Menu 021

INTERVJU: Dramska spisateljica Tena Štivičić: Brine to što deci sada u podsvest upisujemo da su im svi ljudi, osim porodice, pretnja

Svaka atmosfera, u kojoj je kritičko razmišljanje prozvano, dugoročno je pogubna. Brinu me i posledice po građanske slobode i ta strašna ideja da ih dobrovoljno predajemo, kaže Tena Štivičić, autorka koja je po izboru BBC-a i Royal Courta uvrštena u 50 mladih dramskih pisaca koji će obeležiti narednih 50 godina u Velikoj Britaniji.
Info 11.05.2020. | 11:29 > 11:57
INTERVJU: Dramska spisateljica Tena Štivičić: Brine to što deci sada u podsvest upisujemo da su im svi ljudi, osim porodice, pretnja
Foto: 021.rs (Matea Smolčić Senčar/Tena Štivičić)

Tena Štivičić dramska je spisateljica i scenaristkinja ozbiljne evropske reputacije. Vetar u leđa dalo joj je njeno izvanredno pisanje ali i dobri reditelji koji su proslavili njene drame širom evropskih scena.

Ugled koji ima u Evropi potvrdili su BBC i Royal Court koji su je povodom 50 godina postojanja ovog legendarnog teatra uvrstili u 50 mladih dramskih pisaca koji će obeležiti narednih 50 godina u Velikoj Britaniji.

I jamačno su u pravu imajući u vidu njene drame "Dvije", "Nemreš pobjeć od nedjelje", "Fragile!", "Krijesnice", "Invisible".

Njen izuzetni komad "Tri zime" praizveden je 2014. godine u Nacionalnom teatru u Londonu, onda je po njemu u zagrebačkom HNK napravljena fantastična predstava, a njegovo odlično uprizorenje u Novom Sadu napravili su diplomci Akademije umetnosti.

Tena Štivičić živi u Londonu sa ćerkom i suprugom, škotskim glumcem Daglasom Henšalom. Intervju, ekskluzivno za 021.rs, dala je iz karantina u Škotskoj.

Pretpostavljam da je i vama prvi utisak i osećaj povodom pandemije bio strah. Da li je neminovno drugi bila panika, jer čovek shvati da ovo nije nešto što će lako proći i da je definitivno nešto zbog čega će svet biti drugačiji, ne obavezno bolji?

Ne znam šta će biti, osećaji su podvojeni jer su izvori informacija toliko kontradiktorni. I inače smo preopterećeni informacijama, a u vreme ovakvog vanrednog stanja ne znam kako ostati pribran i na miru ako se stalno izlažeš informacijama. Nakon prvih nekoliko nedelja, ja sam se izolovala i od vesti. Pratim ponešto, ali u malim dozama. U karantinu sam s malim detetom, nikad više obaveza i zadataka, držim se propisa, ali ne paničarim i ne pokušavam da uspostavim hermetični režim lišen svakog rizika. Pišem koliko stignem, zapravo nakon prvih nekoliko nedelja paralize, pišem čak i mnogo s obzirom na mogućnosti, ali s jedinom ambicijom da time zabavljam čitaoce i gledaoce.

Pisci su uvek u izolaciji kad pišu. Pisati se može i kod kuće, čita se i kod kuće, filmovi se gledaju i kod kuće, ali se ne stvaraju kod kuće (osim u ekstremno kontrolisanim uslovima). Ni pozorište ne može kod kuće da živi... Ne može se ni voleti, ni družiti se kod kuće, postajati čovek kod kuće, ili ne samo kod kuće... Ljudi već sada na ulici zaziru jedni od drugih. Šta će redefinicija ljudskih odnosa koju nameće pandemija značiti na civilizacijskoj lestvici? Sećamo se "Ježeve kućice" i samoizolacije koju je praktikovao Ježurka Ježić... Možda je dobri stari Branko Ćopić bio u pravu...

Moja trogodišnja kći ovih dana redovno gleda "Ježevu kućicu", a često je i čitamo. Nisam sigurna da je Ježurka bio baš takav izolacionista. Uživao je u društvu i voleo dobro da popije i pojede, a smešno je kako su se vremena promenila. Danas na zapadu ne bismo mogli da zamislimo lik za decu koji voli da zapali.

Mi smo Ćopićev etos davno prokockali, već je na tu temu deplasirano i dosadno očajavati. Srećom, ostalo nam je još javno zdravstvo i osećaj da svako ima pravo na medicinsku pomoć na čemu možemo da zahvalimo socijalizmu, jer kao što vidimo, to nije svuda slučaj.

Izolacija bi bila još mnogo teža da nismo već dobar deo života preselili onlajn. U zemlji u kojoj ja živim ljudi masovno traže partnere preko interneta i aplikacija. To je već značajno preformulisalo uspostavljanje odnosa i čitav taj seksualno-emocionalni pejzaž.

Naravno, karantin je jedan ekstremniji oblik postojanja, ali nije se dogodio onakav kolaps u društvu koji bi nas stvarno dotukao. Nema nestašica, pa čak ni famoznog toalet papira. Ovde sve i dalje možeš naručiti da ti stigne na vrata. Veliki deo stanovništa dobija finansijsku podršku. Ljudi sede kod kuće, gledaju TV, čitaju, pohađaju razne kurseve onlajn, kuvaju komplikovane obroke i brinu da će se udebljati.

Zaziranje će sigurno ostaviti posledice. Mene najviše brine kakve će one biti na decu kojoj se u podsvest upisuju poruke o tome da su im svi ljudi, osim porodica, pretnja, ali brinu me i posledice po građanske slobode i ta strašna ideja da ih dobrovoljno predajemo.  

Kada čujete sintagmu "život posle korone" ili "život uprkos koroni", koja vam prognoza zvuči realnije? Da li je moguće uopšte živeti tu distanciranost i preživeti? Teško da će to izdržati hipersenzitivni ljudi, pa oni bez posla, nižeg socijalnog statusa, ljudi obespravljeni i pre pandemije... Hoće li se roditi nova empatija ili će virus kapitalizma - beskrupulozno - samo mutirati?

Kao i uvek, najgore je ionako ugroženim grupama. Njima je užasno. Izbeglicama, ko za njih sada ima saosećanja? Ženama koje žive s nasilnicima. Beskućnicima. Kad je počeo karantin, u tom prvom stanju šoka, neko vreme mi se činilo da je stvarno nemoguće zamisliti svet posle, šta nas čeka?

Pojavile su se ideje o povratku prirodi i ponovnom otkrivanju nekog čistog jezgra čovečanstva u koje sumnjam. Kako vreme prolazi, sve mi se više čini da promene neće biti drastične. Sintagma "kad se vratimo u normalu" upućuje na to da bismo prelako mogli da pristanemo na dalji status quo, koji je, kratkoročno uzevši, ugodniji od izolacije.

Kapitalizam je već mnogo puta, a zadnji put ne tako davno, pokazao koliko je elastičan, pa iako imam još vere da će mu doći kraj, bojim se da smo u onom delu horor filma kada protagonista misli da je zlotvor uništen, ali on će za koji čas još jednom napasti, ma i zadnjim dahom.

Kako zamišljate da će izgledati teatar posle korone, ili tokom korone? Kako bi mogao da izgleda narednih meseci? Kakav će teatar biti moguć? Distanca je nešto što u pozorištu nije moguće... Da li je izazov sada na ljudskoj inventivnosti i kreativnosti?

Trenutno radim jedan projekat sa Nacionalnim pozorištem Škotske (National Theatre Scotland), zove se "Scenes for Survival"

Snimamo kratke drame/scene iz izolacije. To će biti hibridi pozorišta i filma, neminovno, iako pokušavam da nađem način da uključim i nešto žive publike. Ako distanca bude neophodna stalno u svakodnevnom životu, naći ćemo način i u pozorištu. Adaptabilini smo, zapravo se lako navikavamo na zahtevne okolnosti.

Trenutno više brine koliko će pozorišta opstati. Jedno od pozorišta u Velikoj Britaniji u kojem je na jesen trebalo da imam premijeru jednog novog teksta, upravo je usled kovida proglasilo bankrot. To su zaista realne pretnje za ceo sektor, a posebno za nezavisnu scenu.

Hrvatska pozorišna zajednica na kovid-19 reagovala je brzo i kreativno projektom Monovid 19, u koji ste i vi uključeni. Ideja je da od monoloških formi u izolaciji jednom nastane neka predstava.

Ideja Monovid 19 potekla je sa sajta Drame.hr koji objavljuje drame hrvatskih dramskih pisaca. Monolozi će biti objavljeni i u časopisu "Kazalište", čija urednica Željka Turčinović već godinama predano promoviše hrvatsku dramu. Moj monolog biće objavljen u sredu, 13. maja, a upravo čujem da postoji i ideja da od tih monologa u Zagrebačkom kazalištu mladih nastane i predstava. 

Naravno da se može pisati uvek za svoju dušu, ali tek uz povratnu informaciju pisanje dobija puni smisao. Dakle, ovo je - kao prvo - mogućnost da se ta komunikacija održi u trenutku kad je pojam pozorišta preko noći obustavljen, a osim toga je i način da pisci dobiju i malu finansijsku podršku.

Sada ste u Škotskoj, pišete o tamošnjem životu na vašem blogu tenastivicic.com. Kako izgleda život u Škotskoj? Da li je restriktivan jer je politika tako rekla, ili ljudi sami sebi iz straha nameću distanciranje kao mogući način da se ne zaraze? Sa škotske distance, kada uporedite ono što je vlast uradila kod vas i ono što su uradile vlasti u Hrvatskoj i Srbiji, na primer, šta biste rekli gde je bilo manje pameti?

Kao i svuda, ne radi skoro ništa, osim nužnog, ko god može - radi od kuće. Preporuka je da se ne izlazi, osim u nabavku, da se ne družimo ni sa kim, osim s ukućanima, ali nema policijskog sata, i policija ima neka malo veća ovlašćenja da globi građane.

U tako, donekle nejasnoj situaciji, građani se ponašaju neujednačeno. Ima ih koji krše pravila, ali ima i onih koji su jedva dočekali da se pretvore u doušnike, nadgledaju i prijavljuju sugrađane.

Mislim da pitanje nije u nedostatku pameti. Ima pametnih ljudi i tu i tamo koie bi se mogli saslušati. Ne mogu zamisliti da ima neka vlast na svetu koja ne bi volela da vlada bez opozicije, a sad se i u 'stoletno demokratskim' društvima pojavio taj stav da nije vreme da se kritikuje vlast, jer sad svi moramo biti složni.

Svaka atmosfera u kojoj je kritičko razmišljanje prozvano - dugoročno je pogubna. Epidemija će proći, ali pod pretnjom nove epidemije, ko zna šta će od ograničenja sloboda trajno ostati.

Velika Britanija ima vrlo visoke brojke zaraženih koje su sigurno, delimično, posledica kasnog uvođenja ikakvih mera, osim preporuke da se peru ruke. Ali poslednjih godina pod konzervativnom vlasti, čiji je sistem vrednosti duboko klasno ustrojen, javno zdravstvo je u sve većem rasulu i preti mu privatizacija. Povrh toga, era Bregzita je desetkovala osoblje, što takođe igra ulogu.  

Vaše "Tri zime" u Novom Sadu briljantno su izveli studenti Akademije umetnosti. Prošlost o kojoj u tom komadu pišete epska je tema svih nas u regionu. Često nas je grupno znala ščepati u sadašnjosti, a sada ćemo možda, zbog korone, malo pauzirati sa njom, što nije loše. Da li će virus korona možda biti nova epska tema?

Čula sam sa nekoliko strana lepe stvari o toj predstavi. Čak se pojavila jedna mogućnost da je i vidim ovog leta, ali sad je to sve, naravno, upitno.

Možda jednom u budućnosti bude epska tema, ali valjda nam svima treba odmor od te teme. Ja se trenutno trudim da unutar sveta korone kao teme nađem komediju. Trenutno je mogu podneti samo u tom obliku.

I na kraju, referišući se na naslov zbirke vaših kolumni "Vrag ne spava", ako vrag nekad ipak mora malo i da odspava, gde može biti neki beg od njega? Gde će biti rešenje ove naše enigme?

U ekologiji.

Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Pančevac
    11.05.2020 17:50
    Ova priča kao da joj je Nestorović mentor.
  • Proćiće
    11.05.2020 15:04
    Proći će i to. Zaboravće. Preuzeće ih život i obaveze.
    Ništa ne traje večno.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest