Menu 021

INTERVJU Glumac Boris Isaković: Naš život danas metafora je sveopšte izgubljenosti

Pesma "Last Christmas" grupe "Wham", nastala pre 35 godina, bila je lajt motiv istoimenog filma reditelja Pola Figa čija će svetska premijera biti početkom novembra, a jednu od uloga igra Boris Isaković, vodeći srpski glumac koji trenutno obara sopstvene rekorde u broju odličnih uloga - u pozorištu, na filmu i novosadskoj Akademiji umetnosti...
Info 01.11.2019. | 11:26 > 11:44
Piše: Snežana Miletić
 
U potrazi za idejama koje bi mogle da naslede antologijski božićni film "Love Actually", producent Dejvid Livingston ponudio je pre nekoliko godina glumici Emi Tomson da napiše priču inspirisanu pesmom "Last Christmas" koju je napisao i producirao Džordž Majkl.
 
Tompsonova je najpre bila skeptična - nije joj to bila najomiljenija božićna pesma - a onda je jednog dana, šetajući škotskim prostranstvima sa svojim suprugom, izvrsnim britanskim glumcem Gregom Vajzom, shvatila da stihovi ove pesme kriju dirljiv potencijal za priču. Zbog toga se nedugo potom, tačnije dve godine pre njegove tragične smrti na sam Božić, srela sa Džordžom Majklom koji joj je dao blagoslov za nastanak filma. Tompson je u njega utkala još mnogo Majklovih pesama, a na kraju filma je i jedna koju će svet prvi put čuti.
 
Zajedno sa svojim suprugom, glumica je napisala priču, koscenarista je filma a igra i jednu od uloga, uz Emiliju Klark i Henrija Goldinga. Za nas, poseban šmek ovom filmu daje Boris Isaković koji u filmu igra oca Emilije Klark i supruga Eme Tompson.
 
 
Isaković je i pre ove holivudske produkcije okusio glumačko pečalbarstvo i to igrajući u britanskoj seriji "The Last Panthers" i danskom filmu "Paradise Suite".
 
Sve su to povodi za ovaj razgovor sa glumcem, ali ne i jedini: ovih dana u KCNS gledali smo ga u crnogorskom filmu "Ti imaš noć", na predstojećem Berlinskom festivalu biće premijera "Oca" Srdana Golubovića u kojem igra jednu od uloga, igra i u novom filmu Jasmile Žbanić "Kuda ideš, Aida", potom "Zori" Dalibora Matanića - drugom delu trilogije koja je počela "Zvizdanom", gledamo ga i u seriji "Grupa"...
 
U pozorištu trenutno stiže da igra malo: u JDP-u igra u predstavama "Pod žrvnjem", "Tartif" i "Zašto je poludeo gospodin R" koja je poslednjih meseci osvojila publiku u celom regionu i dobila brojne nagrade. Igra i u predstavi "Kos" u produkciji Radionice integracije.
 
Posle dugo vremena videćemo ga i na sceni u Novom Sadu, i to sredinom novembra u Pozorištu mladih kada se obnavlja izvrsna predstava "Greta, str. 89", u kojoj, u režiji Borisa Liješevića, igra sa životnom partnerkom Jasnom Đuričić...
 
                                                                                                      
Najpre o tome kako si se obreo u društvu "majke zmajeva" Emilije Klark i ingenioznog glumačkog bića kakva je Ema Tompson?
 
Film "Dobra žena" u režiji Mirjane Karanović dobio je vrlo dobre kritike, videli su ga neki važni ljudi koji su tražili moj kontakt od Mirjane, tako sam dospeo na kasting. Snimali smo u Londonu prošle godine od decembra do početka februara ove godine.
 
Kakva je Ema?
 
Divna, topla osoba. Znatiželjna, krajnje jednostavna, sve je interesuje, pita za porodicu, karijeru, pričao sam joj o studentima, Akademiji, pričali smo o poslu... Zbog nje će mi taj rad ostati u divnoj uspomeni. I Emilija je takođe jedna vedra i jednostavna osoba. Ukratko, dobro životno iskustvo.
 
Na kastinzima glumac ne dobija ceo scenario. Koliko to može biti prepreka da shvati suštinu i dobro odigra svoju ulogu?
 
Dobiješ samo ono što treba da pročitaš da bi dobro osmotrili da li si to što oni traže. Nekad imaš veće, nekad manje saznanje o onome što treba da uradiš, u svakom slučaju dovoljno da uradiš ono što od tebe traže. Ali kada počne snimanje, da bi dobro odigrao ulogu, dobiješ sliku cele priče.  
 
Da li su za glumce sa ozbiljnom kilometražom ti kastinzi baš potrebno takmičarsko polje ili su ipak frustrirajući?
 
Ne treba da budu frustrirajući. Njih prosto treba shvatiti kao mogućnost male lične vežbe, i ne upuštati se u dalje razmišljanje, jer to nije dobro, to te odvlači od svega suštinskog i uvlači u “šta bi bilo kad bi bilo” priču. Studentima uvek govorim - samo uradi i zaboravi, idi dalje. Ali mlade generacije nemaju problem sa tim. 
 
Sada sa iskustvom u nekoliko ozbiljnih svetskih produkcija, kako ti se sve to čini, koji ti je osnovni ton, utisak sa njih?
 
To kako se ljudi tretiraju. Svi imaju status gospodina, od glumca do vozača. Svi poštuju jedni druge i ono što drugi radi, bilo da se radi o glavnom glumcu, statisti ili rekviziteru. To koji posao radiš ne razvrstava te na lestvici poštovanja više ili niže. Bitno je da dobro radiš.
 
Upoznao sam vozača koji je na snimanju nekog filma vozio Semjuela L. Džeksona. Od tada, kad god snima u Londonu, Semjuel L. Džekson traži da ga vozi samo taj vozač. I vozač je preponosan, jer to znači da dobro radi svoj posao. Uživa ugled među vozačima.
 
                                                                               
Poslednjih godina srpske i hrvatske filmadžije odlično sarađuju. Slično je i u pozorištu. Tako si dospeo u Matanićevu "Zoru", stigao do brionskog "Odiseja"...
 
"Zora" govori o Oluji, igram čoveka koji se pita otići ili ostati. Vrlo neobičan film, Matanić je čudesan reditelj koji na naverovatno senbzibilan način, u najneočekivanijem trenutku, ume da "odlepi" film. Glavnu ulogu igra fantastični Krešimir Mikić, a upravo ta razmena glumačkih boja, sokova, energija stvara dobre stvari.
 
Ima jedna dirljiva priča na tu temu... Kada je umro divni Goran Stefanovski svi smo bili u šoku, pretužni zbog ranog i iznenadnog odlaska tog neverovatnog pisca i čoveka. Onda je u jednom trenutku stigao mejl od Ace Popovskog, adresiran na sve nas koji smo pre pet-šest godina na Brionima stvarali "Odiseja" u njegovoj režiji i po Goranovom tekstu. Imali smo dosta uspeha sa tom divnom predstavom, igrala i je i u Novom Sadu, posvuda.
 
Elem, piše Aca da zna da je to nerealno predlagati, ali ipak duguje to Goranu, šta mislimo da odigramo "Odiseja" poslednji put u čast Gorana, nadomak Ohridskog jezera nad kojim je Goran želeo da se prospe njegov pepeo... I samo vidiš kako sa svih strana stižu odgovori: da, da, da... Tako smo se ovog leta našli u Ohridu, pred ohridskom publikom, na zatvaranju Ohridskog leta, igrali "Odiseja" sa Goranom u mislima.
 
I to je bilo najmanje što smo mogli da učinimo za takvog čoveka. Bilo je božanstveno, nadrealno, nebeski dirljivo.
 
                                                                               
Pomenuo si Mirjanu Karanović, a ona je tebe pominjala na poslednjem Sterijinom kao jednog od glumaca kojima se divi, dok je za Jasnu Đuričić rekla da je najbolja srpska glumica. Kad ti kompliment stigne od kolege - to je baš da se smrzneš...
 
Mirjana me uvek zeza da je ona od mene napravila glumca, onda kada smo igrali u "Buretu baruta" u JDP-u, ja sam bio Kosta, voleli smo jako tu predstavu... Igrali smo dosta zajedno od tada.
 
Ma ona je za divljenje u svakom smislu, od toga kakva je glumica do toga kakav je čovek. Nesebičan. Koliko pazi kolege, ljude oko sebe. Neverovatno je s kolikom je ljubavlju i pažnjom brinula o glumcima na snimanju "Dobre žene". To nikad neću zaboraviti, tu pažnju, poštovanje i nežnost.
 
Ljudi su valjda takvi kad im je stalo do nečega ili nekoga?
 
Jesu, a i nisu. Ima svakakvih.
 
                                                                                   
Nežnost, pažnja i poštovanje izgubili su se i među ljudima, ali i u pozorištu. Vidi se to lepo po tome koliko je loših predstava, pogrešnih režija, praznih sala, teško je publiku dovući u pozorište na lažne koncepte...
 
Jeste, tačno. Imam to i u "Zašto je poludeo gospodin R", malo sam pokušao da dopišem Fasbindera... I dopisao sam.
 
Šta si mu dodao?
 
Nešto što je važno da se kaže iz uloge tog povučenog gospodina, u nekom trenutku kažem: "Ovo može da predstavlja metaforu naše sveopšte izgubljenosti u ovom sumanutom svetu, u uslovima krajnje otuđenosti, čak i u okvirima naše porodice. Očigledno je da to teško vreme, koje svi nosimo, postalo preteško za sadašnjeg čoveka". 
 
I onda nastavim dalje sa Fasbinderovim tekstom... Ne bude svejedno ljudima...
 
Kako doživljavaš pozorište danas? Igraš li manje zbog filmskih izazova ili zbog manjka izazova u pozorištu?
 
Ono što me u pozorištu jedino zanima su proba i predstava. Ako se loše ponašaš prema njima, onda to nije dobro. Ni za koga.
 
Ako se na sceni vidi procenat uzaludno potrošenog vremena, onda je to ponižavajuće i frustrirajuće. Ne znam kako to da se reši, trebalo bi biti jednostavno: dođeš, uradiš, pobediš. Ne zamajavaš ni sebe, ni druge.
 
Da li se taj osećaj odgovornosti za kolektivno, za drugo biće zagubio u sveopštem gubljenju empatije ili je u pitanju nešto drugo?
 
Ima tu svašta. Raslojavanje je sveopšte, elementarne stvari se ne nazivaju pravim imenom, a razloga je milijardu, koliko i ljudi.
 
Predstava i proba moraju biti najvažnije, ne postoji ništa drugo, ni ti sam kao prepreka tome. Po nekom prećutnom dogovoru svi moraju da budu okupljeni oko toga. Nema "ali" i "ili".
 
Pretpostavljam da po tom modelu biraš šta radiš?
 
Ili me biraju po tom modelu. Ja nisam važan, ili znam koliko sam nekad važan. Suštinski, važne su moje prisutnost, odgovornost, odanost.
 
Ovih dana primio si ponovo prvu godinu glumaca, rano je pitati kakvi su, ali kako im izgledaju prvi časovi, šta im govoriš?
 
Peti put prva godina. Dakle, oko sto studenata do sada sam gledao u oči. Utešno je da svaki put ipak nađem neki početak.
 
Ali sa ovom klasom proces je počeo potpuno drugačije. Danas je sve toliko zamagljeno verbalnim da više ne može da se zna šta je istina. Mladom čoveku treba vreme, treba područje na kojem može da ispita samog sebe. Zato nam je govor ukinut. Međutim, imam jasne zahteve za njih: da svoju moć, snagu, znanje, hrabrost, sve kapacitete upotrebe da razumeju sadržaj.
 
Mi ne razumemo sadržaj. To je zahtevna radnja, upućuje te da nešto shvatiš. Neko to razume, neko ne razume, neko malo slabije, nego bolje, ali dobro je videti nameru da hoćeš da razumeš.
 
I onda sami rade na tome, da razumeju. Recepta nema. Recept si ti, rad je recept. Jedino ko može da te nauči glumi to si ti sam. Ja nemam te moći. Moj savet im je da se ne lepe ni za šta. Jer svi su sve, kao što smo svi mi sve.
 
Od studenata tražiš razumevanje, a šta misliš da li smo mi kao društvo u stanju da razumemo, da prihvatimo očigledni sadržaj, da ga procesuiramo u svojim glavama i obradimo podatke koji sadrže i prijatne i neprijatne stvari, i da u skladu sa tim živimo i radimo?
 
Mislim da je došlo vreme kada ljudi moraju da se okrenu sami sebi, ne egoistički, nego suštinski, da se pogledaju, okrenu svojim istinskim potrebama, da ukinu neku matriks verziju svog sveta, gledanje budalaština na TV-u, čitanje bezvezarija po novinama, društvenim mrežama, svakodnevno buđenje sa povišenom temperaturom koje su proizvele neke nepotrebne i lažne vesti.
 
Šta će ti ta zavisnost? Ukini taj rijaliti, jer ispada da je to jedini život. Nije istina. Nije ti to jedini život. Nađi svoj. Jer je jedan i neće se vratiti, niti doći neki drugi.
 
 
Razumeš li kolege koje najavljuju da će otići odavde? Treba mnogo hrabrosti za otići, a još više za ostati...
 
Ako te neke stvari dovedu do te odluke - treba to uraditi. Nije to ni teško, ni lako, prosto se dešava. To su prelomne situacije. Razumem ljude, rade ono što moraju...
 
Šta misliš, da li je danas, kada je sve sporije od interneta, potrebno, kao devedesetih na primer, jako glasno istupiti i precizno reći svoj stav o životu u Srbiji danas ili je dovoljno svojim radom i izborima braniti integritet i dostojanstvo građanina?
 
Ta prozivanja, izjašnjavanja su zbog sveukupnog rialitija političkog delovanja, opšteg cirkusa. Te preglasnost i prenaglašenost su vrlo opasne. Ne znaju ljudi šta to proizvodi jer da znaju - ne bi se na to ni pozivali.
 
Ako oni stalno prezentuju sukobe, na svim mogućim nivoima, ako tako raslojavaju društvo, ako tako grubo učestvuju u tom razbijanju smisla, onda je to stvarno veliki sveopšti rialiti od kojeg nam nema spasa.
 
Ima sigurno mnogo ljudi koji shvataju šta se dešava, ali skreću pogled jer im je svega dosta. Ne moram da slušam vesti, čitam novine da bih znao gde živim i šta se dešava. Sve to mogu da vidim na licima komšija.
 
U Novom Sadu danas si tek povremeno. Kako ti izgleda tih dana kada si u njemu?
 
Novi Sad danas su za mene neki prijatelji i kolege, moji studenti, Akademija i Novo naselje u čijem okrilju sedimo. Navikao sam da se moj život u različitim fazama vezuje za drugačije bivstvovanje u prostoru i geografiji.
 
Nekad ranije, u velikoj meri sam bio vezan za Beograd, sada sam ponovo. To je nekako i logično. Žao mi je što Novi Sad ima tako malo teatara, nema neke nove baze, energije, novih snaga...
 
Misliš li da to ima veze sa krativnošću mladih ljudi sa Akademije ili sa činjenicom da ne postoji neka harizmatična i ozbiljna osoba koja će u organizaciono-političkom smislu to pokrenuti?
 
Mladi svašta znaju, vode "Promenu" na Akademiji. Nema predstave, one velike, motivišuće, koja bi mobilizovala sve snage, podigla i ujedinila u htenju, a ako nema predstave - nema ni pozorišta.
 
Nije danas problem prostor, nađe se on. Ideja se teže danas nalazi.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • vinjak derem
    01.11.2019 16:42
    Mene jedino zanima kako su te nagovorili da igraš Ratka Mladića, u filmu bosanske rediteljke Jasmile Žbanić. Taj film tek treba da se prikaže. Tematika kao i dosada satanizacija Srba, jer tamo drugačije filmove i ne znaju da snime.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Pravila i uslovi korišćenja Pošalji vest