Naše društvo je drugoligaško, satkano od onih koji večito sanjaju da se dokopaju prvoligaškog statusa, ne uviđajući da i oni koji su tamo - tu poziciju nisu zaslužili, nego su je kupili, bukvalno ili simbolički. Mi više ne živimo, samo razmenjujemo zlobu, kaže u intervjuu za 021.rs reditelj Gorčin Stojanović, koji je nedavno bio gost Radio kafea.
Zemaljska njiva nebeskom glumcu
Bio jednom jedan Ratko. Bio glumac. Odličan. Glumčina. I čovek. Ljudina. Roker pankerske duše, gradski šmeker pravi, u svemu što je govorio, onom što je radio. Uvek u crnom. Nasmejan i šeret. Bilo ti uvek sresti ga drago.
Foto: Branko Lučić
Od Radivojevića nije bilo boljeg glumca u Pozorištu mladih, bio je njegova najblistavija zvezda. I kad je igrao i kad nije, Ratko je bio Pozorište mladih. I više od toga, simbol grada, obeležje jednog drugačijeg duha, onog koji kad ode, nestaje trajno.
Umeo je Ratko sa ljudima: sa genijalcima i kretenima, sa političarima isto, malom i odraslom decom, gospodom i onima poderanih gaća. Te je naročito voleo, kipteli su od sokova, a njih je glumac vazda žedan.
Kao retko ko umeo je Ratko i sa novinarima. Možda su mu neki i išli na živce, nikad to pokazao nije, znao je da su na istom poslu, da novinar, kao i glumac, uvek za nečim žudi, traga. Umeo je istinski da sluša i razume, da i sam ispreda bajne priče, da spretno navede na trag, bude intrigantno jasan i kao smrt ozbiljan, a duhovit baš. Hodajući PR. Majstor svog, ljudskog zanata.
Jednom tako, u Ulici Pap Pavla, nabasa Ratko na sedmu silu. Pala sa bicikla, sedi na trotoaru i plače. Sa oderanih kolena krv joj reljefne linije duž listova piše. Dezinfekcija hitna, kaže Ratko, leti do kioska, po neku krdžu. Sedma sila čvrsto žmuri, cvokoću prestrašeni zubi, rakija će peći, kaže, ali rakija se, kaže Ratko, umesto na ranu, na grlo priviti mora!!! I bi tako. Ništa više ne boli, samo golem osmeh trese maločas bolno lice.
Takav je Ratko bio.
Kad bi u Novom Sadu zavladao neki muk, Ratko je umeo da istrči iz njega. Odličnom predstavom, od štapa i kanapa. "Kad bogalji marširaju" i "Krevet" bili su takvi. Oko njega gomila mladog sveta, birao ih na audiciji, otvorenoj, kakva se do tada u Novom Sadu videla nije. Bio im je i reditelj i roditelj i otac i drug i vojnički strog i majčinski blag. Svi su ga obožavali. I išli za njim. Jedne letnje noći za njim je, u potrazi za napuštenom halom, išla cela novinarska bulumenta. Bio bi to novi prostor za igru, ne samo za njega, već sve umetnike Novog Sada. Mračne podbarske ulice, ponajpre Šumadijska sa svojim spomenicima upokojene jugoslovenske industrije, činila mu se tada kao raj sami.
Jedne godine, opet u nekoj sveopštoj suši smisla, izmašta Ratko teatar na brodu. Tapšali ga po ramenu neki, mislili ovamo - lud je! On baš mario nije. Oko tog Broda teatra okupio trupu, brod porinuo u mutni Dunav, plovio bujnom Tisom i plitkim Kanalom. Neki prvi put tada za prevodnicu čuli, prošli strepeći njome. Učili o reci i tišini, širom zatvorenih očiju dirali nebo, raširenim rukama mirisali snopove ispod njega, noću brojali zvezde padalice, pleli čovečnost i maštu pod njima.
Jezdio je Ratko na brodu tako danju, u večeri igrao predstave, pred meštanima mnogih sela, oni donosili hoklice, sedeli na travi i pesku, čekali strpljivo početak, gledali u kostime namodirane glumce kako zamršene kablove nose i razvezuju, razbežavali se hitro kad bi počela kiša, palili baterijske lampe kad bi ponestalo struje... Celog leta tako Ratko je mamio osmehe na lica... Bilo ti baš drago što si i ti tu, što si, neki, od palube mali.
A onda je zapisničar odozgo došao po svoje. Uvek po najbolje.
Prošlo je od tada neko vreme, sasvim dovoljno da scenu kojom je hodao nazovemo Ratkovim imenom, da brod koji je porinuo u Panonsko more ponese Ratkovo ime... Ali niko se toga setio nije... Ni njegovi glumci, ni kolege, ni brodski saborci, pa ni novinari koje je uvek tako okupljao oko sebe.
Kad eto ovih dana vesti*... Gradski oci će, na inicijativu - AVE - kustosa Muzeja Vojvodine, Ratku, koji već neko vreme nebeskim njivama hodi, dati jednu zemaljsku! Na obodu grada, doduše, možda i od ispucale, vrednih ruku žedne, vojvođanske zemlje. Ali poklonu se u zube ne gleda, bar Ratko neće, pametnijeg posla on sada ima.
I treba li još išta dodati svemu? Osim stida, povelikog i keca ko vrata, za kašnjenje nedopustivo i nekako baš sramno. Jer mi smo upravo takvi: volimo one što umru, ali i tada samo izdaleka i ukoliko za njih ama baš ništa uraditi ne treba.
*Članovi Komisije za nazive delova naseljenih mesta Skupštine grada Novog Sada na sednici održanoj 16. jula razmatrali su predloge Republičkog geodetskog zavoda za davanje naziva ulicama u Novom Sadu, područje Mali Beograd – Veliki rit i većinom glasova ih usvojili. Tako je ulica koja počinje od Ulice Živojina Ćuluma i završava se između kp 2628/2 i kp 2626 dobila naziv Ratko Radivojević (filmski i pozorišni glumac), što su predložili kustosi Muzeja Vojvodine.
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
Poštovani gospodine, Vladislav Kaćanski nije isti čivek kao i Vlada Kaćanski. Prilično neznanje složićete se. Za Šalajićevu ulicu stvarno nisam znao i to znači da sam neinformisan a vi ste pokazali elementarno neznanje.
Ne valja javno, ničim izazvan, pokazati neznanje. :)
U Novom Sadu POSTOJE ulice Stevana Šalajića i Vladislava Kaćanskog.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.