Ovih dana u Novom Sadu je gostovala predstava "Lounli planet". Napisali su je i izveli dramski pisci Tanja Šljivar, Dimitrije Kokanov, Olga Dimitrijević, Maja Pelević i koreograf Igor Koruga. Bavi se pitanjem samoće, ne samo one uzrokovane pandemijom, već pre svega samoćom kao vrhunskom tekovinom liberalnog kapitalizma, njenim najbolje patentiranim proizvodom, a ujedno i najprodavanijim.
"Lounli planet" priča je o usamljenosti podignutoj na poetski i filozofski nivo, jer smo za pandemijskih dana utvrdli da "ni štapići celera, ni zamrznute borovnice, nisu učinili da možemo bezbedni, zdravi, zaklonjeni i siti da ostanemo ovde" (odlomak iz eseja Tanje Šljivar ukomponovanog u ovu predstavu koji izvodi Maja Pelević).
Izvođena je u duhu imerzivnih predstava koje podrazumevaju bukvalno kretanje i ulazak u više prostora zarad emotivnijeg doživljaja svakog segmenta u predstavi - na nekoliko lokacija u Srpskom narodnom pozorištu, po njegovim hodnicima, ali i onim drugim, mnogo važnijim tunelima koje bi, sa sve kacigom ministarke za šminkanje i nalepšavanje, trebalo pročistiti jednom urganskom olujom sa oznakom pet.
O strahovima koji su prethodili pandemiji i onima koje je pandemija umnožila, za 021.rs govorila je Maja Pelević, jedna od autorki ovog projekta viđenog na Sterijinom pozorju.
021: Razni su utisci o pandemiji, neki su vrlo intenzivni, prevlađuju, poput gomilanja, umnožavanja strahova. Koji je tvoj najveći, ili neki preovlađujući strah?
Moj najveći strah je - paradoksalno - bio i tokom pandemije, i sada je - samo da ovo ne potraje kratko, samo da ne bude "Tresla se gora, rodio se miš". Samo da bude što surovije, samo da nas opali mnogo više nego što smo zaslužili. Samo da kolabira ovaj sistem.
Biće žrtava, ima ih i ovako. Mi ne smemo da zaboravimo da postoje svakodnevne žrtve - žrtve kapitalizma. Naravno, svaka revolucija i svaki prevrat na neki način iziskuju žrtve. Iskreno se nadam da će se korona vratiti u još gorem obliku. Iskreno se nadam da će pogoditi najrazvijenije zemlje sveta, one koje su, uostalom, do ovoga i dovele.
(Iz predstave "Lounli Planet)
021: Nažalost, pogodila je najviše one najslabije. Ti si osmislila način da radiš. Radili su neki od nas, a mnogi ljudi ostali su bez posla, oduzeto im je to pravo, deo identiteta i dostojanstva. Može li išta da zaustavi taj silazak na dno, može li neka misao, ideja, pokret, snaga, da izleti neki čovek, neki Dritan Abazović možda?
Ova predstava je nastala kao lična potreba nas koji smo je uradili. Ovo jeste bilo neko naše nalaženje prava na rad, i mi smo i zahvaljujući tome preživeli, ali većina nas je i dalje nezaposlena.
Mislim da mi kao zajednica zaboravljamo da nešto možemo da uradimo mimo svoje koristi, za zajednicu. Bilo nam je divno što smo nešto mogli da damo zajednici, i kada bi svako nešto tako dao zajednici, čini mi se da bismo bolje živeli, da bi svet bio bolje mesto.
Ono što se dešava u Crnoj Gori - živim godišnje tamo pola godine, pa znam, posledica je upravo jednog volonterskog rada. Zapravo, mnogo stvari koje su se u Crnoj Gori dešavale i koje su dovele do ovoga do čega će - nadam se - dovesti - do nekih promena nabolje u narednom periodu, upravo su promene koje se dešavaju zato što ljudi odluče da doprinesu nešto zajednici, a da od toga nemaju ličnu korist.
Tako se ubija kapitalizam, na vrlo jednostavan način: tako što radiš nešto, a ne očekuješ da ćeš išta dobiti zauzvrat. Neće se sprečiti kapitalizam tako što ćemo se svi opsesivno držati za svoje pozicije, svoje male živote i gledati kako da spasimo svoje sopstveno dupe. Samo radeći zajedno na opštem dobru urušićemo sistem i jedva čekam da se to desi. Više se bojim da će on opstati, da se neće urušiti - ali neće opstati, jer mislim da je sunovrat tek krenuo. Da će 2021. biti još gore.
021: Kako se, šta misliš, držala naša intelektualna elita, tvoje kolege iz branše, iz kulture? Stradali su ljudi koji nisu zaposleni po pozorištima, ali ih svojim radom održavaju...
Divno je da je nezavisna scena pokrenula Fond solidarnosti za umetnike koji nisu dobili pomoć od države. To stalno treba da imamo na umu: da su samo neki od nas dobili tu pomoć, ali neki nisu. Postoje ljudi koji u ovom trenutku nemaju od čega da žive. Pomoć nekom drugom je da pomogneš, bukvalno, svom prvom komšiji koji je gladan, da pomogneš prvoj konkretnoj osobi koja ti je blizu. Ne da pomogneš virtuelno. Ne da pozivaš na solidarnost na mrežama, a svojoj okolini zapravo nisi ništa postigao. Nisi doprineo boljitku. Krenimo od mikro zajednice da pomažemo jedni drugima da pređemo u novo sutra, u zaista novu, a ne nametnutu, novu normalnost koja će biti plemenitija od ove u kojoj živimo.
021: Šta radiš kada se osećaš jako usamljeno?
Hodam, mnogo hodam, uvek izađem napolje i hodam. Trudim se da te svoje misli koje svakako ne mogu da umirim, da one srastu sa prirodom i hodanjem. Uvek preporučujem: kad ne znaš šta ćeš sa sobom – hodaj.
021: I zlo hoda...
Verujem da hoda i ono. Ali kada kada i ti hodaš, kad se sretnete - možda ga i pobediš.
Komentari 6
zanimljivo !!!
sve je lepo
Logor!
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar