Nacionalni stadion

Piše: Milan Ceković

Ne da bi se Matiću ispunila želja, i ne da bi neko Nacionale tu zapevao, već zato što su stadioni danas sportsko-poslovne oaze. Zaista se treba pomaći malo dalje od nivoa betonjerki sa stolicama. Taj "Nacionalni stadion" bih, da se pitam (a ne pitam se, ali moj je tekst, pa da ostane zabeleženo da sam u ovim vremenima prodaje Telekoma imao stav) koncipirao kao nacionalni epicentar korisnog.

U njegovom sklopu bi funkcionisao moderan Centar za sportsku dijagnostiku, recimo. Zatim Nacionalni softverski centar. Neka država zaposli 100 naboljih studenata informatičkih fakulteta. Ovo je zemlja kreativnih mladih ljudi iz te oblasti i to treba konačno koncipirati u jednu organizaciju koja je izvozno orijentisana. Izvozno orijentisana, ne u smislu mladih i kreativnih ljudi koji će budućnost potražiti tamo gde se ove stvari kapiraju, već u smislu izvozno osmišljenih programa.

Negde sam pročitao da je IT sektor imao 200 miliona evra izvoza. Uz koncept razvoja, uz državnu asistenciju, na krilima velikog infrastrukturnog projekta, to bi bila investicija koja bi se u mnogim segmentima isplatila. Zadržati 100 vrhunskih stručnjaka iz te oblasti, dati im mogućnost da se ovde razvijaju je reanimacija za Srbiju. Živimo u XXI veku i bez plejade takvih stručnjaka nemamo šta da tražimo u ovom svetu.  

Naravno, izgradnja takvog stadiona nije samo priča o par utakmica tokom sezone, već postoji domino efekat koji je karakterističan za svako angažovanje građevinske operative. Srbiji je svakako potreban Nacionalni stadion i to nije sporno. Sporno je to što joj je potrebno još mnogo toga još. Zato taj projekat mora biti multiefektivan. Dakle, taj "Nacionalni stadion" treba biti gravitaciono polje stvaranja vrednosti, ne samo priča o loptanju. Dakle, to mora biti objekat sportsko-zdravstvenog-edukativnog-poslovnog karaktera. Sve ostalo je promašaj, sve ostalo je infrastruktura koja jede sebe samu.

Naravno, priča o tome da neke bolnice i škole treba renovirati stoji. To je domen elemetarnog, a elementarno ja sve više za nas dostignuće. Elementarno je shvatiti da investicija nije trošak, već ulaganje u proces koji treba da se isplati nakon protoka vremena. Ne može ulaganje u mladost i znanje biti trošak i jednokratan budžetski račun. Ne može, brale, pamet da te nervira i da ti smeta, jer ako ti pamet smeta, onda gasimo svetla kad-tad. Ko to ne shvata, sedi, jedan!

Super bi bilo da u Srbiji nije veliki dan kada nešto radi punim kapacitetom, već da je to normalno, ali priča o normalnom odavno ovde zvuči nenormalno. Priča o normalnom se završava pitanjima: Šta pričaš, bre? Znaš li gde živiš?

Znam, otuda i ovaj tekst.