Sto kila krivice

Hathor

Info

08.05.2025.

11:55 > 11:55

Sedele smo nedavno nas tri, drugarice, onako dugo, ispijajući litre kafe i dangubeći najjače.

Foto: 021.rs (AI/Sora)

Kako to najčešće biva, nakon "ovo su najnovije vesti" rubrike prešli smo na one manje bitne: geopolitika, kultura, sport i na kraju posle vremenske prognoze - dijagnoze.

Kroz besmisleno mnogo kvalitetnog smeha provukle smo i sve ono što nas muči suštinski i dubinski i konstatovale kako smo u suštini, kada se ogoli sve, svi nekako "sjebani".

I to ne nas tri, svi. Ono, generacijski. I naravno, negde pred zoru i reprizu "Srećnih ljudi", nezaobilazno pitanje – a ko je nas toliko sjebao? Nakon što prođosmo opet kroz geopolitiku, domaću politiku, prirodu, društvo, kulturu, sport i vreme dođosmo i do njih – roditelja.

Hteli ne hteli sa njima sve počinje i sve se završava - oni su nam jedina sigurica koja je od kile mesa baratala nama, društvom i, dabome, svetom.

Jesu li oni zapravo krivi što se osećamo tako kako se osećamo? Sigurno jesu. A da li su radili sve što su mogli da to spreče? Sigurno jesu. Da li su radili najbolje što su u tom trenutku umeli? Apsolutno verujem u to. A onda shvatim da mi se, dok apsolutno verujem u to i samopouzdano podržavam i nikako ne osuđujem, iza leđa šunja ona uporna i uvek prisutna avet koju izgleda svaka majka kad to postane dobije u paketu sa bebom i postporođajnom depresijom - osećaj krivice.

I opet, uverena sam u potpunosti nema majke koja uz kolica ne šuta i taj osećaj krivice kao neki kofer bez točkića koji mora da vuče jer je njen. Znamo da neće otići a mrzimo što je tu. Ipak, živi pored nas svojim životom, ima svoje mesto u kući, glavi, grudima, nekad sedne i za sto, nekad zalupi vrata od sobe i bulji u ekran ceo dan. Ali je tu.

I što dalje odmičem u ovoj igrariji zvanoj roditeljstvo, to sve više mislim – krivica je dete više, samo ne traži da ga hraniš i da ga zabavljaš, ume to samo. Da li budi? Budi. Da li vrišti, apsolutno. Ne da ti da odmoriš? Ne da. Pokazuje ti svoje najnovije crteže i nacrte o tome koliko si već zajebala sve? Svaki dan. Tu je kad odmaraš, jer zašto odmaraš. Tu je kad im pružaš pažnju, jer zašto to ne radiš češće? Tu je kad radiš, jer previše radiš. Tu je kad ne reaguješ, a itekako kad reaguješ. Tu je da zabode nož kad nešto izgovoriš, ali i da pecne kad se za isto izviniš. A kad ćutiš tu je da te gleda svojim velikim crnim očima.

Ne postoji šansa da budeš prisutan baš onoliko koliko im treba, nema šanse da budeš uvek najpravičniji, najraspoloženiji i da tu rečenicu koju ćeš bupnuti i ostati živ, a koju nikad neće zaboraviti - sprečiš.

Pre nekoliko godina sam shvatila da se ovo moje srednje dete, kako li se zvaše, Nikola valjda, oseća malo tužno. Nije on to rekao, ali sam shvatila da je baš mnogo vremena prošlo od kada smo poslednji put bili sami, baš sami on i ja. U porodicama sa 100 dece to se prosto prečesto dešava. I napravila sam plan, bar dva puta nedeljno ćemo otići negde, samo nas dvoje. Nas dvoje i 100 kilograma krivice na leđima, to se podrazumeva.

U jednoj od naših šetnji hteo je mafin iz pekare, i nakon što ga je smazao izvadila sam vlažne maramice da mu obrišem ruke. Rekao je "Nemoj, može?" Pitala sam ga zašto ne, prljave su mu ruke i lepljive. Rekao je "Hoću da mi mirišu ruke na danas, na našu šetnju". A onda sam zastala, da ispoštujem taj dobro poznati osećaj kada dete niotkuda i nesvesno odvali takvu istinetinu i tako te precizno suoči sa krivicinih novih 50 kila koje sleću na leđa tričetrisad!

Bila sam srećna što smo tu on i ja, što se gledamo i pričamo ali i pretužna što ne mogu ruke da mu mirišu na danas baš svaki dan. Što će morati da se operu i što će se, hteli mi to ili ne, sutra uprljati nečim drugim. A onda gledam ovo prvenče i držim fige da ono jednom kad sam rekla onu glupost nije zapamtio trajno i da ovo treće dete neće ispaštati što me upoznalo već iscrpljenu od krivice na grbači, recimo.

I onda zapravo samo shvatiš - borba je unapred uzaludna. Čak i da zaista uradiš sve kako treba, ona manifestacija tebe koja se nakon vremenske prognoze i litara kafe ipak pojavi na pladnju ispod zvona pa ga konobar svih tajni života otvori pred tobom svečano - ne gine.

Pustimo je da postoji, radimo najbolje što možemo i nadajmo se dvema stvarima: Da će naša deca jednog dana isto onako apsolutno verovati, samopoudano podržavati i nikako osuđivati. I da, najbitnije, da će besmisleno mnogo kvalitetnog smeha ipak nadjačati prognoze vremena u kojima slab do umeren severozapadni sjeb ne duva jako da sruši kuću.

I da, da će dobra vila skinuti kletvu i osećaj krivice sa leđa majki, aman.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Hathor

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Kliker

08.05.2025 • 12:24

Saosećam sa srednjim "zaboravljenim" detetom.
Lep tekst

12 10 +2

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.