Menu 021

INTERVJU Maša Seničić: Moguće je sebe presaditi u veću saksiju, čak i u drugi ekosistem

Njena poezija je filozofski promišljena, prožeta svim anksioznostima i sitnim mudrostima vremena u kojem stasava jedna mlada žena u ovom delu Evrope. Treba čitati novu zbirku Maše Seničić "Povremena poput vikend naselja".
Info 03.10.2020. | 11:14 > 13:33
INTERVJU Maša Seničić: Moguće je sebe presaditi u veću saksiju, čak i u drugi ekosistem
Foto: 021.rs (Nemanja Knežević)
Nemir ju je tiho i predano odgojio, a nakon što su njeni roditelji poverovali da su je vaspitali u svim pravcima. Za sobom nije bacala mrvice hleba, nije bacala ništa. Sa dosadašnjim životnim iskustvom tvrdi da je ne pripadati ljudima jednako smešno kao pripadati im, samo manje naporno i tužno praznicima.
 
Mogla bi to da bude kratka poetska biografija Maše Seničić, izvrsne mlade pesnikinje, scenaristkinje, novinarke koja je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na kojem je završila i Master studije Teorije dramskih umetnosti i medija. 
 
Seničić je koselektorka "Hrabrog Balkana" - jednog od programa Festivala autorskog filma, koosnivačica je i koordinatorka programa "Filmkultura". Za prvu zbirka pesama "Okean" dobila je "Mladog Disa", a njena druga zbirka "Povremena poput vikend naselja" nedavno je stigla pred taj novi talas pasioniranih čitalaca savremene poezije u Srbiji. Mašini tekstovi, koji se bave svim nijansama anksioznosti društva u kojem stasava i živi mlada žena pre svega, mogu se, između ostalog pročitati na portalima "Before/After" i "Milica magazin”.
 
Sve to čime se bavi Maša Seničić, njen nedavni boravak u Novom Sadu, gde je promovisala svoju knjigu, a pre svega njena filozofski nastrojena poezija, bili su povod za ovaj razgovor. Prebirala se poezija, ali i stvarnost u kojoj mlad autor nema maltene nikakva prava: napiše knjigu, a izdavač mu je onda birokratskim potezima potpuno "otme"… 
 
021: U vašoj pesmi "Kome, čemu, dativ", pišete: "… ne pripadati ljudima jednako je smešno kao pripadati im, samo manje naporno i tužno praznicima." Kažete i: "… nisam za sobom bacala mrvice hleba, nisam za sobom bacala ništa." Može li se ne pripadati, mora li se nekome pripadati, moraš li danas biti nekako interesno umrežen da bi radio, da bi imao dokaz da postojiš?
 
Nemoguće je ne pripadati, bilo to planski ili kontekstualno, u čemu naposletku i leži paradoks pomenute situacije. Ovo je zato jedna od tema kojima sam se vraćala i u drugim pesmama (a čini mi se i u okviru drugih disciplina, mada možda ne na tako očigledan način). Za mene je od presudnog značaja razvijanje metodologije koja omogućuje istovremeno biti unutar i izvan, ali nisam još uvek došla do sasvim prihvatljivog modela ponašanja. Radim na tome, premda deluje kao životni projekat. 
 
021: Umrežavanje pameti i vrednoće s druge, ili preciznije - s prve strane, danas bi zapravo morao da bude imperativ važniji nego ikada, jer sve ono što nas okružuje vrišti od svega suprotnog tome, a to nas vodi ka vrlo opasnim predelima… Kako se vi snalazite u tom umrežavanju? Koji trikovi moraju da se savladaju, koje dodatne trikove mora da savlada žena? 
 
Trikova i veština je toliko mnogo da ih nije nimalo poetično nabrajati, a u stopu ih prate protokolarnosti i predrasude. Pravila ponašanja, sterilna i rigidna, nekada mogu biti i komična, čak simpatična, ali su najčešće samo naporna. Treba biti pristojan, ne postavljati previše pitanja, plivati u kvazi-intelektualnim temama, veoma pažljivo birati jezik kako bi on bio i dovoljno pametan i nenametljiv. Za ženu je u svemu tome mnogo lakše ukoliko nije upadljiva. Naposletku, kao što ste rekli, bilo bi dobro da povezivanje znači povlačenje logičnih i smislenih konaca između više različitih umeća i mogućnosti, ali ono je najčešće samo povlačenje linije za najbezbolniji i najbrži pravac kretanja. 
 
021: Parafrazirajući opet jedan vaš stih sledi pitanje: postoji li išta između trenutka u kojem čovek prestaje da bude dužan i onog u kome neko počinje da zavisi od njega? Šta staje između toga?
 
Staje pauza za toalet i/ili 150 grama kesten-pirea, tek toliko da vam se ne zavrti u glavi. 
 
 
 
021: Samoća je okvir u kojem nastaje poezija, književnost uopšte. Piše se u samoći, ali i čitajući? Šta je presudnije, šta mislite, čitanje ili samoća koje defragmentira misli? Možemo li da govorimo o kvalitetu samoće danas, posebno u okvirima pandemije kada je ta samoća okovana strahom – pitanje je da li je uopšte ijedna samoća bez straha? Šta mislite, da li je opasnija samoća koju je isfabrikovao kovid-19 ili liberalni kapitalizam, čiji je produkt upravo taj kovid?
 
Možemo da govorimo o kvalitetu samoće u svim vremenima (bilo da je prinudna ili odabrana), a ona za mene spada u one esencijalne potrebe o kojima smo za vreme pandemije mnogo slušali. Često mi je neophodno da tu samoću demistifikujem, o čemu sam detaljnije pisala u eseju "Samoodrživost samoće". Ne bih ni rekla da čitanje spada u kategoriju osamljenosti, budući da podrazumeva intenzivan dijalog sa nekim materijalom/tekstom. 
 
Razmišljajući upravo o ovoj neobičnoj godini, zanima me najednom apsolutna samoća (kao apsolutna nula), bez spremanja obroka, rituala čišćenja, pa i bez straha; u njoj možda nije moguće ni pisati. 
 
021: Na promociji u Novom Sadu rekli ste da ste odrasli među nedovršenim knjigama. Jako lepa sintagma, višeznačna, gotovo da može da se omiriše. To je bio vama ponuđeni konstrukt za život. Šta mislite, može li čovek suštinski sebe da presadi u veću saksiju, bez nekih ozbiljnijih posledica?
 
To područje nedovršenih knjiga (u smislu štampe, dakle knjiga u raznim fazama nastajanja), a i ne samo knjiga, jeste neki pejzaž u kom se osećam prirodno. I pored toga, ne bih rekla da mi je bio ponuđen i predat taj konstrukt – moja majka je meni i sestri uvek dozvoljavala da biramo i same se krećemo/vraćamo ka onome što nas zanima. Što se tiče sopstvene odgovornosti odabira, a i što se tiče saksija, volim zato da mislim kako je moguće presaditi se i u drugi ekosistem. 
 
021: Studirali ste dramaturgiju. Nove generacije dramaturga izvrsne su, u svakoj generaciji ima bar neko izuzetan, pa ipak naše pozorište nije izuzetno - tek povremeno nešto zasjaji, retko zanosnim sjajem. Zašto?
 
Pozorište je proizvod kolektivnog napora, rada i razumevanja, te - bez obzira na svoju izuzetnost - nijedan pojedinac nije u stanju da ga sam pomeri dovoljno, toliko da bi moglo da se kaže kako se nešto zaista dešava. Isto mislim i o filmu, kinematografiji, festivalima: umesto što vapimo za vanserijskim autorima (a onda ih i veličamo, tokom života i posebno nakon smrti), trebalo bi da posežemo za saradnjama, zajednicama, mikroklimom. 
 
021: Govorili ste u Novom Sadu dosta pasionirano o tome kako je objaviti knjigu, kakve su relacije pisca i izdavača, šta pisac u tom odnosu dobija, a šta trpi. Saznali smo razne detalje "iz proizvodnje" domaće književne manufakture, pre nego industrije. Čuli smo da projektno finansiranje, koje je okosnica štampanja novih knjiga kod nas, umnogome anulira autorstvo, odnosno ukida mnoga prava pisca…
 
Matrica projektnog finansiranja svakako nadilazi pitanje izdavaštva, koje uz pomoć konkursa i nagrada ipak nekako drži glavu iznad vode. Tržiste je malo i neprijateljski nastrojeno prema neisplativim podvizima, te je njihova motivacija jasna i opravdana, dok se autori jednostavno nalaze na najnižem stupnju tog lanca ishrane. Bilo bi dobro, opet, nastupiti zajedno, a ne podržavati hijerarhiju time što se pravimo da su neke okolnosti nepromenjive.  
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Slavica Senicic
    16.11.2020 04:21
    Svaka Vam cast-Maso
    Sve cestitke za uspesan rad.Bravo!!!!!
  • Bela
    03.10.2020 15:24
    Poezija
    Jos jedan Odlican intervju Snezana !
    Hvala
  • NS poeta
    03.10.2020 11:31
    Divan intervju, uzivala sam citajuci.
    Maso, pisi i gledaj napred! Zelim ti puno srece i uspeha u zivotu!
  • EvoOvako
    03.10.2020 10:01
    To najbolje
    Zna ono more ljudi koje je otišlo iz Srbije.....

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest