VIDEO: Dve decenije živi sam na pustom ostrvu

Udaljeno ostrvo, širine jednog kilometra, na kome nema slatke vode, pripada prefekturi Okinava, iako je bliže Tajvanu nego Tokiju. Ova udaljena "oaza" uopšte nije nalik klasičnom skloništu za penzionere koji žele da uživaju na suncu. Morske struje koje kruže oko ostrva oblika pasulja toliko su opasne, da lokalni ribari retko kad dolaze da love ribu u njegovoj blizini.

Surovi uslovi koji vladaju na ostrvu nisu nagnali starca da odustane i napusti ga. Masafumi vreme provodi uglavnom bez odeće, osim kada jednom nedeljno krene na susedno ostrvo kako bi nabavio vodu i hranu u vrednosti od 120 dolara, koliko mu šalje njegova porodica.

"Ne ponašam se po društvenim normama, već sledim pravila prirode. Prirodu ne možemo pobediti, tako da nam preostaje samo da joj se potpuno pokorimo. To sam ovde naučio, i verovatno se zbog toga ovde dobro snalazim."

Nagasaki kaže da je godinama radio u industriji zabave, pre nego što je rešio da napusti civilizaciju. Njegova odlučnost stavljena je na probu nedugo pošto je stigao na ostrvo, kada je snažan tajfun zbrisao vegetaciju sa ostrva, i odneo šator u kome je živeo. "Preostalo mi je bilo jedino da se pržim na suncu, i tada sam pomislio da je ovo ipak nemoguće mesto za život."

Tokom prve godine boravka u divljini kaže da je na sebe nabacivao odeću kad bi u blizini prolazili čamci, ali uskoro je izgubio osećaj stida. "Hodanje bez odeće sigurno se ne uklapa u društvena pravila, ali ovde na ostrvu to je sasvim normalno, to mu dođe kao uniforma. Kad ste obučeni, osećate se čudno."

Uglavnom se hrani keksom od pirinča, koji prokuva u vodi, i jede kad god oseti glad, ponekad čak četiri ili pet puta dnevno. Za kupanje i brijanje koristi kišnicu koju skuplja u ulubljenim šerpama.

Dan počinje vežbama istezanja na osunčanoj plaži. Ostatak dana popunjava vreme u pripremanju hrane, čišćenju i pranju svog skloništa, pre nego što sunce zađe i bubice i insekti počnu da ujedaju.

Svestan je da ne vodi zdrav način života, ali poručuje da nije u tome poenta. "Vrlo je važno pronaći mesto gde ćemo umreti. Ja sam odlučio da je ovo pravo mesto za mene", kaže Nagasaki. "Ranije nisam razmišljao o tome koliko je važno pronaći mesto za umiranje, bilo da je to bolnica ili ste u kući okruženi porodicom. Ali, umreti ovde, okružen prirodom, nema ničeg boljeg od toga, zar ne?"