Naoružavanje Evrope - dalje od bezbednosti, bliže strepnji

Decenijama marginalna tema već izvesno vreme beleži snažan rast značaja. Kulminacija se dogodilana samitu NATO pakta u Hagu gde je izglasano gotovo utrostručenje budžeta najveće vojne alijanse na svetu.

Tako će ubuduće svaka od 32 članice u NATO kasu umesto dosadašnjih maksimalno dva izdvajati pet odsto nacionalnog BDP. Istina, do visokog povećanja stizaće se postupno, da bi nova pravila finansiranja u punoj meri stupila na snagu 2035. godine.  

Neće se ni sva svota upotrebiti za novo oružje i municiju - oko 1,5 odsto BDP biće usmereno u proširenja luka, izgradnju mostova, dogradnju železničke i putne mreže tako da budu od što veće koristi vojnim potrebama. Ubuduće svih 28 članica svetske vojne alijanse imaće dosta muke da svojim biračima objasne značajno veće odvajanje za militarističke namene.

Novi namet nije mali. Tako je Nemačka, ekonomski motor unije, lane za NATO pakt izdvojila 73,5 milijardi evra, dok će naredne sezone odliv biti 19,5 miljardi veći, da bi 2035. stavka dostigla čak 159 milijardi. 

Već prve godine Italijanima se uzima 12, Francuzima 13 milijardi više nego lane i svakako neće biti lako političarima najvećih evropskih država objašnjavati kada budu drastično umanjivali fond za ublažavanje regionalnih razlika na čiji račun se najviše širio NATO namet.

To, međutim, ne znači da nema članica oduševljenih aktuelnom militarizacijom Evropske unije. Poljska je svojevoljno već tekuće sezone u ove namene odvojila 4,7 odsto, a Litvanija planira da sledeće godine izdvoji čak 5,5 odsto svog BDP. Razlog je inicijativa Viljnusa da se, ako se odnosi sa Rusijom dodatno zaoštre, postavi takozvana minska zaštita duž granice pet severo-istočnih NATO članica (Finska, Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska) sa zemljom koju sve češće označavaju arhetipskim neprijateljem. 

Planira se da bi, ako se proceni da može doći do ratnih sukoba sa najvećom evropskom državom, najsigurnija zaštita bila miniranje cele granice sa Rusijom, od Laponije do poljskog vojvodstva Lublin u dužini od 5.000 kilometara. Litvanija računa da će biti proizvodni centar nagaznih mina, pa otuda i pokušaji da se izuzetnom revnošću nametne Briselu.

Ambicije Varšave su da bude najveća vojna sila u Evropskoj uniji i radi ostvarenja tog cilja proteklih godina je obilato kupovala naoružanja, ali isključvo od Južne Koreje i SAD. Kako bi ostvarila davno željeni povratak u vrh namenske proizvodnje, Nemačka je ukinula ustavnu odredbu koja je zabranjivala finansiranje države iz budžeta.

Štednja građana nesigurna

Drugim rečima, sva potrošnja nemačke države zasnivala se na prihodima. No, uvećane militarističke potrebe zahtevaju nove finansijske izvore i Berlin će posegnuti za čime nije decenijama - kreditima. Namerava već naredne godinute pozajmiti prvih 140, dok bi ukupno zaduženje u narednih pet godina dostiglo 870 milijardi evra. Dakle, ne samo što će biti uvećano izdvajanje za NATO pakt, već će i svaka članica dodano snažiti sopstveni militarij.

Naravno da su i drugi shvatili da neće biti lako namaći toliko para i uložiti ih u vojsku. Francuski predsednik Makron je predložio da se iskoristi štednja na oko 55,5 miliona bankarskih računa francuskih građana. Prvi čovek "Galskih petlova" smatra da sada na tim računima "spava" preko 400 milijardi evra koje bi trebalo iskoristiti za jačanje domaće industrije naoružanja. 

Namera ima pokriće u činjenici da je francuska industrija naoružanja najjača u Evropi i Pariz očekuje da bi ubuduće evropski saveznici morali baš od njega kupovati novije tipove aviona, dronova, brodova... Raduju se i čelnici najvećih vojnih fabrika, francuskog "Dasau" i nemačkog "Rajnmetal", očekuju da će im i naredne godine porudžbine biti dvostruko iznad ovogodišnjih, takođe duplo većih od lanjskih.

Pročitaj još

Kupi mi, tata, jedan mali rat

Više od 50 odsto građana Srbije protiv ulaska u EU: Zašto?

Vučić: Pad popularnosti EU u Srbiji nema veze s Rusijom, nego sa Unijom

Nema šta, Evropska unija i gotovo sve članice ponaosob ne samo što hrle naoružavanju, već se sve češće i u političkom promišljanju vode militarizovanom logikom. Tako su se na nedavnom skupu u Strazburu i posle 19 sukcesivnih paketa sankcija ponovo založili za neprekidno ojačavanje i proširivanje sankcija prema Rusiji. 

Među predlozima je i takozvano sekundarno kažnjavanje, a zbog čega Srbija mesecima trpi i građani ove zemlje žive u neizvesnosti hoće li za mesec dana biti uobičajene prodaje goriva na pumpama ili će zavladati haos kakav pamte o iz devedesetih godina prošlog veka.

Razlog, bar ne javno obznanjeni, nije u nekom potezu države Srbije, već u činjenici da je Naftna industrija Srbije jedini prerađivač i daleko najveći snabdevač gorivom, u većinskom vlasništvu dve ruske kompanije, od kojih je jedna pod udarom jednog od  bezbroj paketa sankcija. Po logici sekundarnog kažnjavanja, kompanije koje se upuste u bilo koji (standardan) posao sa NIS-om doći će pod udar američkih i evrounijskih kaznenih mera, pre svega će im biti zabranjen rad sa američkim i evropskim partnerima, bankama, osiguranjima, transporterima... Praktično im se zabranjuje poslovanje, a sve zbog većinskog vlasništva ruskih kompanija.

Apsurd sankcija

Apsurd je u tome što smo decenijama bili pod žestokim pritiskom upravo od SAD i članica EU da kompanije u državnom vlasništvu sve odreda i što pre privatizujemo iznošenjem na međunarodno tržište. Sada, međutim, upravo ovaj potez, a koji je u slučaju NIS-a dao izvanredne rezultate, služi kao osnov za pretnju sankcijama i svođenje nacionalne naftne industrije na golu trgovinu, bez programa prerade.

U osnovi, neizvesnost kojoj smo svi u Srbiji izloženi čim se približi 28. dan u mesecu ishodi iz rastuće militarizacije i neugodnosti će biti sve više kako se evrounijski "borbeni duh" bude širio. 

Teško da bi se dolazeći dani mogli označiti kao vreme bezbednosti. Doimaju se više kao vreme strepnje.