Imate li kutiju?

Hathor

Info

30.05.2025.

14:23 > 14:23

Imam taj neki deo u ormanu, vitrini, regalu, kako god se zvalo, gde uglavnom držim sve "važno" što mi nikad ne treba.

Foto: 021.rs

Pre neki dan sam otišla da pokušam da iskopam neki izveštaj specijaliste: ta fascikla je jedino što iz tog dela ormana redovnom vadim i vraćam. A onda sam ugledala kutiju u kojoj se nalazi gomila koječega nebitnog ali skoro bitnog da ne završi u smeću evo sve ove godine.

Ovo je kutija u kojoj završavaju stvari koje jednostavno ne umem da bacim. I baš me zanimalo zašto. Zahvaljujući ADHD-u, koji mi je TikTok dijagnostifikovao, zaboravih na izveštaj i šta sam uopšte ovde htela, uzela sam kutiju, sela, i rešila da stopiram vreme na trenutak, nisam je otvorila čini mi se, pa, nikad.

Gle, tatin ručni sat

Još uvek miriše na njega. Ne kao parfem, nego kao ekran od kompa, malo metala, malo trag cigare, malo sećanja na afteršejv. Bio je inženjer. Kompjuteri su 90-ih bili njegova strast, a "Svet kompjutera" i "Galaksija" njegove Biblije, odmah pored papirića na kojima je crtao skice hemijskom i pisao onim svojim najlepšim rukopisom.

Imao je svoje formule, svoje sisteme, svoj tihi način da ti pokaže da si voljena, da si posebna i da je ovaj svet za tebe, takvu, mala maca. Nikad ga nisam upoznala kao odrasla. Umro je pre nego što sam stigla da ga pitam šta znači kad ušrafiš život, a on ti ispadne iz ruke. Sat je stajao godinama. Ali postoji ipak nešto čarobno kad ga prinesem koži, kao da će pokrenuti nešto u meni. Ili u njemu. I svaki put, na sekund, učini mi se da otkucava.

Avionska karta za Rovaniemi, godina 2006.

Povratna. Prvi let. Prva sigurnosna uputstva koja sam čitala kao da mi život zavisi od njih. Prvi put da su mi noge dodirnule aerodromsku stazu, a glava ostala u oblacima. Sleteli smo u sneg. U zemlju Deda Mraza, irvasa i beskrajno hladnih, a toliko toplih ljudi koji, eto, žele da razmene malo studente, znanje, iskustva i mene.

Tamo sam prvi put shvatila da svet ne mora biti poznat da bi bio tvoj. Da možeš stajati na mestu koje ti niko nije pokazao ranije, a opet znati da tu pripadaš i to ne zato što je to tvoj dom već zato što je to ona tačka na zemlji koju si dotakla samo zato što si vredno učila, dobijala desetke i znala nešto engleskog. I da možeš voleti neku daljinu, ne zbog nje, već jer si u njoj prvi put srela sebe u najboljem izdanju.

Plastificirane puškice

Gomila njih. Veličine jedva vidljive, sitno pisano, čitko, plastificirano, napravljeno da podnese uragan, pandemiju i peti svetski. Bila sam odlikaš da se razumemo, štreberčina koja je skupljala petice kao značke, ali sam bila i car za snalaženje. To valjda nekako dođe prirodno između prve zapaljene cigare u kafiću preko puta gimnazije i pomisli da bih zbog potencijalne nove trojke iz hemije poljuljala odličnost vaspitno-obrazovne reputacije.

Ne znam da li sam spomenula, ali plastificirala sam ih. Ne da se ne pocepaju nego da izgledaju kao nešto što se nikako ne baca. Znanje je jedno. Preživljavanje drugo. A ja sam izgleda znala oba jezika. Gle čuda.

Sastavi

Zgužvani, ali i dalje živi. Crvenom hemijskom: "Bravo!", "Odlično razvijena ideja", "Sjajno vođeni likovi". A čuvala sam samo one sastave koji nisu bili vezani za čitanke. Slobodna tema za mene bila je kao uranjanje u čistu postelju nakon previše napornog dana ili ona čaša hladne vode nakon iscrpljujućeg igranjca napolju. Pisala sam o tugama, najviše o onoj kad ostaneš bez tate.

I sanjala sam da ću napisati knjigu. Štaviše, jedan je važan čovek iz kluba književnika Jugoslavije pročitao neke moje škrabotine u petom razredu i rekao hajde da napravimo knjigu od ovoga, ali, ja sam izgleda imala drugi plan - da ne ulazim ponovo u ono što me je oslobodilo teskobe dok sam ga pisala. Ali, da se ne lažemo - još uvek sanjam. I dalje verujem da su te rečenice, te teme, ti likovi moji prvi ljudi koje sam stvorila. I da zaslužuju korice.

Narukvica iz porodilišta

Belkasta, malo pogužvana, malo isprljana. Tvrda. Na njoj hemijskom: moje ime, njegov broj i samo "muško". I bez obzira na to što sam sestri, dok ulazi u sobu i nosi četiri bebe u rukama, vikala "Taj jedini ćelavi, taj je moj!" bez narukvica nam nisu dali da se zagrlimo. Kad su nas spojili, upoređivali su brojeve kao da proveravaju prtljag. "374 - 374, ovaj je vaš". Da ne pogreše bebu. Da ne pogreše mamu.

Nisam plakala kad sam ga prvi put videla. Plakala sam kad su mi dali tu narukvicu. Jer nisam znala da će me nešto plastično naterati da shvatim da sam nečiji oslonac, sada sam odgovorna, ovo nije sat, ali izgleda da je vreme da ova ruka više ne bude ista. Čuvam je i dalje. I kad zaboravim kako se disalo tih dana, uzmem je i podsetim se: put ni od čega, prvih otkucaja, prvog udarca u rebra do prvog zagrljaja uživo - napisan je tu, na narukvici. Mi smo se našli. Po brojevima i ljubavi. I nikad ne zaboravljam tih 374 osećaja straha, odgovornosti i konfuzije i taj ceo jedan život u jednom broju.

Knjižica s posvetom

"Zike moj najlepši, svet će tek čuti za tebe." Napisala je to kad smo imale 16. Danas imamo po 40. I ona to i dalje govori. I dalje, kad god me život samelje kao mešano mleveno i to dvaput da bude bolje, setim se nje i toga koliko je oduvek i zauvek verovala u mene, moju harizmu i to da nesumnjivo postoji ono nešto što je potrebno ovom svetu i da sam samo ja ta koja to mogu da donesem.

Moja najbolja drugarica, najlepši podsetnik da ima ljudi koji nas vide onakve kakvi smo hteli da budemo – čak i kada ni sami više ne verujemo u to. Ta knjiga je podsetnik na onu pravu, najpraviju i nikad jaču prijateljsku emociju.

Nokia XpressMusic (2007.)

I dalje crno-plava. I dalje ne radi. Ali nekad je imala moć da ti pusti pesmu kad ti je najpotrebnija a to je tada bio vrhunac tehnike koju si mogao imati u rukama. I to ne bilo koju pesmu, već "Take on me". A ta Nokijica mala vragolanka umela je i da dobije poruku od njega, pa da se zarumene obrazi. U njoj je bila cela moja mladost.

Uglasta, bez aplikacija, ali puna. Čuvam je kao da će se jednom uključiti i pustiti mi poruku koju sam zaboravila da sam poslala sebi, koja najverovatnije glasi nešto kao "Bože koliko obožavam ove preplitke farke od kojih zebu bubrezi".

USB sa studentskim slikama

One slike gde smo svi isti – svi imamo iste frizure, šiške ukoso, punđe na šnalu i "Jaser Arafat" marame oko vrata. Svi smo večito ili gladni ili pospani ili zaljubljeni ili pijani. Neke su baš mutne. Neke sam ruku na srce i zaboravila. Ali svaka govori: ovde si odlepila za onim likom, ovde si spavala premalo, ovde si se smejala na stepeništu u Bajiću, ovde kuvaš za tri sobe jer si se uvek ložila kako super kuvaš nešto ni od čega, ovde ste plakale jer se rastajete, ovde si otkrila ajlajner i to ne u dobrom smislu.

I ima jedna gde nisam ni u kadru. Samo ta naša ekipa. Ali tačno znam da sam tada bila srećna i da sam toga bila svesna. Jer kad ne moraš da budeš u kadru da bi pripadao, to je ljubav s velikim "Lj", podebljano, uvećano i podvučeno.

Jaaaao i CD Massima Savića

Poklon od mog muža iz perioda kad to nije bio. Upoznali smo se, venčali i napravili milion dece ekspresno brzo, ali smo ipak u svom tom međuvremenu uspeli da uradimo jednu sjajnu stvar: da prihvatimo mene kao nekog ko obožava Massima Savića, da ovoj meni pružimo šansu i s ovom sa mnom odemo na par koncerata iako se čini potpuno besmisleno, i da ovako hardrokerski zatvoren na jednom od krajeva kaže da "onih par pesama uopšte nisu toliko loše".

Ona jedna ja je od tada pa verovatno do nekog drugog kraja bila presrećna što je u neki svoj krindžeraj uvukla najboljeg čoveka na svetu. Cena nije bila ni malo mala, no vredelo je. Morala sam i ja da poslušam nekog ružičastog Flojda i da ne zaspim. To mu valjda dođe taj kompromis o kom svi pričaju.

Gomila smeća koja se i dalje ne baca

Metalni čep sa limenke, crna dugmad, nepoznat ključ, račun iz pekare i nazad nacrtan trougao, gumica za kosu, papirić na kom piše "Obavezno!", delovi punjača, deo hemijske, kliker, i očigledno, deo mene. Skupljala sam izgleda nešto, trudila se da ne zaboravim, čuvala a onda ćušnula. Cela ta kutija nema značenje, sem kad ga ima. Kao sada na primer.

Nešto vredno? Ama baš ništa. Samo tragovi, ljubavi neke, mirisi, snovi, poruke i sve što je moglo da se baci a ipak preživelo. I rekla bih, ovako mudro sredovečno - nije ništa izgubljeno dokle god se čuva.

Je l' imate vi kutiju?

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Hathor

Komentari 13

Hronološki Najpopularniji

Teodosije III

31.05.2025 • 06:50

Sve to ali u garaži od 30 kvadrata (stari nameštaj, daske, alat, boje, šrafovi, pribor za kola, gume za kola,dokumentacija od firme), pa u drugoj od 13 kvardata (još nameštaja, neke konstrukcije), tavanu od 20 kvadrata (još stare domumentacije, oprema za kampovanje), radnoj sobi (alat za elektroniku, razni elektronski gedžeti, sitni pribor), radnom stolu (istorija računarstva i desetine kablova), dečija kućica u dvorištu (oprema za dečiji zip lajn, baštenski nameštaj)...

1 0 +1
bela griva

31.05.2025 • 02:04

imam nešto i u kredencu izvan

al` najveća kutija mi je u glavi, brižno čuva sve od `63 plus 2 trule daske za peglanje na terasi i 3. rasklimatanu u upotrebi

2 0 +2
Dragana

30.05.2025 • 21:10

Emocije

Prelepo, sa puno emocija.
Dok gajimo ovako lepe, vecno vredne emocije bicemo vredne i neponovljive jedinke.

23 1 +22

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.