Građani se pitaju, zovu pravnike i lekare: šta ćemo sada? Kako se odbraniti od državnog nasilja? To možemo tek ako prvo utvrdimo pravo stanje stvari.
Naime, Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti je i pre izmena zakona propisivao obaveznu imunizaciju (ili vakcinaciju) za određene bolesti. Čitav antivakcinalni pokret je zasnovan na
protivljenju obaveznoj vakcinaciji. Obavezna vakcinacija je u međuvremenu u razgovornom jeziku, verovatno ne slučajno, preimenovana u prinudnu vakcinaciju, piše pravnica
Sofija Mandić za
Peščanik.
Zapravo, stvari stoje ovako. Član 32 zakona, koji propisuje obaveznu vakcinaciju izmenama od prošle nedelje nije promenjen. Obaveza vakcinacije se ne odnosi na sve građane, već na one koji su posebno ranjivi u odnosu na uzrast, zanimanje (zdravstveni radnici) ili druge okolnosti (kontakt sa zaraženim, putovanje u određene zemlje). Neke od bolesti i uzročnika bolesti koje su obuhvaćene obavezom vakcinacije su tuberkuloza, difterija, tetanus, veliki kašalj, dečija paraliza, male boginje, rubele, zauške, virusni hepatitis B. Zahvaljujući opštoj kulturi, znamo kakve posledice ove bolesti mogu imati po život i zdravlje.
Član 32 zakona propisuje i listu bolesti i uzročnika bolesti za koje vakcinacija nije obavezna, već preporučena. Neke od njih su varičele, HPV infekcija, hepatitis A i B, grip, oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije. Ni ovaj deo zakona nije promenjen prošle nedelje.
Zaključimo još jednom, jer je vrlo važno – i pre nedavnih promena zakona, domaći zdravstveni sistem prepoznavao je obaveznu, a uz nju i preporučenu vakcinaciju. Obavezna vakcinacija se ni tada ni danas nije odnosila na sve građane Srbije, već samo na pojedine kategorije stanovništva, u posebnom riziku od bolesti.
Svemu ovome bismo mogli dodati i informaciju o praktičnoj obaveznosti vakcinacije. Iako zakon koristi ovaj termin, on ne može biti dalje od termina prinudna vakcinacija. Ukoliko ste obuhvaćeni obaveznom vakcinacijom od određene bolesti, a ne vakcinišete se (ili dete za koje ste odgovorni), možete platiti novčanu kaznu ili trpeti neke druge negativne posledice. Navedimo kao primer negativne posledice nemogućnost upisa deteta u predškolsko obrazovanje. (Možete i sasvim legitimno, na osnovu zakona, izuzeti sebe ili dete od vakcinacije, bez posledica, zbog postojanja privremene ili trajne medicinske kontraindikacije, o čemu protivnici vakcinacije već dovoljno znaju.)
Međutim, u koji god slučaj da spadate, obaveznost vakcinacije ne podrazumeva fizičku prinudu. Niko vas ne može lišiti slobode i prinudno vakcinisati. Zbog toga ovaj termin nije samo netačan, već i opasan u vreme povišene pandemijske zabrinutosti.
U čemu je onda problem i odakle tolika buka oko promene zakona? Radi se o članu 33 koji prepoznaje vanrednu vakcinaciju. Već pomenute obavezna i preporučena vakcinacija mogu biti redovne (član 32) i vanredne (član 33). Redovna vakcinacija se odvija u redovnim uslovima – recimo uobičajena vakcinacija dece od bolesti koje smo već pomenuli. Do vanredne vakcinacije (bilo obavezne, bilo preporučene) dolazi u slučaju pojave epidemije zarazne bolesti. Drugim rečima, redovna vakcinacija se odvija i van epidemije, a vanredna tokom epidemije. Ova pravila su važila i pre izmena zakona.
Jedina izmena koja je prošle nedelje učinjena u članu 33, a koja apsolutno ne zavređuje nivo panike koji nam je priređen, kaže sledeće: da se vanredna vakcinacija može odrediti i za druge bolesti, a ne samo one taksativno određene u članu 32 zakona. Ovo je razumna i gotovo tehnička izmena. Bez nje, u slučaju pojave vakcine protiv bolesti Covid-19, vakcinacija protiv ove bolesti ne bi mogla biti čak ni preporučena. Za to ne bi postojao pravni osnov, jer se bolest ne nalazi na zaokruženoj zakonskoj listi ranije poznatih zaraznih bolesti.
Kakva će biti vakcinacija protiv Covid-19, jednom kada bude bila moguća? Ovo je svakako važno i legitimno pitanje. Možda će biti preporučena i onda će se njom vakcinisati samo onaj ko želi. Možda će biti i obavezna, ali tako da se ova obaveza (kao što je to slučaj i kod drugih bolesti) odnosi samo na pojedine grupe lica. Možda će se odnositi i na opštu populaciju, od čega postoji najveći strah. Mogućnost vanredne vakcinacije opšte populacije nije novina.
Međutim, verovatnoća da će vanredna obavezna vakcinacija vakcinom protiv Covid-19 biti određena za celokupnu populaciju je mala iz najmanje dva razloga. Prvo, i za mnogo smrtonosnije bolesti trenutno je određena obavezna vakcinacija samo delova populacije. I drugo, vakcine neće biti u dovoljnim količinama da bi čitava populacija (bilo koje zemlje) bila vakcinisana. Bilo da je to preporučeno ili obavezno.
Pretpostavimo za trenutak da će se ostvariti najcrnja predviđanja uplašenih: nadležni organi propisuju obaveznu vanrednu vakcinaciju za sve građane od bolesti Covid-19. Koliko god ovo lično smatram nerealnim, strah od toga je realan i svuda oko nas. Odluka pojedinca da se u tom slučaju ne vakciniše može voditi određenoj vrsti odgovornosti, ali ne i prinudi, onako kako je danas zamišlja prosečni zabrinuti građanin.
Na kraju, ali ne i najmanje važno – vakcinacija bilo koje vrste je moguća samo vakcinom čiji je proizvođač
dobio dozvolu za korišćenje imunološkog leka, a koju izdaje isključivo domaća Agencija za lekove i medicinska sredstva, na osnovu posebnog zakona. Ukoliko vakcina nema dozvolu za korišćenje, svaki pojedinac može biti učesnik u medicinskom istraživanju, ali samo na
osnovu informisanog i slobodno datog pristanka, o čemu smo takođe već pisali na
Peščaniku. Nametanje vakcinacije vakcinom koja nema dozvolu za korišćenje nije vakcinacija, već medicinsko istraživanje, koje država
ne može nametnuti, niti propisati zakonom. Zbog toga niko ne treba da brine.
Ukoliko nas sve zajedno brine mogućnost da Agencija za lekove i medicinska sredstva dozvolu za korišćenje izda vakcini koja za to ne ispunjava zakonske i medicinske uslove, onda smo na nekom sasvim drugom terenu. Brine nas autoritarno, centralizovano i partijsko upravljanje institucijama, pa i zdravstvenim institucijama. Tu leži koren nasilja koje nas toliko plaši.
Kada stvari tako postavimo, onda ključno pitanje nije da li će nas prinudno vakcinisati, jer neće. Pitanje nije ni da li moramo da učestvujemo u medicinskom istraživanju, jer ne moramo. Pitanje nije čak ni da li moramo da se vakcinišemo odobrenom vakcinom u čiji kvalitet sumnjamo. Ne moramo – po najgorem slučaju ćemo za to uplatiti kazneni iznos u budžet Republike Srbije.
Ključno pitanje zapravo glasi: koji model upravljanja podržavamo i šta svakoga dana radimo kako bismo ponovo svi zajedno verovali medicini i naučnim podacima. I još konkretnije – za koga glasamo? Ukoliko sebi ne budemo dovoljno puta postavili ovo pitanje i ukoliko na njega ne nađemo valjan odgovor, možemo da očekujemo ne samo osnaživanje modela upravljanja koji pripadaju 19. veku, već i povratak oboljenjima i uzročnicima smrtnosti koji bi trebalo da su odavno iza nas.
Tekst Sofije Mandić prvobitno je objavljen na sajtu Peščanika, koji možete da pročitate na OVOM LINKU.
Komentari 22
@Primitivizam
Dušan
Dušan
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar