Septembar, mesec kada se rodila i sa ovog sveta otišla Sonja Savić

Davnog avgusta 2004. godine obreli su se u automobilu glumica Sonja Savić, dve novosadske novinarke i – za volanom - snimatelj Jovan Milinov Toba. Iz Novog Sada krenuli su u Sarajevo, na tamošnji Sarajevo film festival. 

Umesto sjajnih krpica za premijeru, u gepeku rolne, ne ove – nedavno vrlo popularne klozetske, već filmske. Ekipa u Sarajevo nosi film "Žurka" scenariste i reditelja Aleksandra Davića. Nosi se i uzbuđenje zbog filma, susreta sa Sarajevom, a i Džonom Malkovičem koji je glavni gost festivala.

"Žurka" vrca od talentovanih glumaca, na pragu budućih - ispostaviće se uspešnih prestoničkih karijera. Izgubljene mlade ljude, okupljene u strahu i hedonizmu u jednoj vikendici na Fruškoj gori, dok u pozadini sviraju topovi, igrali su: Anđelika Simić, Aron Balaž, Jelena Ćuruvija, Aleksandar Đurica, Edit Tot, Vladimir Tintor, Nada Šargin, Jovana Stipić, te dvojica nešto iskusnijih Goran Šušljik i Nenad Jezdić. Predvodila ih je čarobna Sonja Savić.

Sonju smo sačekali u Rumi, kod nekog parka, nadomak kulturnog centra u kojem je radila sa grupom alternativnih umetnika. Kupimo je tik posle probe, zadihanu i oznojanu, seda pozadi i već posle jednog minuta u kolima, predivno je logoreično nezaustavljiva.

Odmah je neposredna, duhovita, frojdovski ispreda priče o svom životu koje neodoljivo podsećaju na doživljaje somnabulnih junaka Mihaila Bulgakova. Priča neverovatne priče o ljudima koje znamo samo sa ekrana ili tek površno. O glumcima sa kojima je snimila neke legendarne filmove i scene. Priča o muškarcima koji se u njenom poslu nisu proslavili. Ni kao frajeri, ni ljudi. Neki od njih slove za vodeće face srpskog javnog života, filma i kulture. Imenuje i glavnog ratnog profitera među kolegama, ali i svodnike među njima. Nas troje smo speechless.

Priče iz prošlih vremena preseca strepnjom da se u Sarajevu neće pokazati u najboljem svetlu, ništa nije ponela za premijeru. Dve novinarke, čija imena nikako da upamti, pa odlučuje da ih, prema boji njihove kose, zove Crna i Plava, kažu smisliće nešto...

(Sonja Savić u filmu "Žurka")

Put za Sarajevo se lagano i sporo penje preko Romanije, kiša koja počinje da lije pretvara se odjednom u takvo nevreme da je nemoguće voziti. Zato zastajemo negde pored puta dok malo ne utihnu munje koje orcaju iznad visoravni na kojoj smo.

Sa rukama koje dodiruju unutrašnjost krova automobila, koje kao da proveravaju uticaj udaraca silovite kiše na njega, a onda i grada koji počinje, Sonja ne prestaje da priča o gromovima koji paraju nebo. Govori o njima kao odblescima upozoravajuće genijalnosti koja treba da probudi uspavani duh i spasi čovečanstvo.

Samo slobodan duh može da spasi svet. Onaj koji ga uobročava, kreše mu noge i vraća ga u prošlost, govori. Mi ostali... Nije nam do filozofije, što se nas tiče, situacija je više nekako forenzička…

Stižemo najzad i do granice i tu nastaje drama, jer se ispostavlja da nemamo sve potrebne "špediterske papire", povrh svega, posle kilometara uzaludno izgovorenih rečenica, stiže i smena dežurnih na carini zbog čega će se sve dodatno zakomplikovati i produžiti…

Zakasnićemo na njihov najznačajniji festival, svi samo nas čekaju, pokušavamo da ih ubedimo. Džaba, carinici su nemilosrdni. Zbog bojazni zaoštravanja muško-ženskih odnosa na carini, Toba predlaže da ženski deo ekipe - dakle svi ostali putnici iz kola, ode do obližnje kafane, a on u maniru osnivača stoicizma, zenonovski, bez podignutog glasa, uverljive intonacije, nastavlja pregovore.

Iz sećanja potom izvire nadrealna slika: mi u kafani, a Sonja nam pravi sendviče. Sami sebi izgledamo kao statisti u filmu u kojem režira čudesni slučaj. Sonja se totalno uživela u ulogu. Nije manjkalo ni jela, ni pića. Za to vreme real waitress stoji zabezeknuta u uglu, jer zna ko je žena koja joj je "otela posao".

Nakon višečasovnog ubeđivanja i nadgornjavanja, krećemo... U nastavku puta, taman dok smo se spuštali ka Sarajevu, zaustavlja nas policijska parola. Pisaće nam kaznu, imamo upaljene maglenke. Neku nenormalnu kaznu pominju, neprimerenu za grešku, ali primerenu tablicama, čini nam se, opet pregovori, malo je smanjuju, Toba je već na putu da ih završi u ahtisarijevskom maniru, ali nestrpljiva Sonja stupa na scenu...

Golobradi policajci su premladi da bi je pamtili iz njenih najboljih filmova, ne znaju ni ko je ona, ali Sonja ne odustaje, poziva se na svog dobrog druga i velikog prijatelja, novinara Ahmeda Burića, ali avaj, tu tek nastaje onaj novi loši preokret u priči.

"Taj stalno piše nešto protiv vlasti i policije!", kažu i odmah ulog na svoj noćni skor na pivo i ćevape, sa ahtisarijevskih 20 KM, povećavaju na 50KM!!!

Sve se opet, posle više od sata ubeđivanja i pregovora, nekako završava. Svi smo već ludi od prepreka. Ali dobri stari Marfi i dalje ne spava. Policajci kažu da smo dobro prošli i da će svakako doći uveče u Narodno pozorište, da vide film. Još moramo podrobno da im objasnimo gde je Narodno, ponavljamo da se pozovu na Sonju, upisujemo i njihova imena - za red karpet!

(Anđelika Simić, Jovana Stipić, Edit Tot, Aleksandar Davić i Sonja Savić u Sarajevu)

Kad su je videli na recepciji – ničice su popadali svi. Bilo je dovoljno da kaže da bez te dve novinarke njen život apsolutno nema smisla, pa da dobijemo sobu veličine pola sprata. 

Uoči premijere - drama. Devojčica u Sonji se budi, Crna i Plava daju sve od sebe da Sonja zablista. Češljaju je, oblače, Sonja kaže "prenalepšavate me", pada i neka diskretna šminka: senka na oči, malo pudera na podočnjake, tek malo sjaja za usne...

Sve to - ispostaviće se - bez ikakve potrebe, jer, kad je, posle premijere u prepunoj pres sali Narodnog pozorišta, počela da priča, Sonja je bila najlepše biće na zemlji, neko u koga se onako ljudski zaljubiš smesta. 

Takva je bila Sonja Savić, genijalna u svojoj čestitosti, neposrednosti i iskričavoj mudrosti.