Menu 021

INTERVJU Tara Manić: Odavno ne verujem da država u jednakoj meri preuzima odgovornost za sve svoje građane

U gradu u kojem je glavni triler pijaća voda - koje nema, Tara Manić režira predstavu "Osam žena", triler iz žanra whodunnit kinematografije, žanra koji živimo. O nijansama našeg recentnog trilera od stvarnosti, pozorištu, pa i koroni, govorila je za 021.rs.
Info 30.09.2020. | 12:00 > 09:57
INTERVJU Tara Manić: Odavno ne verujem da država u jednakoj meri preuzima odgovornost za sve svoje građane
Foto: Marijana Janković
Nije tačno da su mladi ljudi u ovoj zemlji letargični, nezainteresovani za život, da žive jedino na društvenim mrežama, da su lenji i da nam je zato budućnost u sepia tonovima. Možda ima i takvih, ali ima mnogo više onih izuzetnih. Blistav primer tih koji svojim životom i radom najbolje govore da ovo i dalje može da bude zemlja za sve nas, za sve naše ljude, samo ukoliko svi ozbiljno prionemo u onome u čemu smo najbolji, jeste Tara Manić, rediteljka koja trenutno u zrenjaninskom pozorištu "Toša Jovanović" režira predstavu "Osam žena" čija će premijera biti 15. oktobra.  
 
Manić je diplomac beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, klase Alise Stojanović i pokojnog Igora Vuka Torbice. Bila je student generacije, a zahvaljujući svom radu stigla je na festivale u poljskom Poznanju, litvanskom Viljnusu, francuskom Avinjonu. Ima desetak nagrada iza sebe.
 
Pripremajući u srcu Banata triler iz žanra "whodunnit" kinematografije - žanra koji upravo živimo, o aktuelnom životno-pozorišnom trenutku, o tome da danas jedino možemo da se oslonimo na individualni entuzijazam i borbu, naspram institucionalne, državne letargije i nepravde, Tara Manić je govorila iz grada u kojem je glavni triler pijaća voda – koje nema!
 
021: Triler je kao žanr trenutno svetski hit broj jedan. Hoće li u zrenjaninskoj trilerskoj priči biti ičeg skvandinavskog – jer oni su ipak svetski carevi u pomenutom žanru? Može li pozorišni triler dosegnuti glas dnevnoživotnog zrenjanskog trilera zvanog, recimo, "Nemati vodu za piće"?
 
Zaista je interesantan fenomen posmatrati kako je žanr trilera apsolutno preuzeo primat u televizijskom, filmskom i serijskom programu, širom sveta. Ipak, triler je u pozorištu i dalje ostao na nivou retkog eksperimenta i bojažljivog rediteljskog iskoraka. Svako bavljenje trilerom (a posebno u pozorištu) apsolutno podrazumeva referisanje na sve aktuelne, uspešne primere trilera, u svim postojećim formama, a najviše u serijama – takav je slučaj i u naših "Osam žena" – a posebno referisanje na trilerske serije koje problematizuju ženska pitanja ili su konstruisane oko ženskih likova. Sem u serijama, inspiraciju za svoju predstavu sam tražila u klasicima whodunnit kinematografije.
 
Ono što bih volela da postignem u tretiranju trilera u našoj predstavi, a po ugledu na skandinavske serije, svakako jeste: oštrina, britkost, preciznost glumačkog izraza i ubojitost. Mislim da se uspeh skandinavskih serija duboko tiče i sveukupnog svetonazora, načina života, životnog standarda i estetike severnjačkih zemalja, kojima su takvi žanrovi daleko imanentniji nego nama – ipak, činjenica je da dan u Stokholmu traje neuporedivo kraće nego kod nas. I konačno, u našoj predstavi se kao jako sredstvo u istrazi koristi humor – tako da će i to izdvajati naš specifičan komični triler, od skandinavskih vrhunaca, bliže quirky žanru.
 
Ipak, koliko god da naša predstava bude u koraku sa stvarnošću, aktuelnom pozicijom žena i tačna u detektovanju svih osetljivosti ženskog pitanja – uvek ćemo kasniti za stvarnošću, barem za jedan dan –  kao što je činjenica da jedan od većih gradova u Srbiji, 2020. godine nema na raspolaganju pijaću vodu. Zbog toga, ni ne trudim se da moje predstave budu plakati o stvarnosti, niti tirade o političkoj situaciji. Svaka individua bira u kojoj meri se time bavi i posvećuje, a ja mislim da političko unutar pozorišta uvek mora da bude subverzivno, da ne bi postala politika sama.
 
 
 Foto: Marijana Janković
 
021: Zašto radite emancipatorski tekst? Nisu li žene drastično ojačale nakon što su one i pokret "Me Too" rasturile nasilnika Harvija?
 
Vrlo je osetljivo pitanje u kojoj meri je originalni tekst "Osam žena" naklonjen ženama, te u kojoj meri se u originalnoj verziji može smatrati tekstom koji podržava žensku emancipaciju i individuaciju – ili, sasvim suprotno, upravo podriva stereotipno doživljavanje žena, ženske prirode i odnosa žena - muškarac. U procesu rada sa dramaturgom Vukom Boškovićem, trudili smo se da iz teksta iskorenimo banalne i prevaziđene predrasude prema ženama, a posebno sve one događaje u kojima je pisac zarad komičkog potencijala, potcenio ili osudio žene, njihove živote ili osetljivosti. Zbog toga smo zajedno, što potvđujem sebi i tokom procesa, došli do odluke da radikalno izmenimo piščev kraj. Po tom pitanju smo morali da budemo izrazito pažljivi, posebno jer je slika i reprezentacija polova u komadu vrlo crno – bela: osam žena se sumnjiči za ubistvo jedinog muškarca u komadu.
 
Sa druge strane, veliko je pitanje u kom pravcu sada ide "Me Too" pokret i da li je već na pragu toga da postane suprotnost onoga iz čega je krenuo, kako je prvobitno zamišljen i iniciran. Mislim da biti žena mora da prestane da bude bilo preporuka, bilo zamerka ijednoj ženi na svetu. U budućnosti, bilo kakva vrsta nasilne ili neselektivne afirmacije žena, u cilju njihovog osnaživanja, ponovo stvar vraća na početak – na tlo diskriminacije. Kako je duhovito primetila moja vršnjakinja, pesnikinja Radmila Petrović u jednom intervjuu, ona je "rođena kao 'ipak žensko'"; u takvom društvu danas živimo.
 
Još tokom rada na svojoj diplomskoj predstavi, "Fotografija 51", u centru komada se našao ženski lik, velika naučnica Rozalin Frenklin, koja je svetu otkrila "tajnu života" tj. izgled molekula DNK, za šta nikada nije dobila priznanje, dok su trojica njenih kolega to otkriće prisvojili i za to su ovenčani Nobelovim nagradama u nauci. Njih danas pamti istorija. Uvek sam u stomaku osećala veliko osećanje nepravde što je čak i u tom komadu, odnos glumaca prema glumicama bio 5:1; čak i u komadu koji govori o diskriminaciji žena u nauci, više prilike za igru dobijaju muškarci.
 
Zbog toga, srećna sam što trenutno imam priliku da o ženskom biću i problemima progovaram kroz jedan od retkih komada pisan za žene, u kom je čak osam koloritnih ženskih likova. Mislim da je već odabir ovog komada subverzivan u odnosu na srpsku repertoarsku politiku, u kojoj gotovo dominantno preovlađuju komadi za muškarce.
 
021: Srpski Harvi Vajnstin još uvek nije otkriven, negde drhti i verovatno sa politikom trguje oko svoje cene. Šta u Srbiji treba da se desi da bi on dobio ime?
 
Za početak, verujem da je potrebno da žrtve takvih događaja same izreknu ime – bez pritiska javnosti, tužilaštva, medija, okoline. Načini na koji se svaka individua bori sa takvom vrstom traume su sasvim lični i nisu univerzalni. A od tog trenutka, u trenutnom stanju našeg sudstva - dug je put do bilo kakvog razrešenja ili istine. Takođe, ne bih mogla da kažem da će istina ili pravda biti zadovoljene razotrkivanjem imena tog jednog čoveka, jer, to sigurno nije individualan slučaj u našoj zemlji.


Foto: Marijana Janković

021: Žene su najsurovije prema ženama. Žene su otelotvorenje svih predrasuda o ženama. I dalje. Zašto postaju šampionke na šahovskom polju kada se nađu na poziciji društveno prihvaćenoj kao muška? Premijerka nam je precizni primer za to.
 
Moram odmah da primetim da duboko verujem da su svi muškarci koji su nasilnici nad svojim ženama, daleko suroviji od bilo kog mogućeg odnosa osuđivanja žena prema ženama. Ženski odnosi mogu biti razorne snage i katkad vrlo destruktivni, ali ih uopšte ne mogu porediti sa različitim oblicima nasilja koje žene trpe. Ili obrnuto, ponekad muškarci od žena.
 
Dalje, dokle god se još uvek opterećujemo i uopšte bavimo pitanjem da li imamo premijera ili premijerku, smatram da smo još uvek daleko od bilo kakve ravnopravnosti. Sa tim u vezi, mislim da je za svakog čoveka ključno njegovo delovanje, kompetencije, talenat, posvećenost, profesionalizam i čestitost – a da je pol po tom pitanju sasvim nevažan. Tako je i u slučaju naše bivše premijerke. Isto tako, tužna je činjenica da to što smo imali javno deklarisanu gej premijerku, nije apsolutno pomerila situaciju na bolje, ni za gej, ni za žensku populaciju u našoj zemlji.
 
Takođe, apsolutno sve pozicije u Srbiji su društveno prihvaćene prevashodno kao muške, jer se postavljanje žene na bilo koju javnu funkciju – uvek ističe do mere da to postaje incident, a ne prirodno postavljanje osobe koja je u određenoj oblasti najkompetentnija, a da je prirodno da to nekada bude i žena. Iskreno, ne mogu da se setim iz prve ni jednog zanimanja koje je opšte prihvaćeno kao žensko – sem čistačica, vaspitačica, medicinskih sestara, negovateljica, manikirka i sl, od kojih se, uglavom sva navedena, tiču isključivo usluživanja drugih ljudi, a ne liderskih zanimanja ili pozicija.
 
021: Svakodevno smo suočeni sa raznim vrstama nasilja, verbalno ima svoje posebno perfidne oblike. Jednom od njih po ko zna koji put, vrlo glasno smo svedočili i nedavno povodom brutalnog prebijana, kada je imenom ženskog polnog organa nazvan glavni akter te tuče. Što je najgore, tako su ga imenovale i žene, čak i one koje se kunu u feminizam.
 
Interesantno je pitanje ogromne moći jezika, te kako se unutar jezika već nameću i sugerišu određene diskriminacije. Činjenica je da se ta vrsta rečnika "uvukla" u svakodnevni žargon, te da ga čak i žene koje se deklarišu kao feministkinje koriste sasvim nesvesno. Celokupan medijski i javni prostor u Srbiji, čast izuzecima, toliko je zatrovan, zaprljan, politički i ideološki obojen i kontaminiran – da je vrlo teško naći neke pismene autore, koji zaista koriste reči u njihovom izvornom, pravom značenju. Mislim da sve metafore ubijaju oštrinu misli, ubijaju jezik, te tako i ovo netačno korišćenje reči i izraza.


Foto: Marijana Janković

021: U komadu koji radite nema inspektora. Ekipa u kojoj je tražena ličnost preuzima stvar u svoje ruke, sami ljudi su neočekivana sila koja treba da reši stvar. Čini se baš kao i u Srbiji. To je naša priča. Ljudi se organizuju da SMS porukama leče dete, kad već neće država da pomogne, ljudi se organizuju po društvenim mrežama da razotkriju da je neko nekog prebio...
 
Nisam sigurna koliko je moguće povući tako bukvalne paralele između ove dve stvari. Jedna od osnovnih uslovnosti whodunnit žanra je uglavnom odsustvo inspektora, odnosno policajca, već se na tom mestu uglavnom nalazi ekscentričan, neuobičajen, koloritan lik, koji na sebe samoinicijativno preuzima funkciju istraživanja i isleđivanja, te razotkrivanja ubice. Ipak, paradoksalno, konvencija ovog žanra je na neki način postala i stvarnost koju mi danas živimo.
 
Već duže vreme, jedino na šta možemo da se oslonimo jeste individualni entuzijazam i borba, naspram institucionalne, državne letargije i nepravde. Odavno ne verujem u pojam države tj. u shvatanje da država preuzima i snosi odgovornost za svoje građane u jednakoj meri za sve njih.
 
021: Školovali ste se da znate sve trikove dramaturgije jedne priče, njene konstrukcije i dekonsrukecije. Kao mlad čovek, na pragu rada i života, šta mislite kakvu će dramaturgiju imati ova zemlja narednih nekoliko godina. Ima li u njoj nade ili će pesimizam biti njen osnovni ton?
 
Lekcija o tome šta nas sve zajedno čeka u budućnosti – ne postoji i ne uči se na studijama. Sa tim u vezi, a s obzirom na to da živim u sredini koja svakodnevno obeshrabruje, potcenjuje i razoružava mlade ljude, trudim se da uvek budem optimistična, borbena, odana sebi i hrabra. Ja želim da živim u Srbiji, svesno sam odabrala da se u njoj školujem, da u njoj stvaram i živim.
 
021: Jeste li primetili da nismo pričali o koroni? Treba li?
 
Nažalost, primetila sam. Sigurno da treba pričati o koroni, jer je to jedini način da pronađemo mehanizme da živimo u koraku sa njom. Mislim da je vrlo važno razmišljati o koroni, upravo iz perspektive oblasti koje nisu isključivo medicina ili farmacija, te da iznalazimo pojedinačna rešenja, u najrazličitijim oblastima življenja, kao što je pozorište. Uverena sam da će pozorište nadživeti i preživeti i koronu – jedino važno pitanje je šta će biti njegova funkcija posle jedne ovakve prirodne katastrofe. Jedino pričajući o koroni ćemo moći da nastavimo sa dosadašnjim životima, nadam se, malo obrazriviji, manje pohlepni, solidarniji, a više u skladu sa prirodom.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Zorana
    30.09.2020 21:51
    Obozavam mladost
    Bravo za tekst. Obozavam mlade ljude. Treba ih uvek podrzavati jer samo oni mogu uraditi promene.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest