Ne treba čovek upšte da bude pesimista, pa da primeti da je ovo vreme umiranja. Odlaze ljudi, padaju ko kruške. Ne stižeš ni ožaliti ih. Kruni se život kao prhki kolač na putu do šoljice kafe.
U ponedeljak je otišao i Dragoljub Đuričić, bubnjarski car i ljudina od čoveka. Jednom davno je zbog tog svog fantastičnog hemijskog spoja ritmom srca terao ljude u promene. Ulice su bridele visokonaponskom strujom koju je sa gomilom dečurlije oko sebe, i Lavom Bratušom doduše, sejao najpre beogradskim i novosadskim, a onda i svim drugima ulicama po Srbiji, ulicama po kojima su hrabri koraci bili namerili da sruše prethodnog diktatora.
Na jednom koncertu Zdravka Čolića, na koji je novinar poslat po (duga je to priča) kazni, Dragoljub nije mogao doći sebi kad je čuo da jedna devojka hoće da se fotografiše sa njim. "Pa jesi li ti normalna, znaš li ti ko je Čola, šta ću ti ja?! Međed! Čuj sa mnom?! Čolu jure cure! Mene juri išijas!", govorio je dok je uz salve smeha nastajala ta fotografska uspomena.
U jednoj od davnih, nade punih uočipetooktobarskih noći, nastao je intervju iz kojeg 021 donosi najzanimljivije delove. Ni toliko godina posle, ništa se nije promenilo. Svaka njegova reč, i dalje je na mestu.
"Naš problem je u tome što već šezdeset godina jedno mislimo, drugo pričamo, treće radimo, a režim je u tome nenadmašiv. Kad spremi neku nebulozu u koju treba da ubedi narod, odmah počne po leđima da ga češka domaćim izdajnicima", pričao je Đuričić.
Kako je rekao, pričom o unutrašnjem neprijatelju peru krivicu sa sebe, dovodeći pri tome u pitanje patriotizam čestitog sveta.
"A pošten svet koji želi da živi od plate, koji je doveden do takve sirotinje da se raduje ako ima hleba za taj dan, njih u suštini ne zanima. Zato oni stalno ubacuju nove koske, neke likove koje narodu objašnjavaju ko su krivci za to što je narod sirotinja. A svemu tome dodaj da ujutro uključiš televizor, pomisliš, bože, ovakve lepote nema nigde, pa mi živimo u Švedskoj!
Ta televizija i tresiguzi na njoj izmišljeni su da zavedu narod, da potpomognu lažne cifre i blagostanje na državnoj televiziji. Pričama o demokratiji i patriotizmu, i televizija i tresiguzi se idealno dopunjuju u zamlaćivanju naroda, kao da mi ne znamo da si demokratičan onoliko koliko imaš para u džepu. Praznoga džepa i poderane guzice ne možeš u demokratiju."
Smatrao je i da vlastodršci ne kapiraju da narod teško živi, a i kako bi - kada oni imaju sve.
"Vlast, i mali krug ljudi oko nje, žive u izobilju, oni nemaju blage veze da se neki ljudi hrane po kontejnerima.
Ne znam šta je više ovom narodu, ovde profesori nemaju od čega da žive, radnici nemaju šta da jedu, ovde nikog ne zanimaju naša deca. Da li se neko iz vlasti upitao zašto je odavde otišlo 400.000 ljudi, zašto ih pominju samo u kontekstu nepatriota? Da li su nepatriote samo zato što nisu hteli da se ubijaju puškama na kraju 20. veka?!
Postoje zemlje koje žive za fudbal, kao Brazil na primer. Italijani žive samo za žene, dobro vino i večeru, a mi smo do te mere avetni da nam je od žena važnija politika. Ne znam šta je više tom našem narodu, kao da ga je neko opalio mokrom krpom po glavi. Sad ti novi klinci muvaju ribe na politiku! Što više znaš o politici i kandidatima, to se bolje kotiraš kod riba."
Mislio je i da je naš mentalitet čudo.
"A i taj naš mentalitet je čudo. Čuo sam fantastičan vic: uhvati Srbin zlatnu ribicu i ona hoće da mu ispuni tri želje. Prva želja mu je bila da komšiji koji živi levo do njega crkne krava, druga želja je bila da i komšiji koji živi desno crkne krava, a treća želja bila je bizarna, jer je zaželeo da i njemu samom crkne krava. Ribica se šokirala i pitala, pa što da crkne i njemu, a on joj kaže, da nema mleka kad komšije dođu da zatraže od njega. Eto, na tom je nivou naša svest i svest naših političara."
Bio je i stava da je naše društvo impotentno i to je nazivao malograđanštinom.
"Mi stalno govorimo da nam je za sve kriv taj nesretni Tito, a on je kriv samo zato što je napravio veštačku radničku klasu, koja je grunula iz sela u grad. Ona od sela ništa nije mogla da zaboravi, niti da u grad išta udene, a nije umela ništa ni da iz grada nešto prihvati. U tom raskoraku se izrodila ova strašna malograđanština koja nas uguši. Ona se ocrtava u svemu, pa i u ukusu naših vodećih političara, od toga kakva odela nose, do toga šta govore i zastupaju.
Voleo bih jednom da vidim bolju Srbiju, u kojoj će korak ka boljitku biti to što ćemo krivca početi da tražimo u sebi, a ne da ga uvek vidimo u nekome drugome."
OGLASI RADNO MESTO! Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
Komentari 1
Doda
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar