Šta je pisao Miloš Crnjanski o Ivi Andriću: On je bio sav za Bosnu

Autor: Gorana Raičević

Info

20.05.2023.

09:00 > 15:01

Novosadska izdavačka kuća "Akademska knjiga" nedavno je objavila delo "Ko je bio Ivo Andrić" koje je priredila Žaneta Đukić Perišić.

Šta je pisao Miloš Crnjanski o Ivi Andriću: On je bio sav za Bosnu

Foto: 021.rs (ilustracija)

Knjiga "Ko je bio Ivo Andrić" predstavlja izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića iz ugla njegovih savremenika – školskih drugova, prijatelja, pisaca, diplomata, suseda, rođaka, političara, poznanika.

Uz dozvolu "Akademske knjige" portal 021.rs vam donosi sećanje jednog velikana o drugom - šta je pisao Miloš Crnjanski o Andriću.

O Ivi Andriću

Intencije svih tih književnih pojava što su godine 1917. počele da stvaraju "posleratnu", razbirao je i mogao okupiti u svestan pravac Ivo Andrić, četvrti član te redakcije. On je, kao ličnost, imao mnogo uspeha u Zagrebu tada, a zbog svog slabog zdravlja, bio skoro mažen. Izvesni znaci, sem mojih ličnih podataka, su tu, da je on, u toj redakciji, 1917. i 1918. pokušavao donekle da upliviše na razvitak "posleratne" i duhovnim intencijama.

Treba zapaziti kako misli kad kritikuje, npr. Pandurovića, i druge. Da se te uloge, u godini 1918. odrekao tj. ostavio, tumačim njegovom bolešću, a još više nekom unutrašnjom grozom (godinom 1919) da ma koga "vodi", ili ma šta "pokreće". Andrić je (kao i Ljubo Vizner) u mladosti doživeo borbu hrvatske Moderne i, u Književnom jugu, ne samo pisao tzv. slobodni stih (s kojim je borba, i kod nas, počela). Taj je njegov deo rada, malo objavljivan. Tim putem on je video šta dolazi i hteo je da pomaže tu novu liriku, kao i prozu.

***

Sa Andrićem se sprijateljih tek kad smo se na duže sastali, ako se ne varam, baš na Badnji dan, godine 1918. Vraćao sam se tada iz revolucije u Beču, gde sam živeo septembar, oktobar, novembar, vrlo interesantnim životom.

***

Andrić je stanovao tada u Bolnici milosrdnih sestara, van grada. Hodnici u koje sam ušao bili su ledeni. Nad njim, na prvom spratu, ležao je u bolnici konte Ivo. Andrić je bio tada crnji, bolnijeg osmeha i nemilosrdniji prema nepravdi. Pisao je "crvene" listove. Što je tada, naročito, bilo zračno u njemu, to je: da nije tražio utehe van naših zemalja i van onog života i patnje koju je tolikih godina podnosila Bosna, gde je imao kuću i staru majku.

(Posleratna književnost, 1929)

***

Mislim da Vam je "karijera" sigurna, Vi umete i da sirotujete, pa šta Vam ko može? Gospodstvo Vam ne mogu oduzeti, mirno i tiho vi ćete obilaziti svet, dostići nebrigu jednog kapućehaje. Što mi uvek spomenete vaše zdravlje, to mi se ne dopada. Ja nikada nisam verovao u vašu bolest i smatrao sam uvek da ste samo razmažen. Najposle lekari, svi, jesu idioti kad leče, ali kad konstatuju valjda mogu nešto znati? Ako ste zbilja loše sa zdravljem, onda koga vraga pristajete da idete u takve klime da dobijate pozdravne telegrame? Valjda tek nije važno biti na otmenom mestu. Ili se i vi bojite, tako strašno, kao ja, sirotinje? Što ne odete godinu dve nekud u brda?

Što se tiče žena, ne zaljubljujte se, ohol ste čovek, a te lako varaju. Primate gotovo i što nije znato. Nego kupujte žene. To je najbolje za zdravlje, kao dobar ručak i kakva bezbrižnost! Ne ženite se nikako – to vam je kao kad imate malo dete. Briga. (Ovo molim Vas da ne ispričate nikad Vidi.)

Pismo Crnjanskog Andriću iz Berlina u Španiju,

25. januar 1929.

Ivo je srećan čovek, nastavi Crnjanski. Uvek ga je pratila sreća. Imao je lepu karijeru, lepe žene, uvek dobre prihode. Sad, kad se oženio Milicom Babić, imao je tu sreću da njegova tašta poseduje divan stan usred Beograda, usred nestašice apartmana... Srećan čovek nađe sebi i dobru taštu!... Bio je ovde, u ovoj sobi, tu je sedeo gde vi sada sedite; razgledao sobu, pitao nas svašta, malo govorio o zemlji i ljudima, više o literaturi, a onda pogledao u sat: treba da ide. Neko ga čeka reče, u Ambasadi. Ustvari, pazio je na protokol. Uvek je takav bio: red, pažnja, ceremonije, pravi diplomata od karijere... Takvi ljudi uspevaju, dragi moj Aćimoviću, zato pazite šta, gde i kako govorite, kako se ponašate. Za mene je sve to kasno...

Draganu R. Aćimoviću u Londonu

Jednom prilikom u Londonu, znate šta mi je rekao Andrić? Kaže: Pa vi, Crnjanski, i niste emigrant! Kakav ste Vi emigrant kada se Vaše knjige štampaju u Jugoslaviji?! Mnogi čitaoci – kaže – i ne znaju da Crnjanski živi u Londonu, u emigraciji. Kad je Vaše delo tamo i Vi ste tamo...

Vladimiru Bunjcu

Izjave povodom smrti Ive Andrića

Saznanje o smrti Ive Andrića duboko me je ražalostilo. Bili smo kroz ceo život dobri prijatelji. Naše prijateljstvo počelo je još u vreme Prvog svetskog rata, a prvi sam napisao i kritiku o njegovom delu Ex Ponto. Rekao sam tada "Andrić est arrive" i sada kažem.

Politika, 14. mart 1975:

PRIJATELJSTVO KROZ CEO ŽIVOT

O Ivu Andriću sve do juče mogao sam da govorim ceo dan, ali danas, kada je Andrić mrtav, teško mi je da govorim o njemu. Teško je govoriti o mrtvima.

Ivu Andrića prvi put sam sreo na kraju Prvog svetskog rata 1918. godine, kada sam kao demobilisani austrijski oficir stigao u Zagreb. Andrić je tada, iscrpljen tamnovanjem i internacijom, ležao u Bolnici milosrdnih sestara.

Već tamo, u Zagrebu, Andrić je igrao svoju značajnu ulogu u našoj književnosti. Hteli smo da stvorimo jednu novu literaturu. Ne samo po svom velikom talentu, Andrić je bio prava ličnost da okupi ljude za jedan novi književni pokret: miran, ljubazan, pametan, očaravao je sve oko sebe.

Posle, u diplomatskoj službi, sretali smo se često. Ali ja sam bio ataše za štampu, a on, rođeni diplomata, ambasador, a to je velika razlika.

Viđao sam ga u Rimu, Berlinu, Londonu... U London je navratio i po prijemu Nobelove nagrade. Susret naš u Londonu bio je srdačan i skroman.

Andrić mi je tad pričao o svojoj materi, koja se mnogo žrtvovala da bi ga izvela na put. O svojoj nagradi pričao je malo, ali zahvalno. Mislim da nema pisca, ni kod nas ni u svetu, koji bi sa toliko iskrene skromnosti primio tako veliko priznanje.

Ivo Andrić je bio sav za Bosnu, ne da bi se na bilo koji način okoristio već da bi služio njoj. I napisao je mnoge stvari koje su vanredne.

Večernje novosti, 15. mart 1975:

NAPISAO JE VANREDNE STVARI

***

Kompleksnost Andrićeve private i profesionalne ličnosti u memoarskim zapisima svedokâ i sudeonikâ epohe osvetljena je iz različitih uglova: kroz nepoznate i slikovite detalje iz istorije Andrićevog života, ocrtavaju se obrisi njegovog lika, koji čitaocima nekada može biti jasan, očigledan, predvidiv i očekivan, ponekad neuhvatljiv, nedosledan ili iznenađujuć, katkad zamaskiran, u svakom slučaju – provokativan.

Više o knjiziti pronađite na sajtu "Akademske knjige".

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

Komentari 2

Hronološki Najpopularniji

vojvođanka

26.08.2023 • 13:44

Hvala za divne tekstove ulepšali ste mi dan. Knjigu ću svakako kupiti.

0 0 0
Наставите

20.05.2023 • 11:14

с оваквим текстовима

Предивно је што сте објавили овај текст. Хвала вам. Наставите у том правцу. Доста нам је више црних и лоших вести о овоме и ономе, и исти такви плиткоумни коментари ботова, ма с које стране долазили.
Мислим да сте данас многима улепшали дан.

19 2 +17

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.