Menu 021

Muharem Bazdulj: Dijalog se može voditi uz potpuno uvažavanje drugog

Borhes je tvrdio da je istorija kao takva - stidljiva.
Info 26.09.2017. | 13:10 > 13:33
Muharem Bazdulj: Dijalog se može voditi uz potpuno uvažavanje drugog
Foto: Darko Dozet

Piše: Muharem Bazdulj

Hteo je da kaže da gotovo niko od savremenika i ne primećuje kad se pred njegovim očima, kako se to kaže, dogodi nešto epohalno važno. Nijedan od rimskih istoričara, Hristovih savremenika, nije ni primetio postojanje čoveka koji će temeljno odrediti i neposrednu budućnost carevine i celu zapadnu civilizaciju. Čitav koncept "stidljivosti istorije" Borhesu je, međutim, pao na pamet kad je čitao neku istoriju starogrčke književnosti u kojoj je skoro usput naveden opštepoznat sud o važnosti Eshila unutar te književne tradicije, odnosno gde je citirana informacija iz četvrtog poglavlja Aristotelove Poetike prema kojoj je upravo Eshil bio prvi dramatičar koji je "na scenu izveo drugog glumca".

Ono što danas poznajemo kao teatar, pre Eshila je bio parareligiozni ritual u kojem je po definiciji učestvovao samo jedan glumac. Današnjim rečnikom rečeno, jedina poznata forma pozorišta bila je monodrama. Uvođenjem drugog glumca sve se promenilo. Iz toga nije nastalo samo pozorište kakvo danas poznajemo, od Sofokla preko Šekspira i Molijera do Ibzena, Čehova, Beketa i Toma Stoparda, nego i svest o važnosti dijaloga, o nemogućnosti doživljaja celine bez uzimanja u obzir fundamentalne vrednosti različitosti.

Među filozofima koji su ponajbolje osvetili važnost koncepta dijaloga i saobrazili ga našim vremenima, izdvaja se ime Emanuela Levinasa. On je imao jednu od onih sudbina koje na prvi pogled izgledaju literarnije od svake imaginacije.  Već i u vremenu i mestu njegovog rođenja krije se simbolička dvojnost. Rodio se u gradu Kovno, u Ruskom carstvu, 30. decembra 1905. godine, po vladajućem kalendaru tamo i tada, koji danas i ovde nazivamo starim. Zato, u današnjim enciklopedijama stoji da se Levinas rodio 12. januara 1906. godine u gradu Kaunasu, u današnjoj Litvaniji.

Dva rođendana čovek nekako i razume, ali dva godišta su malo ređa stvar. Razlog je razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara, ista ona zbog kojeg i Božić za neke pada 25. decembra, a za neke 7. januara. Bilo kako bilo, Levinas je bio jevrejskog porekla, a sa porodicom se početkom Prvog svetskog rata preselio u Harkov, u današnjoj Ukrajini. Tamo su proveli četiri godine (od 1916. do 1920.) pa su tamo bili i za vreme Oktobarske revolucije i svih događaja koji su je pratili. Levinasi se 1920. godine vraćaju u Litvaniju i tamo Emanuel dve godine pohađa jevrejsku gimnaziju pre nego se preseli u Francusku radi studija.

U Francuskoj najpre studira na Univerzitetu u Strazburu gde je upoznao Morisa Blašoa koji će mu celoga života biti pravi prijatelj. Nešto kasnije, odlazi da studira u Frajburg gde će mu profesor biti Edmund Huserl i gde će upoznati Martina Hajdegera. Obojica će ostvariti važan uticaj na njega, a i on će da utiče na popularizaciju njihovih filozofija izvan granica nemačkog jezika.

Ključni događaj Levinasovog života je isti onaj događaj koji je presudno obeležio dvadeseti vek generalno: Drugi svetski rat zajedno sa Holokaustom. Kao naturalizovani Francuz, Levinas je mobilisan u francusku vojsku. Njegova jedinica u jednom trenutku je bila prisiljena da se preda Vermahtu. Iako Jevrejin, Levinas je uspeo da preživi ceo rat kao ratni zarobljenik. Slična je bila sudbina Stanislava Vinavera kao zarobljenog oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. To je, čini se, bio jedini način na koji su Jevreji zarobljeni od strane vojske nacističke nemačke mogli da prežive odnosno da ne budu poslati u logore smrti. Levinasova žena i ćerka preživele su rat skrivajući se u jednom manastiru u Francuskoj. Pomagao im je Moris Blanšo. Ipak, ostatak familije je stradao; Levinasova tašta deportovana je u logore smrti gde joj se gubi svaki trag, a celu Levinasovu užu porodicu streljali su nacisti u Litvaniji.

Logor za ratne zarobljenike, ako i nije bio logor smrti, nije bio banjsko lečilište. Dok se zlopati u logoru, večno u brizi za najbliže, Levinas počinje da razvija filozofiju koja će ga posle rata proslaviti. Logorski čuvari prema zarobljenicima nisu imali nikakvog saosećanja, omalovažavali su ih i odnosili se prema njima bez imalo poštovanja, nisu ih tretirali kao ljudska bića. Kao suprotnost tome, Levinas je upamtio slučaj jednog psa lutalice koji se stalno motao oko njihovih baraka i koji bi ih kad god bi se umorni posle celodnevnog prisilnog rada vraćali kući dočekivao radosnim lavežom. Kroz oči psa koji ih je obožavao, zarobljenici bi se prisetili da su živa bića vredna prepoznavanja i poštovanja.

U svojoj kasnijoj filozofiji, Levinas će da se nasloni na učenja Martina Bubera. Pri susretu dvoje ljudi koji se, u tipičnom slučaju, nalaze licem u lice, Levinas tvrdi da se pred pogledom Drugog kroz komunikaciju i anticipaciju stanovitog morala razvija etika. Dvoje različitih ljudi se ne stapaju u jedno, ali odgovaraju jedno drugom. Kad gledaš u oči Drugog, ti ostaješ Ti, ono što jesi. Po Levinasu, međuljudski odnosi su temelj našeg postojanja.

Na tragu Levinasove filozofije, svesno artikulisane ili barem naslućene, moguće je voditi dijalog na jedini način na koji je dijalog suštinski dostojan svoje prave vrednosti: uz potpuno uvažavanje Drugog i bez ikakvog traga dehumanizacije. Levinas je u to verovao do samog kraja, do svoje smrti za Božić (po gregorijanskom kalendaru) 1995. godine, na kraju onog našeg rata čiji su zločini i bili omogućeni dehumanizacijom Drugog.

Autor: Muharem Bazdulj (uz dozvolu KCNS)
  • Đorđe
    26.09.2017 19:03
    @vojvodjanka
    Aha.. razumem sad. Hvala.
    Razlog zbog kojeg nisam odmah razumeo autora verovatno se temelji na činjenici da on moje oči ne vidi, te da moje reči ne čuje.
    Eh vojvodjanka, ipak to nije do naroda nego do onog unutrašnjeg čovekovog, koje nam ne dozvoljava da se predamo onome koga ne razumemo, pa ma koliko to što priča bilo mudro i istinito. Lično smatram da je iluzorno očekivati od ljudi da počnu da se ponašaju onako kako bi "trebalo". Ako znamo šta "jeste" i ako znamo šta želimo, onda ono šta bi "trebalo" možemo izvući iz razlike prethodna dva. Međutim, to još uvek ne znači da ćemo voditi smislene dijaloge. To je tek preduslov koji treba da nam pomogne da pokušamo. Naravno, ako želimo tj. ako unapred ne diskvalifikujemo sagovornika smatrajući ga, kako Vi to kažete, neprijateljem.
    Inače vojvođanka, primećujem da imate vrlo pronicljive oči...
  • vojvodjanka
    26.09.2017 16:13
    odličan tekst
    Gospodin Bazdulj je ovim tekstom (potkrepljenim primerom) koliko sam ja razumela hteo da kaže da bez dijaloga oči u oči gde jedni druge slušamo I uvažavamo bez obzira da li se slažemo ili ne nema ničega. Po slednjih godina nema javnih rasprava ni o čemu, I ako ih ima onda su to ili slabo posećene tribine (bila sam na par) ili dodju ljudi koji svojim pitanjima pokušavaju da ih miniraju. Čudan smo mi narod (čast izuzecima) ako se ne slažeš samojim stavom odma si mi neprijatelj!!!!!!!
  • Đorđe
    26.09.2017 15:10
    Skup izloženih činjenica prikupljenih isključivo iz sekundarnih izvora podataka tj. znanje kojim raspolaže autor ovog teksta zaista je fascinantno.
    Istovremeno, izostala je konkretizacija rezultata sprovedenog istraživanja kao i predlog za praktičnu primenu. Možda sam ograničen, verovatno i nedovoljno obrazovan da bih se ravnih časti mogao upustiti u dijalog sa autorom, ali lično ništa nisam naučio iz izloženog. Ako je svrha ovog teksta da ukaže da međusobno poverenje, poštovanje i uvažavanje predstavljaju potrebne i dovoljne uslove za vođenje dijaloga, onda je to moglo i jednostavnije da se kaže. Jer, koja je svrha (osim honorara) javno izreći mudrost na, širokim narodnim masama, nerazumljiv ili nejasan način?
    Konfučije je rekao: "Učenje je uvek dijalog, nikad monolog".
    Endru Hejvud je rekao: "Politika je uvek dijalog, nikad monolog".
    Adižes smatra da bez dijaloga ispunjenog međusobnim uvažavanjem, poštovanjem i poverenjem nema svrhe ni sastančiti, a kamoli nadati se pozitivnim poslovnim rezultatima.
    Šopenhauer je rekao da nas ka objektivnoj istini vodi besprekorna logika, ali da se do društveno preovlađujuće (subjektivne) istine dolazi erističkom dijalektikom tj. dijalogom Prvog i Drugog (ali po obrazovanosti podjednakih), pri čemu posmatrači (obrazovani ili ne) ocenjuju ko je u pravu. Dakle, bitno je biti i ostati u pravu, pa makar i po cenu shvatanja sopstvene greške u mišljenju ili uverenju.
    Inače, tema se danas sa uspehom izučava u okviru kvantne mehanike mozga i svesti
  • Zabag
    26.09.2017 13:34
    Ne kapiram poentu teksta brate? Sta - nema dijaloga bez uvazavanja - mislim naravno i sta sad.
    Respect.

KOMENTARI nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje autora komentara.

NEMAMO nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za izbor komentara koji će biti objavljeni i nemamo obavezu obrazlaganja odluka s tim u vezi.

NEĆE BITI OBJAVLJENI komentari koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje, koji sadrže pretnje, uvrede na rasnoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, netoleranciju svake vrste, upućuju na nezakonit sadržaj ili predstavljaju osnov za utvrđivanje građanske odgovornosti. Neće biti objavljeni ni oni komentari koji su opsceni, pornografski ili klevetnički.

NEĆE BITI OBJAVLJENI komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste, koji se odnose na uređivačku politiku i koji su napisani velikim slovima.

MOLIMO VAS, obratite pažnju na pravopis i gramatiku, prednost imaju komentari koji su napisani bez pravopisnih i gramatičkih grešaka.

OGRANIČENO je pisanje komentara na 1.500 karaktera.

PORTAL 021 zadržava pravo da bez prethodnog obaveštavanja, u svakom trenutku, ukloni ili onemogući pristup bilo kom sadržaju i nalogu po sopstvenomm nahođenju, za koji se utvrdi da predstavlja kršenje odredaba ili da je na drugi način štetan za 021.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Uslovi korišćenja Pošalji vest