Reforma javnog sektora bi bila najbolja pomoć privatnicima

Ne zna se da li je više napadnuta industrija automobila ili turizam. Avionski saobraćaj gotovo da je iščezao, a i vozovi su poukidali međunarodne putničke linije. Praktično, ceo svet troši rezerve.

Potpuno pasivan život može da traje ograničeno vreme. Dok pošast hara, od ekonomije treba očuvati što se može, kasnije bi je trebalo čim pre revitalizovati. Dotle, pak, države pokušavaju pomoći preduzetnike, kapitaliste, radnike i građane.

Podjednako je značajno i kreirati ambijent za što brži i potpuniji opravak kada opasnost od zaraze prestane.

Fascinirati masu

Naš predsednik sklon je da lepim obećanjima fascinira puk, po običaju. Prvo je obećao da zaposlenima u javnom sektoru i penzionerima neće umanjivati primanja.

Lepo zvuči, ali pooslednjih dana Aleksandar Vučić govori drugo. Nakon što su ga savetnici podsetili da je privatni sektor nosilac privredne aktivnost i punilac budžeta, predsednik je počeo obećavati da će gro od 5,1 milijarde evra kojima država planira pomoći ovdašnju ekonomiju biti usmereno prema privatnim kompanijama i preduzetnicima.

Neozbiljno je obećavati postojeći nivo zarada i penzija. Kriza je duboka, pad svih ekonomskih pokazatelja toliko velik da takvo obećanje nije moguće realizovati, a da se privatni sektor ne optereti drastično.

Mnogo je realnije, reklo bi se i odgovornije, da posledice podjednako trpe svi slojevi i sve kategorije građana.

Reakcija Srbije na krizu 2008. godine

Ako se držimo gesla da bi bogatiji trebalo da snose veći deo tereta, onda bi trebalo postupiti upravo suprotno od inicijalnog predsednikovog obećanja. Kod nas zaposleni u javnom sektoru ima 25 odsto veću platu od kolege iz privatnog sektora, a efektivno radi tek četiri sata dnevno, naspram sedam sati učinka radnika kod privatnika.

Podsetimo i da je na krizu 2008. godine Srbija reagovala ogromnim zaduživanjem i širenjem javnog sektora sa pola miliona na preko 730.000 uposlenih. Na prvim postkriznim izborima 2012. godine, pobedila je opoziciona politička opcija. Svi ministri vlade Mirka Cvetkovića su nestali sa političke scene, šta više, i nekada solidne stranke sada jedva da opstajavaju.

Izgleda, međutim, da se aktuelna vlast ne osvrće baš da izvlači pouku iz sudbine najslabije vlade u istoriji ovih prostora. Uvećanjem BDP opteretila je tada građane, povećanjem akciza i uvođenjem novih poreza privatnike. Tu se stalo, dublje promene nisu ni započete. Javni sektor nije ni dotakla.

Vučić je svojevremeno najavio reformu ovog segmenta uvođenjem platnih razreda u određivanju zarada. Nekadašnja ministarka Kori Udovički sačinila je okvirni program, ali priča je tu zastala i već četiri, pet godina nije učinjen ni korak dalje. Najava se pokazala običnim foliranjem.

Troškovi veliki, oporavak neizvestan

Analizirajmo sada aktuelnu krizu. Troškovi sprečavanja medicinskog kolapsa biće veliki.

Izvesno je da će budžet biti u uočljivom deficitu. Tako će činiti sve države, stiče se utisak da u Briselu neće zamerati ako se i znatnije prekrše evrounijska ograničenja od 3 odsto BDP za deficit i 60 odsto BDP za javni dug. Borba protiv pošasti košta i država će morati zajmiti novac.

Sasvim je izvesno da će se narednih sezona državna kasa puniti mnogo sporije i manje nego što je planirano. Jednostavno, proći će vremena i vremena pre nego što se ekonomija Srbije vrati na prošlogodišnje stanje.

Istovremeno, država će imati vanredne troškove za savladavanje zaraze, potom uvećane troškove za pomoć siromašnijim građanima da prežive, te podršku obnovi privrede.

Javni sektor prevelik

Kako da država dođe do potrebnog novca kada će punjenje budžeta biti osetno niže nego što je planirano, pri tome i jako usporeno?

Ako podigne PDV znatno će umanjiti potrošnju, na kojoj počiva tekuća ekonomska doktrina. Nakon korona pandemije, prošlo je vreme jeftinog zaduživanja na svetskom finansijskom tržištu, pri tome 25 milijardi evra duga, uz još šest koje uskoro pristižu, je visoko zaduženje za srpsku ekonomiju. Pogotovo sa pandemijom ozbiljno uzdrmanu.

Šta onda preostaje da država učini?

Mora tražiti gde još ima prostora. Ima ga u javnom sektoru. Ne bi trebalo da mnogo mudruje. Jednostavno, može da reaktivira program Kori Udovički.

Svakako da reforma znači ozbiljno umanjenje broja zaposlenih, čini se da je 400.000 uposlenih u javnim službama sasvim dovoljno, jer su rezerve u administraciji, po javnim preduzećima, u prosveti - goleme.

Socijalna penzija

Postavlja se pitanje šta sa ljudima koji ostanu bez posla?

To pitanje bi se moglo rešiti sa još jednim pitanjem koje je država decenijama izbegavala, uvođenjem socijalne penzije, odnosno socijalne plate.

Dakle svako ko navrši starosnu dob, a nema radni uslov za redovnu penziju primao bi socijalnu penziju. Time bi bilo obuhvaćeno oko 140.000 starijih ljudi koji sada nemaju nikakva primanja.

Svi nezaposleni, pak, bi primali takozvanu socijalnu platu. Time bi bilo obuhvaćeno i oko 150.000 ljudi koji su posle decenija čamljenja na tržištu rada izgubili svaku nadu da će naći radno mesto.

To su neuposlivi ljudi, oficijelna statistika Nacionalne službe za zapošljavanje odavno ih ne registruje. Do sada su nekako krparili od dnevnog rada.

Korona pošast će razoriti upravo ovu formu aktivnosti, naslonjenu ponajviše na sitan biznis u ugostiteljstvu, građevinarstvu, turizmu. Veći deo otpuštenih iz javnog sektora bi svakako šansu potražio na tržištu, deo otpuštenih bi, praktično, bio za socijalnu platu.

Pucanj u prazno

Svakako da bi ovakav rasplet bio neugodan za mnoge iz javnog sektora, navikle da primaju relativno solidne zarade za izmišljen, a nepotreban i nefunkcionalan rad. Bio bi neprijatan i za one koji bi doneli, ljudski posmatrano, ne baš laku odluku da se javni sektor svede na realne potrebe.

Međutim, to je jedini način da se privatni sektor ne preoptereti preko svake mere, do gušenja. Drugim rečima, da bude u stanju da, nakon pandemije, inicijativnošću postupno realizuje nove projekte, kreira novu dobit, uloži u nove pogone i počne da zapošljava na zdravim osnovama.

Ukoliko, dakle, želimo ekonomiju zasnovanu na preduzetničkoj agilnosti, teško  je naći bolju podršku od reforme javnog sektora. Ukoliko, pak, i ovaj put izostane svođenje broja državnih uposlenika u realne okvire, i mnoge druge podrške privatnicima pokazaće se neefikasnim.

Biće pucanj u prazno.