Menu 021

INTERVJU Novinar Aleksandar Reljić: Elite nas huškaju u nove ratove dok se oni enormno bogate

Reljićev novi film prebira još jednu bolnu našu temu. Kao i njegov odlični dokumentarac "Unuk", koji je propitivao mogućnost oprosta žrtve potomku najvećeg svetskog zločinca, i najnoviji "Proces Sandžak" priča je o žrtvama, ali naopake srpske politike devedesetih. U razgovoru za 021.rs govorio je o tome da li je izgledno da se, zarad svetlije budućnosti, bar unekoliko rasvetli naša prošlost.
Info 27.09.2020. | 14:06 > 16:38
INTERVJU Novinar Aleksandar Reljić: Elite nas huškaju u nove ratove dok se oni enormno bogate
Foto: 021.rs

Beograđanin rođenjem, Kotoranin detinjstvom, suštinski Novosađanin - odrastao u limanskom Bronksu pre nego što će ceo Balkan postati Bronks. Jedan drugi kraj Novog Sada – Telep, pamti da je krajem osamdesetih sa svojom GBB ekipom ("Generacija bez budućnosti") tutnjao u podrumu jedne kuće u Ulici Kiš Ernea, i to toliko da su svi podrumski miševi pobegli u studentsku sobu iznad. Tih ga godina upravo stiže etiketa pankera, ispostaviće se večnog, ali kako se normalan čovek ne može pretvarati da je večno 1985. godina, kada se činilo da imamo budućnost, ubrzo bira da bude novinar.

U međuvremenu se desilo život. Da ovaj tekst ima filmske mogućnosti sada bi, kao na filmu, to vreme bilo prikazano nebom kojim proleću sva godišnja doba i sve vremenske prilike i neprilike, sve mene dana i sve mene noći. Sve što se dešavalo za to vreme pamtila je novinarska arhiva Aleksandra Reljića koja je u jednom trenutku "dokumentaristički eksplodirala". "Aušvic - jugoslovensko sećanje", "40 tona oslobođenih snova", "Kosovo... Nazdravlje! Gezuar", "Heroji bitke za ranjenike"... filmovi su u kojima se kao autor i reditelj bavio svim onim što je donelo vreme koje je raspršilo nadu u budućnost.

Najglasnije je odjeknuo film "Unuk" – o Rajneru Hesu, unuku Rudolfa Hesa, zloglasnoj figuri logora Aušvic, najvećem zločincu u istoriji čovećanstva, o Rajnerovoj borbi da pobegne od žiga zločinačkog prezimena, ali i prijateljstvu sa žrtvom holokausta, od prošle godine pokojnom Evom Mozes Kor, koja ga je simbolično i usvojila označavajući tako početak njihovog zajedničkog projekata - borbe protiv antisemitizma i negiranja Aušvica. Reljić je ovaj dokumentarni film posvetio deset hiljada Jevreja iz Bačke koji su odvedeni i ubijeni u Aušvicu.

Iako je i najnoviji Reljićev film "Proces Sandžak", premijerno prikazan 14. septembra na sarajevskom AJB Doc festivalu, priča o žrtvama pogrešne politike - ali Srbije devedesetih, pogrešnih izbora i ideologija, o njemu se u Srbiji ćuti, dok je u regionu izazvao prilično interesovanje. O svemu tome, o muzici kao životnom stavu, potrebi da se govori o onome o čemu se najviše ćuti, između ostalog i o tome kako smo postali šampioni inverzije u percepciji, Reljić, danas novinar Dokumentarne redakcije RTV Vojvodine, govorio je za 021.rs.

Zašto se ti baviš dokumentarnim filmom, zašto ti nije bilo dovoljno novinarstvo? Šta tebi lično znače te priče koje nalaziš oko nas, u očima malih, običnih ljudi? Čemu one, misliš, da tebi služe, a čemu bi one, nadaš se, mogle i trebalo da služe kada smo svi mi u pitanju? Mogu li one da probude neku novu empatiju ili samo da probude stare nemire, jer većinski čovek oduvek je sve gledao samo crno-belo i teško je menjao svoje stavove/zablude. Nije drugačije ni danas.

Pokretna slika je danas i u dokumentarnom filmu jedan nepregledan i beskonačan poligon na kojem se autor može igrati do mile volje, jer se dokumentarni film toliko razvio u mnoštvo svojih žanrova da je dao veliku slobodu autorima da određene stvari dokumentuju na jedan vrlo kreativan, ali i lični način, što je mene pre svega fasciniralo.

Novinarstvo jeste moja velika ljubav i svakako je prisutno u mojim dokumentarnim filmovima, kao osnovni alat kojim se služim, međutim film mi je omogućio da, recimo, i moju drugu ljubav – muziku, inkorporiram u jedinstveni autorski izraz. Muzika je nešto čim volim da se igram u svojim filmovima. Komponovanje sam do sada prepuštao i verovatno ću još dugo prepuštati svojim velikim prijateljima Mihajlu Obrenovu iz novosadskog benda dreDDup i Milanu Kerezoviću Keckecu, sa kojima sam lako promišljao muziku za svoje filmove.

Muzika je velikim delom deo stava koji prožimam kroz film, a sa njima dvojicom sam to do sada vrlo uspešno radio. Pored toga, meni je kao novinaru, bio više nego potreban dokumentarni film da u svojim pričama imam prostora da objasnim određeni kontekst u kojem se odigravaju priče kojima sam se bavio, a za tako nešto nije bilo mnogo prostora u novinarstvu.

Lične priče ljudi su me uvek zanimale i za to mi je takođe bio potreban film kao medij, da bi se gledaoci povezivali sa njihovim sudbinama i da bi kroz njihove priče mogao da govorim o univerzalnim problemima i pojavama kojima smo izloženi. Takve priče bude empatiju kod gledalaca i baš iz tog razloga sam težio da za glavne protagoniste biram tzv. male ljude da bi ispričali svoje velike priče.

Sa druge strane, težio sam da u filmovima koje sam radio razbijam crno-bele obrasce, opšta mesta i predrasude koje sledi većina ljudi. To su oni momenti u kojima se kod mene budilo novinarstvo, kakvo sam ja učio i praktikovao tokom svoje skoro dvadesetpetogodišnje karijere.

Upravo iz razloga što mi se čini da danas takvog novinarstva više nema, potpuno sam se opredelio za dokumentarni film, kao lični i profesionalni izraz.     

Eva Mozes Kor i Rajner Hes u filmu "Unuk" (Printscreen)

Ko u sadašnjem vremenu zanemari istoriju, za njega nema budućnosti. To kao da glasno izgovaraju dva glavna junaka tvog filma "Unuk". Šta misliš, ima li je za nas koji toliko bežimo od stvarne istorije i izmišljamo neku mitsku?

To je deviza koju sam sledio od početka svoje novinarske karijere, koju sam započeo u drugoj polovini devedesetih, u vreme kada su se vodili još neki ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, koji su me i oterali u ovu profesiju. Da nije bilo tog stradanja, zločina i razaranja, koja su me frustrirala, ne verujem da bi mi novinarstvo ikada postalo poziv.

Dakle, od samog starta mene su interesovale te teme, ali ne iz nekog junačkogmitološkog ugla, već potpuno suprotnog antiratnog i humanitarnog. Interesovanje za rat i ratove imao sam i pre toga i to pre svega za Drugi svetski rat i stradanja ogromnog broja civila, kao i zločine počinjene protiv njih. Iz tog razloga je moj ugao posmatranja ratnih strahota na prostoru bivše Jugoslavije bio prirodan.

Mene je zanimao i odnos današnjih posleratnih elita prema holokaustu na prostoru bivše Jugoslavije i pokušaj revizije i relativizacije istorijskih događaja iz Drugog svetskog rata. Uoči 70. godišnjice oslobođenja Aušvica napravio sam dokumentarnu emisiju "Aušvic - jugoslovensko sećanje", a nakon nje slučajno sam naleteo i na priču unuka komandanta Aušvica Rajnera Hesa i preživele logorašice Eve Mozes Kor, koja ga je simbolično usvojila kao svog unuka. Iako je potomak najvećeg zločinca u istoriji čovečanstva Rudolfa Hesa, koji je 1944. uspeo da u roku od 56 dana ubije 425.000 Jevreja koji su deportovani u Aušvic, sa prostora tadašnje mađarske okupacione zone, žrtva njegovog dede ga je prihvatila, i čak simbolično usvojila. U toj priči sam odmah video film.

Ispostavilo se da sam bio prvi koji im je ponudio da snimi film o njihovom odnosu. Njihove poruke mira i pomirenja nisu podrazumevale zaborav onoga što se dogodilo već upravo suprotno, da se nikad ne zaboravi, jer samo tako može i da se oprosti. Duboko verujem i sam smatram da ukoliko zanemarimo prošlost, ma koliko nam ona bila mračna, nećemo moći da imamo budućnost.

Film "Enkel" ("Unuk") sam i snimio zbog te poruke, verujući da će slična ideja zaživeti i na ovim prostorima, i da ćemo biti u stanju da se suočimo sa zločinima koji su izvršeni u naše ime, da bismo mogli da gradimo budućnost.   

U svim tvojim filmovima koje smo mogli da vidimo junacima je bilo važno da imaju čist obraz, i Rajneru Hesu, i Evi Mozes, i muslimanima iz Sandžaka koji su mučeni, i pankeru sa Limana... Tu rečenicu "Najvažnije mi je da sam čista obraza, da nisam ništa uradio ni protiv svog naroda, ni protiv svog komšije", izgovara živ čovek u dokumentarnom filmu "Proces Sandžak". Te priče običnih ljudi trebalo bi suštinski da ukažu na pogrešnost velikih politika (može i sa znacima navoda), da pokažu koliko smo svi mi u istom loncu u kojem nas neko kuva isključivo zarad pljačke i novih tokova novca, dok nam baca koske sa oznakom "prošlost", "nacija", "zastava", "himna", "preci", "ognjište"... i da su sve te reči samo dimna bomba iz koje stoji tek puka p lj a č k a. Kad se sve sabere, ispostavlja se da svako ko čuva obraz - završi u nekom zatvoru, bukvalnom ili onom koji mu nametnu oni koji ga dočekaju posle zatvora?

Iza svakog širenja straha i mržnje među ljudima stoje interesi kapitala. Iza kulisa holokausta se dogodila velika pljačka, a svedoci smo i da se iza ratova na prostoru bivše Jugoslavije dogodila velika pljačka, kao i da nas i posle 30 godina, elite guraju i huškaju u nove ratove, dok se iste enormno bogate i uvećavaju svoje kapitale. Pogledajte one najglasnije i njihove imovinske karte, i ništa više vam neće biti potrebno.

Međutim, iako ljudi na ovim prostorima sve svoje vođe nazivaju lopovima, nikako ne mogu da se distanciraju od matrica na osnovu kojih ti isti lopovi i dalje vladaju i opstaju. Ljudi nikako ne mogu da povežu da je njihov sada već usađeni sistem vrednosti, koji je baziran na konzervativnim, klerikalnim ili ksenofobnim idejama, usko povezan sa njihovim krvopijama koje ih već tri decenije vode u ambis i žrtvuju na svakom koraku.

Sa druge strane, ideja jugoslovenstva je bila jedina koja je pokušala da ih emancipuje u istoriji ovih prostora, ali oni to i dalje ne vide i ne veruju u to. Ta ideja je i danas, i ovde, jedina alternativa pljački i suludoj iracionalnoj mržnji, koja se gaji u malim torovima od državica, nastalih na pepelu ratova devedesetih. Svest o neophodnom suživotu na prostoru bivše Jugoslavije, ako ne o zajedničkom životu, još nije sazrela.

Pa ipak, ja sam optimista i verujem da hoće, jer će ljudi kad tad shvatiti da ideju bratstva i jedinstva nikada nisu napustili kriminalci na ovim prostorima i da međusobno jako dobro i efikasno sarađuju, dok sede na našim grbačama.    

O strahotama se generalno malo govori: o silovateljima, pedofilima... O tome je mnogo lakše ćutati... Žrtve su uvek dvostruke žrtve, najpre jer su bile žrtve u najkonkretnijem smislu, a onda ih i društvo marginalizuje i osuđuje jer su se usudili da budu hrabri i glasno kažu ono što oni koji ih osuđuju ne smeju ili neće jer čuvaju svoje male privilegije. Novinari bi trebalo da promovišu hrabrost, bar su nas tako učili, da stoje i ispred, i iza leđa onih koji su na bilo koji način stradali. Nije tako. Kako se, a sigurno ih svakodnevno srećeš, gledaš u oči sa onima koji nisu baš najslavniji primerci novinarstva, koji su razlog zašto je danas tako lako reći: "Mediji su za sve krvi."?

Mene su u novinarstvo takvi i oterali. Dok su sa državnih televizija širili mržnju i ratnu propagandu, ja sam bio siguran da to nije novinarstvo i ta ideja me je i povukla u ovu profesiju. Bio sam siguran da ima poštenih novinara i medija i bilo ih je. Onoliko koliko u ono vreme vedete ratnohuškačkih politika nisam smatrao novinarima, tako ni danas slične tipove ljudi ne smatram svojim kolegama, tako da me njihova dela osim fenomena štetočinstva ni ne zanimaju.

Od 1997. jedem novinarski hleb, prošao sam kroz sve vrste medija i mogu da kažem da smatram da se nikada nisam ogrešio o profesiju. Ako i jesam, ovom prilikom pozivam bilo koga, da me demantuje i da mi kaže kad, gde i kako sam to učinio. Nisam podnosio cenzuru, autocenzuru sam još manje razumeo, a protiv bilo kakvog vida propagande sam se svim bićem borio.

Međutim, danas imamo još jedan problem, kada se recimo osvrnemo na televizijsko novinarstvo, čije sadržaje i dalje najviše ljudi konzumira: smatram da je danas to novinarstvo samo sebe ubilo, na jedan suludi narciosidni način, jer se mimo svih pritisaka političkih i drugih elita koje trpi, promenilo zbog arogancije i samoljublja koje je izgradilo.

Danas ne vidimo događaje o kojima TV kuće izveštavaju, nemamo informacije, već isključivo gledamo novinare koji nam u nekim živim javljanjima sa terena prikazuju sebe i onoliko koliko njihove oči vide. Oni više ne tragaju za informacijama, izvorima, podacima, kontekstima tih događaja, oni se samo pojavljuju i prenose nam ono što možda i mi dobacimo da vidimo iza njihovih leđa.

Slično se događa i u drugim medijima, koje su danas pregazili tabloidi, koji su toliko zagadili medijski prostor da se čitalac danas samo osvrće na naslov i ne udubljuje u dalje razumevanje sadržaja kojim ga bombarduju.

U ovakvom vremenu, odgovorni mediji i novinari teško da će preživeti i zato se bojim da se novinarstvu, kakvo smo poznavali, bliži potpuni slom i kraj.

Logično je da ti tema bude i pandemija virusa korona. Hoće li biti? Koje su zapravo trendi teme na tržištu dokumentarnog filma danas? Moraju li biti crno-bele? 

Kada se desio policijski sat i kada su nas zatvorili u kuće, bilo mi je jako zanimljivo da gledam prirodu sa svog balkona i da uživam. Da posmatram kako se budi i živi bez nas. Sa druge strane, razmišljao sam o tome kako drugi ljudi doživljavaju isti fenomen, koji se u tom trenutku dogodio u celom svetu, što je već samo po sebi bilo fascinantno.

U prvi mah sam bio frustriran što sam sprečen da snimim film o tome i onda se desio twist. U razgovoru sa kolegama, pala mi je na pamet ideja da krenem u potragu za akterima iz celog sveta, koji će sami sebe snimati mobilnim telefonima i preneti nam svoja iskustva iz korona lokdauna.

Stigli su mi materijali iz gotovo celog sveta, od San Franciska, preko Irske i Nemačke, do Indije i sličnih kutaka sveta. Imam preko 70 GB materijala i još malo ću čekati materijale iz Rusije i Japana i krenuti u finiširanje filma čiji je radni naslov "Zarobljeno proleće". Dakle, to će biti za sada moj doprinos dokumentovanju ovog novog reda i poretka u kojem smo se našli.

Što se tiče, tržišta dokumentarnog filma ono je zaista raznorodno i kod nas i u svetu i ne rade se samo crno-bele teme, mada moram da priznam da mi se čini da takve lakše prolaze i da su komercijalnije. Ipak, filmovi koji nisu takvi imaju mnogo veću umetničku vrednost, a ponekad i mnogo bolju prođu kod stručnih žirija. U aktuelnom dokumentarnom filmu, sve teme se obrađuju i to se danas zaista radi na jednom vrhunskom produkcionom nivou.

Kada se gleda izbor tvojih dosadašnjih tema za filmove, većinska Srbija bi na to rekla, ma šta nas briga za Hesa, Evu, za sandžačke muslimane, za tvrđavu Mamula (dokumentarni film na kojem radi već tri godine), eto, možda nas zanima taj panker sa Limana (iz filma "Kućerak u Sremu"), on je naš... Zašto je važno učiti mlade generacije, odmalena, da ne pitaju za kim zvono zvoni, jer se uvek ispostavi da može da zazvoni i tebi?

Iako smo učeni i mi, i ovi stariji od nas, da nam je jedini spas u bratstvu i jedinstvu, a ne u mržnji i nazadovanju, mojoj generaciji kao mladoj generaciji je zazvonilo zvono kada nam se ispred nosa u krvi ugušila bivša Jugoslavija. I ispred nas su bile prostrte činjenice koje su nam ukazivale koliko je to sve pogrešno, pa se ipak dogodilo. Niko nas nije pitao.

Ista stvar se nažalost može dogoditi i budućim pokolenjima, tako da sam svestan da je ono što radim možda sizifovski posao koji nema mnogo smisla. Dokumentarni film je pak moj izazov i uglavnom ne razmišljam mnogo o tome ko će kako reagovati na teme koje radim.

Činjenica je da me najviše zanimaju one teme koje većina ne želi da čuje. Čim većina određenu stvar ne želi i sakriva, to po automatizmu znači da je to zapravo jako važno i to je trenutak u kojem se kod mene probudi novinar. Tek kada završim film postajem svestan koliko je dobro što sam određenu stvar dokumentovao i što će gledalac moći na jednom mestu da ima spakovanu kompletnu priču i što će moći da je razume. Kako će je tumačiti, to je drugo pitanje.

Mislim da je generacijama koje dolaze važno ostaviti te teme u amanet, da o njima razmišljaju i da znaju šta se događalo, i kako se događalo - da bi stvari razumeli. Nemam iluziju da će bilo kakav dokument, još manje dokumentarni film moći da menja neke procese u budućnosti, jer ako to nije uspela velika istorija, koja je učiteljica života, to onda neće ni dokumentarni film. Problem je što se oni koji pokreću određene procese, ne interesuju toliko za činjenice, osim onoliko koliko su im potrebne da bi ih tumačili na svoj način.

Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Ksenija Popadic
    29.09.2020 06:46
    Cestitam Relja!
    Vasi filmovi treba da se projektuju u skolama. Nadam se i radim na tome da se menjamo i postanemo bolji ljudi.
  • Novopazarka
    28.09.2020 10:03
    Hvala Relja
    U vreme koje nije ni danas spremno da prizna očiti kriminal i genocid nad stradalima ,u vreme patoloških ili direktnih fanova ideja devedesetih, snimiti dokument kao što je Proces Sandzak je pre svega hrabrost koja zahteva radikalnu dozu ljudskosti. Posle svih ovih godina konačno se neko setio i dao ovoj teškoj priči važnost. Hvala ti na tome Relja❤️
    Propusta i monstruoznih grešaka je bilo u ono krvničko vreme na svim frontovima. Ljudski je opraštati. Ali ne sme se zaboraviti ili još gore Ignorisati.
    Neka je svima zauvek za nauk (uopšte nije bitno koje ste veroispovesti) ćutanje je saglasnost,koliko god se neslagali. Ćutnjom postajete saučesnici jedne laži koja vremenom može da preraste u mnogo većeg bauka od toga sa kojim se trenutno suočavate.

    Budite hrabri i borite se za svoja prava❤️
  • теча
    27.09.2020 21:07
    трну ми очи од културних деконтаминатора и суочивача са прошлошћу.
  • Igor
    27.09.2020 20:52
    Bravo za izbor sagovornoka. Odličan film o Hesu i Evi, nadam se da ćemo videti i o Sandžaku. EPK, šta čekaš, Svilara, Eđšeg, javi se.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest