Jedna od njih dve nedavno je proslavila svoj 91. rođendan, čestitala joj je cela Srbija. Druga je dvadesetak godina mlađa. Rođendan ćemo joj čestitati narednog proleća. Jedna je rođena u Erdeviku, na obroncima Fruške gore, druga u Rasinskom okrugu, na obodu Kruševca.
I bili bi to neki mali, obični životi kakve danas živi većina sveta da se one svojim talentom nisu izdigle iz svoje male sredine i nadrasle ovu našu koju delimo sa njima, da se svojim darom da razumeju ljudsku prirodu, ukrote je i prikažu nam je na sceni nisu plasirale u red onih koji su ovoj geografiji pribavili one tako retke, dobre kosmičke poene.
O Mirjanama je reč, Miri Banjac i Miri Gardinovački, dvema novosadskim glumicama, glumačkim divama koje su glumi dale pravo da joj se prvo slovo, bar u njihovom slučaju, napiše velikim slovom.
(Foto: Branko Lučić)
Glumačko biće Mire Banjac nemoguće je ne voleti, kao filmsko ili pozorišno - svejedno. To kako ona usvoji junaka koji joj se preporuči za igru, talenat je kojem se i bogovi klanjaju. Ono što je ova, sa svega 14 leta partizanka, potom igrala na samom pragu svoje glumačke karijere, za neke će biti neupitni početak celoživotnog antifašističkog izbora - a bila je to njena uloga Marije u istoimenoj seriji reditelja Stipe Delića koja je govorila o ženama u radnim logorima nacističke Nemačke na prostoru onoga što će se posle poraza Nemaca nazvati Jugosavijom.
Druge je zauvek očarala u "Balkanskom špijunu", kao Danica Čvorović, supruga šampiona paranoje Ilije Čvorovića koga je tumačio legendarni Bata Stojković. I trebalo je imati petlju stati kraj takvog glumca, ne bojati se da će te progutati njegova harizma. Pored takvog je mogao stati samo neko jako hrabar, neki isti takav svemirski talenat.
Banjac je kao glumica nebrojeno puta udahnula život ovdašnjoj običnoj ženi, njenim zebnjama, strahovima, radostima, sitnim i krupnim tugama. Igrala je sve njene predrasude, a možda je najtačniji imenilac svih njenih rola - uloga majke Slavku Štimcu u "Varljivom letu". Te male ljude sa velikim povodima Banjac je oduvek igrala vanserijski, tako da su izgledali čak uverljiviji nego u stvarnom životu.
(Foto: Branko Lučić/"Maratonke trče počasni drug")
Oni koji su imali sreću da je, osim na filmu, gde je imala zaista bogatu karijere, vide i u pozorištu, na novosadskim daskama je pamte u "Maratonkama koje trče počasni krug", urnebesnoj predstavi u režiji Jagoša Markovića u kojoj je sav svoj raskošni talenat pokazalo žensko glumačko biće tadašnjeg Srpskog narodnog pozorišta. Srećnici pravi pamte svih njenih sedam uloga u kultnoj predstavi "Selo Sakule, a u Banatu".
A tek u Beogradu - tamo je tek blistala na sceni ova trostruka dobitnica Sterijine nagrade i svih, ali baš svih glumačkih nagrada u nas. Bila je nezaboravna kao Katica, najmađa kći Radovana Trećeg iz istoimene predstave koja i danas ima nedodirljivo mesto u sveukupnom glumištu u Srbiji.
To kako je Banjac, u toj mašineriji zdravog duha, igrala "opet žensko", željenog sina, a zapravo neželjenu kćerku koja se zbog toga pretvara u vozača interkontinentalne hladnjače, teško je opisivo rečima. I tu je valjalo stati pored još jedne glumačke zverke kakav je bio Zoran Radmilović. Banjac je to umela, i kao glumica, i kao kolega, drug i žena.
Školu je ova, uvek stiče ponosna Sremica, pekla na sceni, ali i u mitskom bifeu Atelja 212, na čijem su šanku ispričane - u ovoj zemlji - najvažnije ikada pozorišne priče. Tu se pekla i šmira: sticala hrabrost, brusio talenat za tu posebnu glumačku drskost i neukrotivost talenta u koju nije baš mnogo glumaca smelo da se upusti. Mira jeste, uvek carski, uz salve aplauza.
(Foto: Branko Lučić)
Sve ono što je postajala na sceni prelivalo se u život, isto onako kako se iz života izlivalo na scenu. I tu nije bilo laži - ni na sceni, ni na, recimo, Ribljoj pijaci. E baš tu je najvidljivije kako se Banjac voli, kad siđe tu, među one čije je živote često igrala na platnu. Tada se, upravo iz tog posve jednostavnog odnosa prema ljudima, vidi zašto se između Banjac i reči diva komotno može staviti znak jednakosti. Ali ne u onom blaziranom smislu, već značenju koje zaslužuje svo ljudsko divljenje.
Uvek doterana - brižno izmanikiranih noktiju, dobro složene garderobe, doterane frizure i - najvažnije - uredne glave – Žena mora uvek da nađe vremena da sebe nekako razmazi, ume da kaže čim sretne neko žensko čeljade, usledi potom međusobno divljenje, za tu priliku, odabranom nakitu: "Obožavam, nekad bih sve stavila na sebe", kaže, a nedugo potom ide i strogo poverljivo pitanje: "Imaš li ti, dušo, nekog, treba da nađeš, nije lako živeti sam?"
Tako britkog duha, Banjac je uvek spremna da istakne ono najlepše u čoveku koga sretne, odmah mu u krilo sruči neki kompliment da ga uzdigne iz svake njegove unutrašnje muke. To umeju tek poneki, iz lepog kućnog vaspitanja, ali i iz škole zvani život.
A divljenje na sceni izazivala je uvek i kruševačka Mira iz ove priče. Mira Gardinovački. Ono po čemu se ova glumica pamti svakako je njen glumački talenat, a kao posve apartan i zadivljujući u njemu je, prvenstveno, njen glas. Ne samo boja tog njenog glasa, već način kako je na sceni naučila da vlada tom svojom bogomdanom glasovnom aparaturom.
(Foto: Branko Lučić)
Kad Gardinovački progovori na sceni, sve drugo staje, nema više oka koji bi gledalo išta drugo, pratilo ikoga drugog, slušalo ičije reči. Dikcija kojom izgovara rečenice može se odmah spakovati u lekcije za svakog budućeg studenta glume na bilo kojoj glumačkoj akademiji.
Publika ju je volela kao Lepu u "Sabirnom centru", kao Ristanu u "Janezu", Gospavu u "Čudu u šarganu", Jucu u "Kir Janji", a ona je umela svojski da prigrli ono što su joj reditelji davali kao sudbinu, kako Mijač, Maričić i Pleša, tako i Savin, Majera ili Milivojević. Sreća je pa njen glas i danas možemo čuti i videti na sceni Srpskog narodnog pozorišta, u predstavi "Veštice iz Salema". Kad Mira progovori kao Rebeka Ners, sve ostalo zaista postaje nevidljivo u predstavi.
(Foto: Promo/Za Srpsko narodno pozorište -Aleksandar Ramadanović)
Snaga tog njenog glasa koji izgovara životno važne rečenice opojno je omamljujuća. Način na koji izgovara rečenice daje dodatno važan smisao onome što izgovara, a efekat koji proizvodi može se porediti samo sa onim što je sa svojim glasom umeo da uradi neponovljivi Ljuba Tadić.
"Čudno neko nevreme došlo", primetila je ova dvostruka dobitnica Sterijine nagrade pre koju godinu na otvaranju Sterijinog pozorja, "Vreme u kome se proganja, zabranjuje, diskvalifikuje, blati svaki umetnik koji se usudi da javno progovori o situaciji u kulturi i društvu", rečenica je koja zvuči proročki, imajući u vidu ono što je njena koleginica Jelisaveta Sablić doživela ovih dana.
(Foto: Branko Lučić)
U vremenu u kojem se promoviše sve ono čega bi se normalan i častan čovek postideo, setiti se važnih ljudi koji nas podsećaju na lepše lice ne samo Novog Sada, već nas kao društva, imperativ je. Vreme je da se pogledamo međusobno i upitamo, znamo li još neka takva, ali i, možemo li i sami biti jedno od njih?
Komentari 5
Kaja
Deran
mala
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar