Menu 021

INTERVJU Dejan Mihailović: Srbija je kolonija bez kolonizatora, nema većeg nasilja od toga da 30 godina radiš za 200 evra

Izgubili smo skoro 30 godina u jalovim diskusijama, a mehanizmi društvene kontrole cvetaju, oslonjeni na obrazovni sistem koji ne uči mlade da kritički promišljaju, već da skupljaju bodove. Univerziteti osposobljavaju izvršioce tuđih odluka. Nema više trke sa motom "Dođi, vidi, pobedi" – demo(n)kratura za nas ima vrlo jasnu poruku: Dođi, glasaj i nestani!
Info 12.01.2020. | 12:01 > 12:04
INTERVJU Dejan Mihailović: Srbija je kolonija bez kolonizatora, nema većeg nasilja od toga da 30 godina radiš za 200 evra
Foto: 021.rs
Razgovarala: Snežana Miletić
 
Stručnjak za političku teoriju, etiku i geopolitiku ili možda jednostavnije sociolog i filozof politike dr. Dejan Mihailović Novosađanin je koji već tri decenije živi u Meksiku. Na tamošnjem Tehnološkom institutu (Instituto Tecnológico) Monterej redovni je profesor istraživač, a u Latinskoj Americi danas je zvezda u rangu Slavoja Žižeka ili Srećka Horvata u postjugoslovenskoj geografiji.
 
Nije otišao u Latinsku Ameriku trbuhom za kruhom, ni kao izgnanik, već iz čiste ljubavi prema toj dalekoj geografiji i svemu onome što ona u nekom levičarskom smislu predstavlja. Bilo je to 1989. godine, magistrirao je 1992, da bi se nakon polugodišnjeg povratka u zemlju u kojoj se ginulo iako nije bila u ratu, vratio u Meksiko, gde je doktorirao i počeo univerzitetsku karijeru. Osim na matičnoj katedri, danas je gostujući profesor na više latinoameričkih univerziteta - u Havani, Rio de Žaneiru, Sao Paolu...
 
Mihailovićev kratki boravak u Novom Sadu bio je prilika da za 021.rs progovori o prostorima koji nas razdvajaju i istoriji koja nas spaja, o tome šta je treći kapitalizam, koliko je smislena srpska teorija “samo neka jedni odu a drugi dođu” i ima li uopšte više nade za običnog čoveka, gde god da živi.
 
Često ističete da Srbija ima više zajedničkih crta sa Meksikom, nego sa evropskim zemljama sa kolonijalnom prošlošću. Istina je i da, npr. srpski radnik u "Krušiku" ima više zajedničkih crta sa hrvatskim radnikom u "Uljaniku", ali se nikad ne povezuju na tom nivou, već su uvek nacija i nacionalni identitet povod za nerazumevanje.
 
To je pitanje odnosa nacionalnog i klasnog koje proizilazi iz političke tradicije moderne Evrope 18. i 19. veka. U vreme industrijskog kapitalizma stvaraju se osnovni klasni slojevi samog kapitalističkog društva, ali i nacionalna svest koja se zaokružuje kroz državu kao najviši politički entitet. Već tada dolazi do sukoba između vlasnika krupnog kapitala i radnika, ali i među državama. Ne zaboravimo da su svi ratovi na evropskom tlu, s kraja 19. i početkom 20. veka bili ratovi nacionalnih država u kojima su ratovali radnici i seljaci, a ne vlasnici krupnog kapitala. To prožimanje dvojstva nacionalnog i klasnog vidljivo je i danas.
 
Mi smo u Srbiji izgubili skoro tri decenije u debati između nacionalne i građanske opcije - klasna je uvek nekako bila zanemarena jer je tranzicija jednog u drugo bila dvostruka: ne samo jednog režima u drugi, nego jednog sistema u drugi. Razlika između tranzicije u Latinskoj Americi i ovde je u tome što je u tamo tranzicija bila od autoritarnog režima ka demokratskom, a ovde smo imali od autoritativnog ka demokratskom i od socijalistikog ka kapitalističkom, dakle mnogo kompleksniju situaciju. Ako analiziramo poslednjih 20-25 godina naše istorije, vrlo je zanimljiv taj gubitak vremena u jalovim diskusijama i podelama između nacionalne i građanske Srbije. Jer, ako analizirate političku i ekonomsku istoriju zapadnoevropskih zemalja videćete da se sve nacionalne opcije zaokružuju demokratskim sistemima i svaki pokušaj građanskog političkog  sazrevanja zaokružuje se nacionalnim državama.
 
To nisu nepomirljivi pojmovi, nego kompatibilni. Pitanje je, zašto je nama iz Evrope stigla poruka da se delimo na građansko i nacionalno? Zašto je na Balkan upućena klica razdora, koja je izobličila i razorila politički život u poslednjih 20 godina? Iako su ratovi završili, mi nismo politički sazreli kao društvo i većina balkanskih zemalja nema i dalje kontinuitet državnosti. I tu je negde odgovor na to zašto se srpski i hrvatski radnik ne poistovećuju u sistemu eksploatacije, nego se i dalje identifikuju prema nacionalnom, etničkom, jezičkom, religijskom...
 
Čovek koji živi u Srbiji nekad ima utisak da živi neki meki totalitarizam koji lako može da sklizne u ozbiljnu diktaturu. Šta nedostaje da se to desi, da li je jedina brana tome sve bleđi građanski identitet?
 
Svet sve više skreće udesno. U najvećem delu sveta na vlasti su reakcionarne, konzervativne, desno orjentisane opcije, sa malim izuzecima koji su tu samo da potvrde pravilo. Konzervativizam praktično cveta. Desno orjentisane opcije dolaze na vlast tako što nemaju ideološke suparnike. Kada pogledate izborne procese u Evropi i još nekim delovima sveta, uglavnom je to bitka između krajnje desnice i desnog centra. Postoji ikonografija klasične desne konzvervativne opcije, čak i ekstremno gledano - sa neofašističkim predznakom i neka, kao, zdrava desnica koja čuva porodične vrednosti, koja ne dovodi u pitanje kapitalizam, koja skoro da je politički korektna. U SAD-u, Britaniji i još nekim zemljama anglosaksonskog područja imate neke kao levičare, a to su zapravo liberali ili neoliberali. Prava levica, antikapitalistički orjentisana, postoji samo u pojedinim zemljama Latinske Amerike, ne u svim.
 
Kada to prebacimo na Srbiju postaje dosta komplikovano: ne bih se složio da je u pitanju meki totalitarizam, pre je to autokratija ili, tačnije, neka vrsta demo(n)krature: imate demokratske institucije - u mnogim zemljama one su konsolidovane - istorijski gledano, postoji duga tradicija postojanja demokratskih institucija i samog sistema, koji kroz izborne utakmice, empirijski verifikuju ideju prava čoveka i građanina još od Francuske buržoaske revolucije: pravo na glas, ljudska prava, sve ono što podrazumeva "liberte, egalite, fraternite", socijalnu stabilnost, sigurnost, ulogu države u tržišnoj utakmici koja je nepobitna, čak i tamo gde se propagira nezavisno tržište. Ali o čemu se onda tu radi, pitamo se?
 
Radi se o sindromu otete demokratije. To je demokratija koja je u rukama isključivo vladajućih političkih stuktura koje, možete da primetite, lete iz partije u partiju i kopiraju jedni drugima programe. Oni su u stvari jedna vrsta klike koja se bori za poziciju u parlamentu ali u suštini uvek je tu, uvek mešetari, menja oblik. To je neka vrsta postmoderne političke oligarhije, misim na naše savremene tokove, i taj sindrom otete demokratije u stvari udaljava običnog čoveka od svih onih mehanizama procesa odlučivanja o stvarima koje su bitne za njegov život. I samo nam daje one mrvice da se tu i tamo pojavimo na izborima i da se udaljimo. Poruka je vrlo perfidna: Dođi, glasaj i nestani! Posledica toga je da su mnogi ljudi postali gadljivi na politiku...
 
Zar izbori nisu šansa da se ti ljudi kazne?
 
Vi praktično uvek birate isto: kaznite onog koji je trenutno na vlasti, ali ne kažnjavate istovremeno i onog – istog - koji dolazi. Imate tako beskonačni, uzaludni niz kazni. Ne želim pri tome da se to svede na onu čuvenu rečenicu "Svi su isti". Nisu svi isti, ali je mehanizam vlasti takav da, ko god dođe, čak i onaj koji želi neku promenu, sistem ga usisa, on "legne na rudu". Moderne političke oligarhije, to su vladajuće klase kojima je jedino bitno da se održe na vlasti i zato rade sve da opstanu na njoj. Ali oni sami ne mogu: potpomognuti su ekonomsko-finansijskom oligarhijom. Na Balkanu je to tajkunizovana nacionalna ekonomija. Imate vrlo zanimljivu spregu politike i ekonomije, političku klasu koja uzurpira javni prostor, stvarajući privid demokratije. S druge strane, njihovo preživljavanje direktno zavisi od tokova novca i ta je uloga dodeljena nekolicini tajkuna, uspešnim poslovnim ljudima koji su neki uzor mladima kako krenuti u biznis, postati preduzetnik...
 
Međutim, ni oni nisu dovoljni, i njima je teško da budu sami, potrebni su im mediji, neko ko bi to sve prikazao u najboljem svetlu, tako da ljudi ne prave problem i ne pitaju se kako se ovo nama dešava? Zato imate kompletnu kontrolu medija, koji zapravo nisu mediji, jer, po tržišnom principu – oni drže monopol informacija, a po kulturološkom i socijalnom - oni su mehanizmi društvene kontrole. A da biste sve to imali, morate imati obrazovni sistem koji će biti potpuno neoliberalan i koji neće stimulisati mlade ljude da kritički promišljaju i da uče, već da skupljaju bodove. I onda imate univerzitete kao neku vrstu predsoblja za osposobljavanje izvršilaca tuđih odluka. Dakle, politička klasa, tajkuni, vlasnici medija i urušeni obrzovni sistem - to su četiri ugla koji stvaraju neki začarani krug, neku kvadraturu kruga u koju dolaze, nazovi nove, političke opccije koje su iznedrene demokratskim procesima i izborima, stvarajući iluziju da stalno postoje neke reforme i neke promene. A to su sve površinske stvari koje nikada ne dovedu u pitanje opstanak samog režima.
 
Da rezimiram: jeste totalitarizam koji klizi ka nekoj diktaturi, samo nije u onom klasičnom smislu - fašizam, nacizam ili staljinizam. Imamo isti proizvod, samo što je put drugačiji a to znači poslušan i disciplinovan građanin koji tuđe odluke izvršava besprekorno i koji je samo u funkciji proizvodnje i logike kapitala i preživljavanja režima kao takvog. Znači, nije tu nikakav problem da dođe do smene vlasti: vlasti se menjaju, imate promenu vlasti, odu jedni, dođu drugi, ali režim ostaje isti. Velika je razlika između države, vlade i režima. Narodski rečeno, režim je ono kako vlada vlada. To su svi oni kanali, putevi, mehanizmu samog procesa "vršenja vlasti", ona je uvek autoritativna. Zato je kapitlizam najslađi od svih uređenja jer vam stalno omogućava da nešto izaberete, ali vi niste svesni da je to što izaberete uvek jedno te isto.
 
 
Logičan sled svega toga je to da, danas, što više radiš, sve si siromašniji. Imamo redefiniciju rada: rad danas proizvodi siromaštvo.   
 
To je transformacija koja se najbolje može objasniti evolucijom samog kapitalizma koji je i sam prolazio kroz mnoge faze... U jednom trenutku sam pojam rada označavao je mogućnost da kroz izvor prihoda koji stičete radom možete da obezbedite kakvu - takvu egzistenciju. Ali rad danas nije isto što i pre 150 godina: imamo ljude koji se ubijaju od posla a rezultat je siromaštvo. Povezujem to sa nekom vrstom sistemskog nasilja i često kažem da nema većeg nasilja od toga da 30 godina radiš za 200 evra. U tom slučaju ne mora niko da vas šamara. Poštujem politike identiteta, njihov sam pobornik, ali one imaju neku budućnost isključivo ako su zaodenute idejom klasne borbe, jer, npr. pretučena žena može da tuži nekog i da je država i društvo zaštite, ali ako je samohrana majka petoro dece, čak i ako je niko ne šamara, imaće mnogo težak život i tu se bojim da je ni jedna državna i socijalna institucija neće zaštiti. Najsilovanije ljudsko pravo je ono da vas niko ne eksploatiše.
 
Govorili ste o otetoj politici a možemo govoriti i o otetom tekstu, otetoj govornoj matrici, otetom diskursu, otetim rečima.. Naime, danas imamo perverznu situaciju da oni koji su začeli mržnju i sproveli je devedesetih u njenom najsurovijem obliku, danas govore ono što je normalan svet govorio i onda i danas: da je naša budućnost evropska i antifašistička. Građanin je, dakle, odžeparen u svakom smislu. 
 
Baviti se politikom podrazumeva i određenu dozu lukavstva. Imate danas primer u nekim zemljama da su partije koje se bore za radnička prava iz dijapazona desnog centra ili krajnje desnica. Sve ono što je nekada bila socijaldemokratija ili neka socijalistička partija, nestalo je. Radnici danas glasaju za Mari le Pen, osećaju se ugroženima jer dolaze izbeglice iz Magreba... Ne samo da su vladajuće političke strukture preuzele taj diskusrs, one su ga usisale i poistovetile se, te ga sada nama predstavljaju kao neki njihov izvorni princip tipa "Tražili ste EU, evo, mi vas uvodimo. Mi sada radimo na onome što ste vi pre 20 godina tražili". Ali to imamo i u zapadnim zemljama da većina obespravljene mase izglasava političke karikature poput Borisa Džonsona, štancovanje profila poput Trampa, Viktora Orbana, Žaira Bolsonara, Rodriga Dutertea... To je sve stara Berluskonijeva škola. Hoćete uspešnog poslovnog čoveka koji upravlja državom? Evo ga! I onda ti uspešni poslovni ljudi, kada dođu na čelo države, zamenjuju državu sa firmom. Tako grad Beograd danas ima svog menadžera! Pa je li Beograd firma?! Onda imate predstavljanje investicionog plana. Šta to znači? Gde je strateški plan razvoja države Srbije? Nama ne treba investicioni plan! Mi nismo anonimno društvo nekog kapitala. Mi smo državni entitet, sa nedefinisanim granicama, sa krnjim suverenitetom, ali tu smo, takvi smo kakvi smo, treba nam strateški plan srednjoročnog i dugoročnog razvoja, a ne investicioni plan. 
 
Samo kratko da se vratimo na to ko se danas bori za prava radnika i kako radnici ne glasaju za one koji se bore za njih, već za nacionalne opcije. Razgovaramo uoči drugog kruga izbora u Hrvatskoj. Svež primer je Katarine Pejović, kandidatkinja Radničke fronte i Socijalističke radničke partije koja je osvojila jedva nešto više od 1 odsto glasova...
 
To je interesantna situacija: žena izlazi na izbore, zastupa prava uništenog, običnog čoveka, ne govori o nacionalizmu, ne zanimaju je trzavice sa komšijama, njen program je baziran na tome da zemlja stane na noge, da se povrati privreda – jer zemlja je bogata ne onoliko koliko ima para na računu, nego koliko je u stanju da proizvede – a mi imamo konstantno urušavanje ekonomija u svim balkanskim zemljama, i članicama EU, i onima koje nisu. Imamo uništene proizvodne komplekse i neku vrstu strukturalne zavisnosti u svakom pogledu (izvoza, uvoza…). I Rumunija, i Bugarska, Mađarska, Hrvatska, i dalje 95 odsto zavise od toga šta će i kako Brisel odlučiti. Sami izborni procesi politički su upakovani tako da stvaraju iluziju da, čak i ako izađete na glasanje - vaš glas ničemu ne doprinsi. Kolinda Grabar Kitarović je u prvom krugu dobila 21 odsto glasova. Šta to znači: od sto ljudi, samo je 20 glasalo za nju! Na kraju se kaže da je pobedio onaj ko je dobio većinu a većina je u stvari manjina u onom apsolutnom smislu. Prvo treba odbiti sve one koji nisu glasali - a nisu jer njihov glas neće ništa promeniti, niti doprineti promeni, to je ta nametnuta ideja. Plus izborne krađe, nefer izbore a onda s druge strane imamo politički marketing – jer, ne zaboravimo da je došlo do komercijalizacije i merkantilizacije politike.
 
Politika kao takva nastala je u staroj Grčkoj i njena prva definicija bila je doktrina o pravednom i dobrom životu. Sve ono što se događalo u javnom prostoru imalo je politički predznak: vi niste mogli da učestvujete ni u jednom političkom činu a da on nije bio javni čin. Danas se najbitnije odluke donose iza zatvorenih vrata. Kasnije nam se nešto od toga saopštava. U drugoj polovini 20. veka politika, nešto što po svojoj prirodnoj sturkturi ne može da bude roba, postaje roba koja kao takva ima upotrebnu i tržišnu vrednost. Zato poslednjih decenija na svakom ćošku imate agenciju za politički marketing, posmatranje, ankete, piarove. To je industrija. Tako imamo industrijalizaciju kroz komercijalizaciju politike. Jedna od osnovnih posledica toga je da u izbornim procesima nikada ne pobeđuje najpodesniji za tu javnu funkciju, nego onaj koji ima najviše šanse i tako demokratija postaje dosadni ritual prebrojavanja glasova.
 
Zato je Katarina Pejović osvojila jedan odsto glasova. Većina ljudi kaže, žena dobro govori, ali protiv Milanovića i Kolinde, ona nema šanse. Ljudi biraju između Milanovića i Kolinde i umesto da biraš ono sa čime se identifikuješ - ti biraš manje zlo. Time se u pitanje dovodi 150 - 200 godina borbe za demokratiju i prava čoveka, dakle prolila se tolika krv da bismo mi danas birali manje zlo...
 
 
Migracije dramatično menjaju svet danas... Neke novine prenele su superduhoviti i tragično tačan migrantski transparent "Vi ste nekada bili kod nas, sad smo mi malo došli kod vas". Ima raznih paranoidnih teorija tim povodom, ali ne beži samo daleki istok na zapad, već i Srednja Evropa na (daleki) Zapad. Neće u Srbiji ostati ni "l" od lekara, svi odoše u Nemačku. Koja je uopšte to priča sa tim nemačkim zdravstvom? Školuje li se iko živi na medicinskim fakultetima u Nemačkoj, gde su njihovi lekari?
 
To je pitanje tržišta rada. U zemljama trećeg sveta imate deficit medicinskog osoblja, U Meksiku npr. nedostaje desetine hiljada lekara. To je klasično pitanje ponašanja tržišta kapitala i odnosa radne snage. Ona prva naša migracija šezdesetih i sedamdesetih godina, išla je iz blagodeti socijalističke Jugoslavije, ta bežanija nije bila u opsegu kao danas, mahom su išli iz ruralnih oblasti, to je sve bilo kontrolisano s obe strane. Ne kažem da danas nije, ali danas je veliki priliv tzv. nekontrolisanih i neregistrovanih migranata i tu sada imate i političku pozadinu, a nekada je bila samo ekonomska. Danas je to pitanje i političko i bezbednosno. S akademskog istraživačkog stajališta, nekada su se migrantima bavili demografi, a danas se njima bave službe bezbednosti.
 
Šta se to nama kao čovečanstvu dogodilo da se migrant iz diskursa kulturološkog, etnografskog i demografskog preselio u diskurs bezbednosti. Danas migrant nije neko ko s jednog kraja sveta bespomoćno ide na drugi u potrazi za hlebom, već je on potencijalni silovatelj, terorista, ubica, nelojalni konkurent. To je veoma zanimljiva transformacija. Sam kapitalizam evoluira: dominira nematerijalni rad, imamo proces dematerijalizacije sistema i ekonomije, i automatizaciju rada. To ne znači da je materijalni rad nestao: i dalje pravimo automobile, sipamo gorivo u njih, zidamo zgrade… Potreba za tom radnom snagom, koja učestvuje u materijalnoj konstrukciji kapitala, i dalje postoji. I ako pratite cenu rada, pomeranja, kretanja, fluktuaciju ljudi, vidite da oni idu tamo gde mogu da zarade i da žive bolje nego u mestu iz koga dolaze a istovemeno da taj neko ko ih plaća, plaća mnogo manje nego nemačkog lekara. Nemački lekar neće raditi za 2.500 evra. Tu imate veštačku proizvodnju osećaja besperspektivnosti. Migracioni proces je posledica neke vrste veštački proizvedene prinude, a u onom ogoljenom smislu to je taj panični strah od "50.000 Sirijaca koji mogu da preplave EU"! Pa Evropa traje pola veka i nije građena da bi je srušilo 50.000 Sirijaca. U svakom slučaju, gde god imate ponudu i potražnju koja omogućava da ljudi legalno bolje žive, ti procesi će trajati.
 
Kakav je uticaj javne reči?
 
Čuje se javna reč ali tu treba biti jako obazriv jer vreba tzv. treći kapitalizam - kognitivni kapitalizam. To znači da motor akumulacije kapitala nisu više industrijska proizvodnja i trgovina, već proizvodnja informacija. I tu je ključno pitanje jezika. Imate sada slobodu medija o kojoj se toliko razglaba, odnosno neslobodu, naročito o njoj govori deo opozicije u Srbiji, a to je pitanje uglavnom povezano sa još jednom vrlo lukavom stranom kognitivnog kapitalizmu – semiokapitalizmom. Kognitivni kapitalizam drže tri stvari: prekarni rad - kombinacija potpuno nezaštićenog rada na neodređeno vreme, potom imate tu ideju uberizacije: nemoj čekati da ti država daje posao, sam sebe zaposli i treće – proizvodnja informacija i širenje putem mreža, namerno ne kažem društvenih mreža. Dakle, tu se radi o proizvodnju "znanja", lanasiranja vesti, širenju laži i fejk vesti, tako se proizvodi apatija masovne katatonije i ideja da smo svi na izvoru nečega: možemo znati pada li kiša sada u Norveškoj i ko će biti sledeći premijer Pakistana, iako su to stvari koje nas se ne tiču. Živimo u svetu u kojem su ljudi bombardovani neverovatnom količinom podataka i informacija koje nam stvaraju osećaj bespomoćnosti. Jednostavno, vi ne znate kako da reagujete? Npr. dam studentu da uradi neki zadatak o kojem se informiše putem interneta, a on već posle pet minuta rada gleda šta doručkuje Šakira! I to je u stvari ta ideja, ostvaren je cilj: bitno je širenje ideje da smo svi slobodni, da svi imamo neki prostor da iskažemo ono što mislimo. Drugo je pitanje ko to čuje, vidi, kakav utisak to ostavlja, šta proizvodi…
 
Kada govorimo o slobodi medija, ona u suštini ne postoji. Postoji sloboda u medijima za onoga ko je vlasnik medija. Slobodan je onaj ko poseduje medije jer on je taj koji će odlučiti da li neko može, i kada, da gostuje na nekoj TV. Imate sada taj momenat izvrnute cenzure. Cenzura je nekada značila da se opstruiše protok informacija. Danas je to obrnuto. Mi smo bombardovani tolikom količinom slika i reči da jednostavno nemamo kriterijum i ne možemo da odredimo šta je bitno, šta je manje bitno a šta nebitno. Pre samo nekoliko godina moć je imao onaj ko je bio na izvoru informacija a danas moć ima onaj ko je u stanju da okrene glavu na drugu stranu - što je nemoguće ili jako teško moguće, jer je digitalizacija našeg života potpuno u funkciji kognitivnog kapitalizma. Nekada smo bili brojevi u Aušvicu, danas smo nalozi, isto neki brojevi. Dok negujete svoj FB i Instragram stvarate sa ostalima mogućnost da se od tog materijala izgradi neko znanje koje će neko kasnije unovčiti. Svi koji imaju FB su na platnoj listi Cukerberga, samo što ih on ne plaća.
 
U fokusu vaših interesovanja je i geopolitika virtuelnog prostora. Šta to znači?
 
Danas ratovi ne zahtevaju da vas neko fizički uništi, jer mu tako nećete biti korisni, neće imati kooptaciju. Onaj ko ima moć "uzgaja ljudske jedinke" da budu korisne za razvoj kapitala tako da one neće ugrožavati postojanje sistema. Najperfidniji oblik kapitalizma danas je na području bezbednosti. To je još jedna roba i zato raste fenomen terorizma, droge – jer tu su veliki poslovi. Fabrikujete veštačke konflikte, pretvarate ih u rat, a oni vam služe da bi se sistem održao, a ne promenio.  Za razliku od nekada, kada su ratovi služili da se preotme teritorija pa je potpisivanje mira značilo da se prešlo u novi poredak, danas se ratovi ne pokreću da bi se promenio poredak, već da bi se održao postojeći.
 
Ljudi su danas uplašeniji nego ikada pre. Ubijena im je nada, strah je sveobuhvatan…
 
Taj strah nije od juče, već od pre 500 godina. Imate ideju kolonijalizma i kolonijalnosti. Kolonizatori nas porobe, kolonijalizam nestane kada više nije potreban, kada dođe do političke i svake druge dominacije. Međutim, uporedo sa kolonijalizmom rađa se ideja kolonijalnosti. To nije osvajanje teritorije, ni ekonomskih ili prirodnih resursa, to je porobljavanje uma. Kolonijalizam je ostvario misiju, ali vi ste i dalje, kroz moć, znanje i biće, kolonizovani. Srbija je kolonija bez kolonizatora. Šta to znači? Upravo je strah nevidljivija manifestaciija porobljenog uma. Mi se ponašamo i razmišljamo po spolja nametnutom obrascu, scenariju koji je unapred napisan. A mi smo, iako nam je loše, ušukani u to loše i mislimo da nemamo šta da izgubimo. To je konstantna proizvodnja straha koji nije veštački, realan je, ali njemu treba stati na put, jer kada ste u stalnom strahu - vi nemate kapacitet kritičke analize i mišljenja. Nikada nećete biti sposobni za akciju koja je sinonim za promenu. Drže nas u toru, nema oružja ili biča, već samo straha koji je najpogubniji, a najgori je taj da će vam neko oteti nešto što i nemate – dostojanstvo, koje vam je već odavno oteto.
 
Nemački filozof Ernst Bloh, koji je na mene mnogo uticao, kaže da je naš najveći zadatak da naučimo da se nadamo. Nada nije bogomdana, nema veze sa duhovonom ili religijskom inspiracijom. To je kognitivni proces. Nada je proces učenja. Strah, kao i fizički bol, treba da bude procesuiran u svesti da bi postao oružje za borbu. Ako strah i bol ostaju samo na nivou emocija, pukog osećanja, ako mi to ne prevedemo na viši nivo, ako kroz proces svesnosti ne pretvorimo u oružje za borbu – od svega ništa. Bol i strah moraju postati kognitivni i postati sredstvo za bolji svet, a svet je desnica koja smatra da je svet takav kakav je i levica koja misli da svet može da bude malo bolje mesto nego što jeste.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Dr
    15.01.2020 13:56
    Konačno neki kvalitetan članak da pročitam.
  • Slavena
    14.01.2020 22:00
    Političke alternative
    Youtube Prof.dr Dejan Mihailović :"Političke alternative"
  • Nina
    13.01.2020 12:37
    Odličan intervju!
    Pročitaj Srbijo i shvati kakva si uspavana lepotica uvhvaćena u zamku laži.
    Možeš se prepoznati u svim segmentima.
  • Bns
    12.01.2020 21:35
    Sjajno!
    Odličan intervju!
    Konačno neki sadržaj i promišljanje.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Pravila i uslovi korišćenja Pošalji vest