, naročito kada uporedim sa autorima koji jako dobro pišu u trećem licu. Onda sam se vratio gde sam bio jači, to je prvo lice. I tu mi je Profa (glavni ženski lik) super ispala. Zato što je ona artikulirana, načitana, u dosluhu sa svim svojim manama. Ona je svesno srljala u propast. Svesna je da je napravila grešku, da je prekoračila apsolutno sve parametre dramske pedagogije, da nije smela na taj način da reaguje. Ali sad više nije stvar njene profesije, nego je stvar toga da li ćemo zaista rizikovati sve za istinu.
Ali Marlija ispisati iz prvog lica je bilo zajebano. To je bilo ono, imaš čoveka, koji je potpuno emotivno odvojen od toga, koji to ne zna ni artikulirati, koji je posvećen potpuno drugim stvarima, i to većinu vremena, dok ga stvarno ne potpuno stisnemo uz zid. Tako da on nije funkcionisao iz prvog lica. Njegov deo mi je bio preslab u odnosu na Profu koja je vrckava, koja ima dobar smisao za humor... Onda sam mislio o tome šta mi treba, a to je vrlo kratak i suv opis situacije, gde su snaga i emocije u replikama, zato sam probao sa scenariom.
021: Kad smo već kod Profe i pisanja iz prvog lica... Imamo mnoge vrlo cenjene pisce za koje je opštepoznato da ne znaju da pišu ženske likove. Ti ne samo da si napisao ženski lik već si pisao iz njenog ugla. Da li si imao neke nedoumice ili strahove kad si se odlučio za to? Ako jeste šta ti je pomoglo da ih prebrodiš? Koliko je uopšte važno za njen lik to što je ona žena?
Novak: Pa jeste, važno je, zato što se drugačije okolina odnosi prema ženi koja ustaje protiv sistema i korupcije, a drugačije prema muškarcu. Ona je isto, na neki način, zviždač, zato što se bori protiv sistema i zato što je u stanju da se pobuni i protiv suptilne agresije i represije koje postoje u njenoj porodici. Meni je jako drago taj lik Dragog, njenog muža, nije klasičan siledžija. Nije fizičko jedina vrsta nasilja koje postoji. On je čovek koji je pun razumevanja i nije loš lik sam po sebi, ali do jedne granice. On će joj davati podršku sve dok ona svojim delovanjem ne zadire u njegovu profesiju i komfor.
A to pisanje iz ženskog lika, taj strah sam najviše zapravo imao u "Ciganinu". Milena je bila prvi lik kog sam ispisao iz ženskog ugla. I naravno tu je uvek ono "ti si lik koji piše kao žena i ima sto načina na koji možeš skliznuti", ili u kliše, ili u stereotip, ili jednostavno da na nesvestan način perpetuiraš nekakav patrijarhalni stereotip.
Ali to je nekako uspelo, možda zato što su me odgojile tri žene. Rastao sam bez oca i na neki način su me one odgajale. Ja sam o feminizmu učio prvo od njih u svojoj porodičnoj kući, pa tek nakon toga iz teksta, ne znam Nataše Govedić, i tako dalje. Sestra je starija devet godina od mene i sećam se, ja bih ponekad ponovio nešto što sam čuo od starijih dečaka na ulici, fudbalu i slično. Jednom je neko rekao "mogu žene ići u vojsku, ali ne bi im ja dao da voze pilote lovce, presretače, šta ako imaju PMS, onda su puno sklonije da to opale". To sam ja kod kuće ponovio za ručkom i ona je samo rekla "čekaj, šta"...
Tako da su mi, na neki način, one za vreme mog odrastanja približile tu perspektivu. Osetiš se onda sigurnim ako ti napraviš trodimenzionalni lk. Nisam hteo da ciljam na neku paćenicu, jednostavno ona je žena koja je dovedena u situaciji da je u krizi, da ima neku svoju dilemu, neku svoju kontroverzu. Nakon toga, u nekom trenutku je zaživela i nije više bilo bitno da li je žena, muško, vrabac ili kaktus, postala je lik sam po sebi.
021: Za sebe često kažeš da nisi "politički angažovan" pisac. Međutim, teme u tvojim romanima su često nešto što je aktuelno u društvu oko nas i na šta treba da se skrene pažnja, kao što je slučaj i sa ovim romanom. Gde onda vidiš ulogu takve književnosti?
Novak: Ovo je nepopularno mišljenje, ali ako hoćeš neku konkretnu promenu i da ona bude instantna, da bude brza, onda ne ideš putem književnosti i teatra. U književnosti, u pozorištu i u filmu zapravo se, u prvom redu, obraćaš ljudima koji su konzumenti umetnosti. Po definiciji, oni su skloni refleksiji o sebi i refleksiji o društvu, i skloni promeni stava. Ti se time ne obraćaš generalnoj populaciji. Ali mislim da dobar tekst, koji čak i nije ove vrste da govori nekakvom sistemskom nasilju i tako dalje, može artikulisati nekakva pitanja koja pre toga nisu bila artikulisana. I onda na taj način deluje dugotrajnije. Ali nema apolitičnosti. Svaki naš čin je, na ovaj način, političan ili konformističan. Ali ne vidim to kao sredstvo borbe.
021: Svakako, u romanu "Slučaj vlastite pogibelji" jeste artikulisana tema trulog sistema koja odlikuje našu sadašnjost.
Novak: Problem asimetrije moći i silnog nepoverenja prema institucijama nije tema samo u našim novim državama, imali smo ga i ranije. To nepoverenje prema institucijama jednostavno običnog čovjeka usmeri da se bori za svoju sreću drugim strategijama. Svi sudelujemo pomalo tome.
Evo, moj primer, hvala Bogu, završio je pozitivno, ali sećam se tačno tog trenutka. Znači, mala beba, mesec dana stara, teško bolesna. Šta ja radim u tom trenutku? Meni je u glavi samo, ja ću napraviti apsolutno sve, da sad, ovog časa, na telefon dobijem najboljeg doktora. Platiću koliko god treba, ono, pušiću kurac nekom, ako treba. Znači sve zakone ću zaobići, samo da dođem do toga da moje dete bude dobro.
Jesam li ja u tom trenutku toliko stand-up guy da kažem "ne"? To sad znači da ja idem protiv zakona i da ne verujem u sistem, a sistem nikad neće biti dobar ako neću imati poverenje u njega. Samo što, na kraju, kad se sve zaokruži, mi smo svi žrtve te iste korupcije.
021: Upravo si u ovom romanu uspeo na taj način da objasniš čak i logiku likova koji su deo te koruptivne mreže i da ih, na neki način, humanizuješ. Zašto si doneo takvu odluku, da nema "pravih" negativaca?
Novak: Puno toga sam naučio u tom procesu kad smo pisali scenario za "Črnu mati", jer smo onda bili na radionicama koje su se zvale "Torino Film Lab", to je nešto što je na nivou Europske Unije, ali gde su bili timovi iz celog sveta. Naša mentorka je bila žena koja je radila adaptaciju Milenijum trilogije Stiga Lašona, onu prvu na švedskom, tako da nam je ona pokazala puno stvari na koje treba paziti i dala nam je puno zanimljivih uvida - ako ti priča ne štima, ako je jednodimenzionalna, odgovor vrlo često leži na tamnoj strani, ne u smislu da ti sad napraviš zlikovca još gorim, nego da ga napraviš kompleksnim.
Da on ima svoj svetonazor koji je potpuno legitiman, svoju nekakvu logiku. Onda staviš u nekom trenutku, kad se stvar zahukta već u dijalošku situaciju protagonistu i antagonistu i tu scenu napraviš tako da čitatelja/gledatelja poljulja, da on više nije siguran u to ko je ispravan, jer i ovaj drugi govori nešto što je istina. Bilo mi je stalo da pokažem da taj glavni zlikovac zapravo nije ni na koji način oštetio mladog policajca koji je poginuo, nego je on zlikovac zato što štiti sustav, štiti status quo. Ima potpuno svoju logiku. On se svrstao na tu stranu, on zna da to možda nije dobro, ali taj komformizam, on misli da ako nema takvih ljudi koji će štiti plavi zid, da će se sve raspasti, da će posledice biti puno gore nego što je bila ova.
021: Roman ima jednog sporednog lika koji je više glas savesti nego lik sam po sebi. Ono što je možda bilo neobično je što je taj lik sveštenik. Zašto si doneo takvu odluku da dodeliš upravo nekom iz Crkve taj važan posao izgovaranja istine?
Novak: Zato što je iznenađujuće, zato što je bilo jako lepo da ljudi koji imaju toliki uticaj u našoj zemlji budu ti koji govore istinu. On mi je bio potreban i zato što je nekako povezan sa metafizičkim. Metafizika u ovom slučaju je odnos prema stvarnom događaju. To mi nijedan drugi lik nije mogao odraditi kao on. I osim toga, zato što ono što se događa u katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, odražava stanje u društvu. Jer i unutar crkve se događa veliki "fajt" između progresivnih snaga i ovih ultra konzervativnih, koji zahtevaju stvari koje su jednostavno civilizacijski nedopustive. I ja sam poznajem nekoliko sveštenika i veroučitelja koji su super. Znači, vrlo razumni, progresivni i vrlo okej, i govore istinu. I hrabri su u tome što govore.
021: Nemoguće je govoriti o tvom pisanju, a da ne pomenemo dijalekat. U ovom, ali i u drugim romanima, kajkavski je, čini se kao poseban lik. Kada se pojavi, čak iako je nama ovde teško razumljiv, osetimo toplinu i još jednu dimenziju koju likovi dobijaju sa njim. Da li si se plašio da ćeš se zbog toga ograničiti na manju publiku i kakav je osećaj kada znaš da te čitamo i razumemo i u Srbiji?
Novak: To mi je genijalno, ja to stalno spomnjem. Vrlo lako se moglo dogoditi da ta knjiga ("Črna mati") padne u bunar, čak i u Hrvatskoj, zato što su kajkavci verzirani da čitaju štokavski standard. I tamo čim vidiš naslov koji je dijalektan bude "e ne da mi se mučiti kroz to". Hvala Bogu, ispalo je drugačije
Ali "Črna Mati" je sasvim druga zverka od ovog romana, zato što sam u "Črnoj Mati" obratio pažnju na to da se dobro gradira količina dijalekta prema kraju, pa onda kad se čitatelji već navuku, onda moraju do kraja. I druga stvar, sve bitne informacije sam ja, osim što sam ih stavio u dijalekte, posadio i u narativni deo. U principu, ako nisi nešto shvatio, shvatio si ih kroz ove druge delove, ali ovde nije to tako. Ovi delovi koji su scenaristički, tu nema objašnjenja.
I onda sam za srpsko izdanje malo izbacio sam neke reči za koje sam pretpostavio da ih ljudi neće shvatiti, a da još uvek ostane kajkavskih momenata. Uglavnom nisam mogao da pišem bez dijalekta. Moram da pišem te likove kako sam ih ja čuo i kako sam ih zamislio, inače ni meni samom neće biti uverljivi, autentični.
Osim toga, kajkavski je najniži prestiž od tri narečja koje imamo u Hrvatskoj. Po pravilu, kad sinhronizuju crtaće, kajkavskim govore ovi likovi koji su malo... Ono, koji su tako malo spori, nisu obrazovani i tako dalje. Ja sam video da se od tog dijalekta može i te kako iskazati emocija. Ali ovo mi je recimo zadnja priča koja će Međimurije i taj dijalekat imati toliko bitnu ulogu.
021: Pre "Pogibelji" bili su "Ciganin" i "Črna mati". U "Ciganinu" si uspeo da vrlo empatično napišeš romskog lika, da ne sklizneš u klišee i negde da protreseš sve naše pomalo promašene fraze o toleranciji i inkluziji. Evo, iz tog ugla, kako komentarišeš tu neku generalnu potrebu koja u celoj Evropi postoji da se naša kultura gleda kao superiorna nešto što treba nekom nametnuti, a one druge kao nešto što treba tolerisati?
Novak: Da, meni je tolerancija generalno zeznuta reč. Tolerancija podrazumeva nekakav stav asimetrije. Znaš ono, ja ne pušim, ti pušiš, ja ću sad tebe tolerisati. "Who the fuck am I" da tolerišem njega zato što je iz drugog podneblja? Ja to u prvom redu gledam, ako govorimo o političkom nivou, da imigranti su tu i oni će doći. Sad ne govorimo samo o Romima, jer oni su starosedeoci, oni su Međimurju od 19. veka.
Postoje nekakvi civilizacijski dosezi od kojih odstupanja nema. Znači, nema veze što si došao iz Avganistana i ti misliš da žena nema pravo na obrazovanje, ti si sad došao ovamo i moraćeš to da prihvatiš. Znači, feminizam, jednakopravnost, poštovanje tuđih običaja i tako dalje, to je nešto na šta mora pristati svako ko je je došao ovamo. Mislim da je to civilizacijski doseg. Uključujući obrazovanje, neke stvari oko kojih se svi možemo složiti, bez obzira koja si politička opcija, kojih si svetonazor i tako dalje, a sve ostalo je podložno pregovorima.
021: U romanu "Črna mati" bavio ste se dosta sećanjem kao nepouzdanom slikom istorije. To je možda nešto što bi moglo da se primeni na naš region, gde svi imamo neka svoja sećanja i plašimo se da se suočimo sa činjenicama. Koliko nas to deli i drži u nekom stanju samobitnosti i prezira prema drugom?
Novak: Pa da, iako na nekim nivoima to i funkcioniše. Na nivou pametnih ljudi to nikad ni nije bio problem. Ali, evo, čak i sad imamo situaciju predizborne kampanje kod nas. Znači, nešto što bi trebalo biti festival demokratije, sad se pretvorilo u takav testosteronski muško-toksični cirkus, da je odvratno. I poruke koje se šalju se opet svode na 90-e. I ko kome šta, i kome kako, i time se zapravo kreira javno mnjenje - "zašto bismo mi kažnjavali ljude s naše strane, koji su činili ratne zločine, ako oni s drugih strana to ne rade, odnosno Muslimani i Srbi".
A svako normalan misli "šta te boli kurac šta rade oni, ti počisti pred svojim pragom, kazni one koji su činili ratne zločine". I gde si ti za 10 godina, ako si to napravio danas? Ti si čist. Mislim, nisi čist, uvek imaš tu senu negde. Ali jednostavno, ti možeš da nastaviš dalje bez tog silnog tereta. I onda imaš pravo nešto da govoriš i da prebacuješ drugome.
Ali dok god se na ovom, zapravo malom, prostoru, ajmo reći samo Bosna, Hrvatska, Srbija, uče različite istorije, gde se još uvek licitira brojem žrtava... Na primer, sva deca u osnovnoj školi, i u srednjoj kasnije u Hrvatskoj uče o Jasenovcu. Ali su deca i vrlo blizu nekakvih viđenja, koja kažu, "pa nije to bilo tako strašno, pa nisu to takve brojke kakve se prikažu". Who cares? Je l' bio koncentracioni logor? Pa bio je.
To je u prvom redu koliko si snažan kao zajednica i koliko ima političke volje da se stvarno razračunamo s tom prošlošću i tek onda možemo upravljati dalje. Da 34 godine, mislim 30 godina, ajmo reći, je prošlo. Gde je Nemačka bila 30 godina nakon toga?
021: "Črna mati", takođe, je bitna jer si u njoj pisao iz perspektive deteta i uspeo ste da prikažeš bol i strah upravo onako kako bi to dete osećalo, i sve to uz vrlo jasne posledice na odraslu osobu. Koliko je teško bilo zamisliti to dete u kojem je bilo puno dece, a u njemu je bilo tek malo detinjstva. Kako se izvučeš iz takvih emocija nakon pisanja i da li je pisanje zapravo oslobađanje od nekog tereta?
Novak: Delimično jeste rešavanje tereta, ali nije terapeutsko pisanje. Ali sam stavio to na papir, artikulisao sam te neke stvari. Pisanje samo je krenulo iz potpuno benignog zapisivanja nekakvih sećanja. Sećam se, to je bilo 2009. bio sam u Berlinu na univerzitetu, tam sam počeo skicirati i doktorat.
I posle bih od tih sećanja ,tu i tamo u nekakvom, znači, porodičnom okruženju ili među prijateljima ispričao nešto, neku anegdotu i svi bi se smejali osim moje sestre, koja bi rekla, "ne, ne, to ti se nije desilo", odnosno "ti nisi bio tamo, doslovno izmislio si to". I onda sam se zabrinuo da nešto ne valja sa mnom i počeo sam proučavati psihološka istraživanja sećanja, artikulisanja sjećanja i tako dalje.
Tek onda sam ja video da sam neke stvari potpuno potisnuo i da se moram suočiti s njima, jer ne želim biti lik koji laže. Mislim, svi lažemo, ali hoću da vidim zbog čega imam potrebu, čak nesvesno, izmišljati priče kojih nije bilo. Pa sam se onda vratio u nekakve vrlo bolne trenutke i onda kad si već tamo, onda se setiš i svoje detinje percepcije svega toga.
A ove stvari koje su mi falile, dosta toga sam pokrao od mog nećaka tada, video sam po nekim njegovim crtežima, po tome kako priča o stvarima... Nikad mi to nije zamerio, ali kad krenem u taj proces nekakav i kad me povuče, onda postanem ko sunđer, znači, čujem nešto zanimljivo, to odmah upijem i tako dalje. Zato mi prijatelji sve manje i manje se poveravaju jer znaju da će kad tad završiti u knjizi.
021: Za kraj, da se vratimo na početak. Pripovedanje u romanu "Slučaj vlastite pogibelji" izgleda kao da je spremno da postane film. A koliko je poznato već se radi na ekranizaciji prethodnih romana. Da li razmišljaš o tome kada pišeš i kako bi po tebi ti filmovi izgledali? Meni negde imaju atmosferu serije/filma "Fargo" i serije "True Detective".
Novak: Gledao sam i serije i filmove i ne bih imao ništa protiv da tako budu urađeni. Drugačija perspektiva je bila kad sam pisao, recimo, "Črnu mati". Tad je bilo jedino, samo da to pročita sto ljudi i da naiđe nekad kritika koja nije loša. I to je to, možda. A sad sam znao da... Kao prvo, odmah sam znao da će biti pozorišna predstava. Znao se datum premijere, kad roman još nije bio ni približno gotov.
Međutim, u filmskom svetu stvari nisu toliko egzaktne. To sam sad vidio na "Črnoj mati". Ja sam prodao prava na filmsku adaptaciju 2015. Onda su mene prijatelji pitali, "dobro, kada ćemo to gledati"? Ja rekao, onako naivno, skroz - "valjda sledeće godine onda snimaju, a godinu dana iza toga je to u bioskopima". Sad je 2024. znači skoro 10 godina, ništa. Tako da s tim se neću istrčavati, ali da li Dalibor Matanić je sam izjavio, javno, ne meni na kafi, da bi on to radio. Samo kada će to biti, na koji način, tu se ne bih istrčavao.
Komentari 1
ana
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar