NAPOMENA: Zbog ovog teksta i pokušaja da se čuju različita mišljenja kontaktirano je više od 15 vojvođanskih intelektualaca. Neki su pisali pa odustali, neki su se odjavili od teme preko telefona, treći nisu hteli otvoreno da talasaju, a četvrti su se otvoreno bojali za svoje sinekure...
Piše: Snežana Miletić
"... Kao testamentarna i sudska naslednica i zaštitnica autorskih prava i svega ostalog što se odnosi na delo i ličnost Danila Kiša (na osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu br. 0-864/ od 14. 9. 1990) zahtevam od Vas i Skupštine grada Subotice da se bespogovorno povuče odluka donesena 18. o.m. kojom se Danilu Kišu posthumno dodeljuje zvanje počasnog građanina tog grada....".
Ovo, između ostalog, stoji u pismu koje je teatrolog i prevodilac Mirjana Miočinović, nekadašnja supruga Danila Kiša, uputila subotičkim čelnicima, ali i javnosti. U istom pismu stoji i da je njen "zahtev motivisan razlozima moralne, umetničke i ideološke prirode":
"Smatram, s pozicija sopstvenih uverenja, da Vi, gospodine Gradonačelniče i Vaš skupštinski sastav ne zadovoljavate nijedan kriterijum na kojem se zasniva pravo odlučivanja o stvarima koje su plod dara i čestitosti. Vi ste, u svojoj ukupnosti, nepomirljiva suprotnost svega što predstavlja Danilo Kiš svojim delom i svojim životom...".
O potezu subotičkih vlasti, podržavajući pismo Mirjane Miočinović, svojim potpisom ispod njega, izjasnilo se preko 160 građana iz sfere književnosti, filma, pozorišta, likovne umetnosti, politike, građanske inicijative...
Šta o ovom događaju misle neke od vojvođanskih hrabrih glava, koje, osim što misle, imaju petlju svoje mišljenje glasno da kažu, govorili su za 021.rs i to odgovarajući na pitanja: zašto Kiša treba odbraniti od ove odluke, šta je sporno u dodeljivanju te časti? Zašto vlast insistira na njoj ako bi elementarna pristojnost nalagala da je povuku, imajući u vidu Miočinovićkino pismo i na koncu, zašto se "naši", ma ko oni bili, nisu setili da dodele titulu počasnog građanina Danilu Kišu?
Mia Knežević, jedno od najzanimljivijih mladih rediteljskih imena, kaže da je užasava politička platforma koja stalno iznenađuje novim obrtima, koju dijagnostikuje kao kontrafaktičku.
"To je ideološka platforma na kojoj sve može i sve je dozvoljeno - i Amerika, i Rusija, i Evropa, i Kosovo, pa onda malo levo, pa malo desno, pa se onda malo Đinđiću diže spomenik, pa je sad na red došao i Danilo Kiš i tako jedno beskrajno licemerno džeziranje, turbo folk džeziranje. I sad, u celoj toj priči, gospodin Laban, gradonačelnik Subotice, koji kaže za sebe da 'gepekuje' i potencijalno je 'čupač grkljana', on baš, eto, kao strašno ceni Danila Kiša i jedini je bio dovoljno trezven da se seti da mu dodeli titulu počasnog građanina.
Ne razumem zašto bi jedna vlast, koja svakodnevno diskredituje elitu, svojatala Danila Kiša. Bilo ko od intelektualaca da uputi kritičku misao, momentalno je državni neprijatelj, veleizdajnik. Pa pitam se kroz šta bi onda tek Danilo Kiš prošao? Ideja da mu se dodeli ova počast je čisto politizovanje imena Danila Kiša, potpuno naopako kontekstualizovanje njegovog imena i dela, a ne delovanje iz uverenja da njemu ovako nešto zaista pripada. Elementarna pristojnost je vrlo retka i zahtevna disciplina, danas besmislena, jer se od nje ne može profitirati. Ona, nažalost, retko koga zanima. A zašto se 'naši' nisu setili da dodele titulu počasnog građanina Danilu Kišu - pa bojali su se Mirjanine reakcije. Ovi danas ne prezaju. Ni od koga. I na kraju, ako već žele da urade nešto za kulturu, neka se okanu ovakvih zastarelih simboličnih gestova, nego neka otvore npr. dvadeset radnih mesta za mlade glumce po vojvođanskim pozorištima".
Ljiljana Pešikan Ljuštanović, redovna profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, teoretičarka i istoričarka srpske i drugih južnoslovenskih književnosti, smatra da se sve češće suočavamo sa upotrebom i pisaca, i naučnika.
"Pisac se poštuje uvažavanjem njegovog dela, čitanjem, kritičkim razmatranjem, aktivnim odnosom. I poštovanjem njegovih ideja. I mimo konkretnog slučaja, sve češće se suočavamo sa upotrebom i pisaca i naučnika kao povoda za površnu, na manifestacije svedenu kulturnu politiku. Svaka galama je dobra jer skreće pažnju: bilo grand-parada, bilo otvaranje spomenika velikog pisca, bilo presecanje vrpce na novom semaforu, pijaci ili liftu. Razumem odluku Mirjane Miočinović. Čini mi se da je i Danilo Kiš došao na red na nekom spisku onih koje treba 'ispoštovati'. Više igara manje hleba".
Reditelj Sabolč Tolnai, inspirisan Kišovim delima, snimio je 2007. godine izuzetni film "Peščanik". Kaže da je "osnovna težnja našeg sistema, koji funkcioniše pod upravom službe, da kapital koji je opljačkan u vreme devedesetih uđe u evropski krvotok, kao i da rehabilituje političare i da im da novo evropsko lice-masku (novi identitet kao u Antonionijevom filmu "Profesija reporter") od kojih neki do kolena gacaju u krvi".
"Nas još uvek vodi ekipa koja je aktivno stvorila i vodila bratoubilački rat. Najmanje u toj priči ikoga interesuje Danilo Kiš i njegovo delo, sve je tu u službi jeftine i mračne predstave. A da se onomad 'demokratska' vlast nije setila da posthumno dodeli titulu Danilu Kišu - to jeste bolna istina. Pa ja se sećam, bilo je takvih predloga, oni su tada cinično odbačeni. U to vreme su se nacije počele gurati u svoje obore, manjine pod upravu svojih nacionalnih veća, koja su postala njihovi vlasnici i koja su, u dosluhu sa vlastima, uspostavila potpunu kontrolu nad njima. Kada je to bilo potrebno, i sa veštačkim podgrejavanjem mržnje onoga drugoga. Kako kad zatreba. Nikome tu nije odgovarao, nije bio potreban sumnjivi Kiš, njegov lik se polako i sigurno počeo brisati iz sećanja. To ime simbolizuje odvratnu multietničnost, prihvatanje različitosti, pa i ljubav prema drugačijem. Sada je nastao interesantan - da nije tužno - mogli bismo reći komičan preokret. Naše vođe su u super odnosima, Srbija je postala zemlja gde se lako mogu oprati evropske pare, što moramo priznati pogoduje i delu lokalnog stanovništva jer i njima kapne ponešto. Znači, biznis cveta, svi sretni, pa je potreban neko ko predstavlja obe nacije. I tu se odjednom, ni kriv, ni dužan, sa dna komode, izvlači jadni Kiš...".
Vladislava Gordić Petković, redovna profesorka engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu osvetljuje priču o Kišu iz još jednog ugla.
"Doktorska disertacija koja je o Kišu napisana na hebrejskom objavljena je u Srbiji pod naslovom 'Danilo Kiš: jedna bolna, mračna odiseja'. Jedan pak zbornik o njegovom delu naslovljen je 'Danilo Kiš između Cetinja i panonskog potopa'. Igre jezika i značenja u ovakvim naslovima mogu da ukažu na ključne tačke sporova ili otpora, ali retko pomognu da se nedoumice razreše a sporovi izbegnu. Sigurno je samo jedno: govorili mi o Kišu poetički ili geografski, politički ili estetički, njegovo delo nije svodivo na lake odgovore, a ni njegov lik ne možemo uokviriti jednokratnom prigodom ili jednostranim kontekstom. Sećanje na Kiša ne trpi povode ni izgovore koji nisu pre svega i isključivo čitalački".
Profesorka književnosti Sandra Urban koja je Kišovo delo otvorila generacijama radoznalih srednjoškolaca, smatra da delo ovog pisca pripada svetskoj kulturnoj baštini i svoje razmišljanje na ovu temu počinje citatom iz srpske narodne pesme "Banović Strahinja": "Misliš li me mrtva požaliti, požali me dok sam u životu".
"Danilo Kiš je počasni građanin Sveta. Tu je titulu piscu omogućilo njegovo Delo, a dodelile mu je, istovremeno, sve njegove književne preteče, učitelji, dakle, oni čiju je uzvišenu misiju sledio, i svi čitaoci i pisci koji cene Kišov visok estetički i etički kriterijum. Kao i svako drugo vrhunsko književno delo u istoriji, i Kišovo pripada svetskoj kulturnoj baštini.
Danilo Kiš otišao je, posle jedne sramne afere, u 'dobrovoljni' egzil, jer 'nagomilani balast nesporazuma, mržnje i zavisti, kao i povređenost aktera u slučaju oko 'Grobnice za Borisa Davidoviča', stvorili su klimu neizdrživu za humano ljudsko biće' (B. Adašević, 'Doba sumnje koje ne prolazi'). Optužbom da je plagijator, vlast je pokušala da Kiša 'likvidira' i u moralnom i u umetničkom smislu, štiteći sopstvene pozicije, što je u biti svake vlasti, bez izuzetka, i što joj je od prvorazredne važnosti i iznad svih drugih interesa, a braneći se, u konkretnom slučaju, od gole istine o postojanju staljinističkih logora, dok je jedan na svojoj savesti i sama nosila. Neinteligentno maskirajući politički napad u bitku na književnom polju, ideolozi su izgubili bitku vođenu u ime moćnika kojima su se klanjali, nedostojni superiornosti vrhunske književnosti i polemičke snage 'Časa anatomije'.
Danilo Kiš bio je žrtva jedne politike, ali vreme je pokazalo da nije bio miljenik nijednog potonjeg režima. Zašto? Zato što je hirurškim rezom, otkrivajući anatomiju vlasti, zasekao u kancerogeno tkivo. U 'Savetima mladom piscu' stoji: 'Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Drži se podalje od prinčeva. [...] Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.'
Niko i ništa ne može ublažiti ni poništiti činjenicu da je ova sredina činila sve da diskredituje Kiša. Nije to bila samo filozofija palanke i malih pameti, već žestoka bitka vlasti protiv pojedinca. Protiv umetnika. Kosmopolite. Intelektualca. Mislećeg bića. Onog koji ne pristaje ni na kakve laži. Koji se ne da kupiti. Kojem su pitanja Istine i umetničke istine stvar lične časti.
Kišu nisu potrebne nikakve naknadne počasne titule niti priznanja, ponajmanje od onih koji ga ne čitaju ili ne razumeju. Knjige onog koga je smrt sprečila da dobije Nobelovu nagradu treba da budu u redovnom programu nastave književnosti, u reprezentativnom broju. Trebalo bi da se ljudi od nauke i književnosti bave njegovim delom, a ne da ga zaobilaze. Da se Kišov književni rad ne meri paraestetskim merilima. Jednom rečju, da zauzima zasluženo mesto u kulturi koja treba i mora da ima svest o sebi".
O tome zašto se jedna vlast grebe o piščevu etiku, estetiku, bezvremenost i svevremenost pesnikinja Marija Šimoković kaže: "Bilo bi zanimljivo postaviti pitanje - kako bi na date događaje reagovao Kiš. Lično mislim da bi stavio potpis na pismo Mirjane Miočinović".
I neka priča o Kišu u ovom slučaju bude završena redovima upravo Marije Šimoković koje je izgovorila prilikom postavljanja Kišove biste u Subotici. Naslov pesme je "Danilo Kiš na Trgu slobode gleda u slobodu i peva o njoj":
eto viš
danilo kiš
miran ko miš
gleda u niš
Jer ovo što živimo je jedno malo "niš". Bez "a" na kraju.
Komentari 9
Мунгос
Али грешка је у томе што акцију покреће и носи бивша супруга. Као, мало је Данило Киш глорификован у комуњарском миљеу, сада га треба употребити против осталих који нам сметају. Јадан Киш, ко се све заузима за њега.
Skeptik
Kisolog
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar