Neko se rodi hrabar. Priča bez straha. Hrabrost mu ništa ne može oduzeti, pa čak ni život u Srbiji. Shvati da je život borba neprekidna, možda i protiv vetrenjača, pa ipak ne odustaje, odoleva. Bilo je u prethodnoj godini mnogo kukavičluka – bio je uglavnom kolektivni, ali bilo je i mnogo hrabrosti, na desetine hiljada, malih, pojedinačnih, jer svi pristojni ljudi trudili su se da najbolje moguće zakrpe svoje živote, i to radeći svoj posao najbolje što znaju, ovde u Srbiji gde su ničim izazvano izabrani da žive.
Činili su to ove godine konobari, trgovci, nastavnici, lekari, medicinske sestre, svi oni kojima korona virus nije oduzeo pravo na rad i dostojanstvo. Pa čak i novinari – jer mediji, bar ne svi, ipak nisu za sve krivi.
Jedan od onih koji je svoj posao radio najbolje što ume – a ume vrhunski, je novinar i politički komentator Ljubodrag Stojadinović. Pišući jasno, razgovetno i analitički, svojim kolumnama bistrio nam je um i hrabrio nas da i sami budemo hrabriji danas nego što smo bili juče.
021: "Carstva se raspadaju duže od carskog tela", kaže Mihal Ramač u svojoj knjizi "Noć na stanici Keleti". I ovdašnji carevi odlaze, najčešće ne milom, već silom, raspadi carstva traju: nije se u suštini raspalo još ni komunističko, a u međuvremenu su se raspala i sva potonja, opet ne do kraja.
Stojadinović: Očigledno je da ništa nije večno, ni imperija, ni carstvo, niti nešto za šta je onaj koji je na čelu carstva uveren da jeste carstvo. Ništa od toga nije večno i svakako da će u jednom trenutku nestati, sa manje ili više drame.
Ali svi oni koji su na čelu tih pandemonijuma, imaginarijuma, ili nečega što oni misle da jeste nešto do čega su došli zahvaljujući nekim svojim osobinama koje su iznad prirodnog, ne razumeju da su i oni konačni. Otuda tragedije, jer takvi ljudi smataju da su večni i svaki pokušaj da se na - modernom društvu - logičan način, kroz demokratske procese, promeni vlast, oni smatraju udarom na državu, na svoj sopstveni život, svoju porodicu.
Ta zamena teza, u trenutku kada više nemate izlaz iz čitavog tog života kakav ste namestili, jer ste sebe izmestili u neku večnost, na kraju može da dovede do velike tragedije. To je suština razumevanja toga što neko zove carstvom, a neko tiranijom.
021: Nekada su se carstva branila vojskama, vojske su branile cara braneći teritorije. Danas se carstva i ta "večnost" cara koju pominjete ne brani vojskama, već PR službama. PR službe su sablje koje brane da balon od sapunice zvani "večnost" ne pukne. Koliko su PR službe opasne za našu budućnost?
Stojadinović: Nisu PR službe toliko opasne. One jesu maligne ako brane ono o čemu govorimo, maligne su same po sebi, ali suština je u nalaženju ciljne grupe koja će da prihvati njihovu poruku. Profesor Toma Đorđević klasifikovao je modele socijalnog udruživanja i delovanja: počevši od rulje, gomile, publike, javnog mnjenja i političkog javnog mnjenja koje na neki način oblikuje politika i koje oblikuje politiku kao takvu. Ovde politika mora da bude sredstvo odbrane i samoodbrane. Mi nismo izvan politike, jer smo tako sazdani kao ljudi u našoj socijalnoj zajednici. Mi moramo da se bavimo sopstvenim životima pre svega.
Moć PR službe proizilazi iz stvarne ili prividne moći onoga ko kreira stvarnost, paralelnu stvarnost. Ovde su PR službe, ako u ovom našem razgovoru mislimo na PR službu vladajuće klase, zadužene da tu paralelnu stvarnost predstave kao istinu - i to kao samo jedinu istinu; i ne samo to, već kao istinu u koju se ne sme sumnjati, štaviše, istinu u koju je opasno sumnjati.
Svi oni koji sumnjaju u tu verziju istine, koja je inače razorna po društvo - jer naše društvo doživelo je socijalni slom, ono je je socijalno mrtvo, znači to je već urađeno, koji sumnjaju da je ovo u čemu živimo zlatno doba, su neprijatelji naroda i države, jer su naprijatelji vladara pošto on sebe poistovećuje sa državom i svim onim što su država i društvo.
Oni ne prave razliku između državne uprave, koja je servis društva, niti države koja je aparat koji se od drugih delova društva razlikuje samo po tome što ima sredstva legitimne prinude - vojsku i poiliciju. Ovde on prosto pokušava da uspostavi dominaciju nad čitavim društvom i ta vrsta dominacije kod društva koje se ne opire – a mi smo društvo koje se ne opire, vrlo je opasna.
Postoji desetak-dvadeset ljudi, možda stotinak ukupno koji se manje ili više energično tome opiru, i zato je ovo društvo mrtvo - jer se ne opire. Ne zbog njega, već zato što se ne buni, što se ne opire. Ono je pristalo na njega: da nismo pristali na njega - on ne bi bio tu. To naše pristajanje najveće je zlo, ono je proizvod našeg propadanja.
021: Ljudi ćute jer tako misle da će bolje proći, da će neko za njih da govori.
Zabluda je kod ljudi koji ćute da će tako da sačuvaju sebe. Znate onu priču kad su došli komunisti, baš me briga nisam bio komunista, kad su došli ovi, baš me briga nisam taj, kad su došli po Jevreje, baš me briga, nisam Jevrej, i tako redom, a kad su došli po mene, nije bilo nikod da kaže zašto su došli po mene?
Stojadinović: Ćutanje je velika zabluda ljudi da će se na taj način sačuvati u zlim vremenima. Evo vam jedan mali primer iz Radio Beograda. Tamo postoji grupa cenzora, ljudi ispod svakog nivoa sposobnosti za bilo kakav kreativan posao, koji kontrolišu samo one informacije koje se tiču vlasti. Njihov humor se sveo na dosetke iz pedesetih godina o kafe kuvarici, domaru i električaru, to je taj nivo satire. Dotle smo došli. I to je samo jedna mala priča o propadanju usled ćutanja.
Ćutanje ne može da bude naređeno nekim dekretom. Ćutanje je, pre svega, pristajanje i to je ono najgore. Ljudi koji ćute i pristanu na ono što se dešava oko njih prave opasnu situaciju za one koji su izvan ćutanja, za one koji neće da ćute. Oni koji govore opasni su po sistem i on ih stigmatizuje kao ljude koji su protivnici, neprijatelji koji pokušavaju da uruše nešto što je urađeno kao njihov doseg u istoriji.
021: Pa zašto je onda ćutanje u našoj tradiciji zlato? Postoji i poslovica na tu temu.
Stojadinović: Mene su moje unuke naučile šta su bajke i izreke. Jana, moja unuka, kad je bila manja, kad bih joj pročitao neku bajku, govorila mi je, kakva je to bajka u kojoj vuk pojede Crvenkapu i babu? Žvaće li taj vuk? Kako je došao lovac i izvukao ih? Čitam joj "Snežanu i sedam patuljaka", Jana pita, šta Snežana traži sa patuljcima, šta će ona tu... Pitala me je i kakav je to grašak koji izbode princezu ispod sedam jorgana? Isto tako stvari stoje i sa poslovicom da je ćutanje zlato.
"Ćutanje je zlato" je podanička poslovica. Nastala je verovatno u onih 500 godina "naše pobune" pod Turcima. Zabluda je da smo mi buntovan narod. Mi smo podanički narod, narod koji ćuti i trpi strašno mnogo. Kakav buntovan narod, pa mi smo 500 godina trpeli Turke.
021: Šta mislite onda, ko je autor tog PR teksta da su Srbi buntovan narod?
Stojadinović: Pa verovatno oni koji nisu buntovni, u ime kojih se neko nekada pobunio. Naši mitovi iz prošlosti su takođe zabluda: mit o veličanstvenim pobedama srpke vojske u Prvom svetskom ratu... Ima svetlih momenata, u redu, ali gde je ono kada je čitava država napustila Srbiju i otišla izvan sebe, kada su ostale žene, deca i starci, koje su onda Austrijanci masakrirali.
Mi moramo da se obračunamo sa mitovima da bismo znali kako da živimo sa drugim civilizacijama koje su se obračunale sa mitovima i prebolele ih još u krstaškim ratovima. Mi veštački pokušavamo da stvorimo herojsku naciju koja će - tek kad potpuno izgine - da živi normalno. Nema više ovde ljudi koji bi ginuli. Svi ti koji šalju ljude u ratove i pogibije ne misle da krenu i sami, nego šalju druge.
Iz te mitologije proizilazi i naš sadašnji odnos prema opskurnoj, pre svega ličnosti koja je simbol vlasti, tom fenomenu, pojavi, tom obliku života bez harizme, znanja, dovoljno obrazovanja i elementarne kulture, čoveku koji prezire sve oko sebe: i one koji su protiv njega, i one koji su za njega.
Ta vlast proizvod je mitske svesti. Ona može samo, i impresionira samo dve kategorije ljudi: one nedovoljno obrazovane – a to je najveći broj glasača, on ih najviše ima među najsiromašnijim i najneobrazovanijim, tu je i njegova vojska od 700.000 članova, među njima je ta oligarhija od 3000 - 4000 onih koji su se kao krpelji zakačili za njegovo simbolično telo i pljačkaju Srbiju.
To je ogromna pljačka jedne interesne grupacije, mafije na vlasti koja pljačka sopstvenu državu, koju oni tako ne doživljavaju, jer oni samo imovinu razumeju kao svoju, ne državu i narod, i ta vrsta nadripatriotizma - pogubna je. Sve to najbolje opisuje ona izreka da je patriotizam vrlo često utočište hulja.
021: Čovek može da ozdravi, ili bar da krene dalje, kad se oslobodi straha. Kako ljudi mogu da postanu danas hrabriji nego što su bili juče? Kako da ne dođemo u sitaciju da neko dođe po nas, a nema nikoga da se zauzme za nas?
Stojadinović: Za ovu vlast nije potrebna hrabrost. Oni su sanitarni problem. Zato je potreban sanitarni kordon oko njih. Njih treba ismevati. To je kategorija ljudi bez humora, bez duha, bez ičega, njih treba pokupiti i odneti na smetlište istorije. Nema razloga za strah od njih.
Meni je skoro pretio neki advokat, navodno da sam pozivao na ubistvo Vučiča i njegove porodice. To nije tačno, to prosto nije moj manir. Ja mu želim da živi i dočeka suđenje.
Taj što mi je pretio nije neki što na tarabi piše "Mariniki Tepić u glavu čekić". Taj je iz glavnog odbora stranke i advokat je. On je to rekao. A može se proveriti šta sam ja rekao i napisao, vrlo lako, u mojim tekstovima i svim javnim nastupima. Neko me pitao, plašim li se? Ne, iako se ne smatram prerano hrabrim čovekom. Ne osećam se ugroženim, ne plašim se, ja samo radim svoj posao. Da li će neko da puca u mene - to je njegov problem, a ne moj.
Nije reč o tome, da li valja biti hrabar. Novinar koji piše, pa od straha prestane to da radi, on je svakako mrtav, već je nestao, nema ga. Badava mu ono pre dok je pisao. Zbog toga - ćutanje nije građanska hrabrost, već pristajanje na ono o čemu se ne sme ćutati. Govor je zato građanska obaveza. To je moje razumevanje pozicije ćutanja i govorenja u fragilnom društvu kakvo je naše.
021: Stalno se govori o dobrim i lošim građanima. Ako niste dobar građanin Srbije jer kritikujete nešto sa željom da se to popravi: da lakše odemo na pregled, da ne bude rupa po ulicama, da ne bude lažnih spomenika, da gradovi ne liče na deponije, da se novac za gradnju kula od karata usmeri ka bolnicama npr. koje su u katastrofalnom stanju, pa ko je onda dobar građanin Srbije?
Stojadinović: Težnja da uvek pronalazimo dobrog ili lošeg građanina u stvari je jedna vrsta diskriminacije prema građanskoj poziciji uopšte. Ovde se radi o tome, ne smatram sebe ni dobrim, ni lošim građaninom, ja sam onaj koji jesam, ponašam se u skladu sa okolnostima u kojima radim i živim. Svaka vlast koja ima totalitarne, ili autoritarne ambicije, pokušava pod terminom dobrog građanina da svrsta poslušne građane koji ne sumnjaju. Kad čovek sumnja i pobuni se protiv reda stvari, onda on nije ni dobar, ni loš, već buntovan građanin koji menja red stvari.
Prekinuo sam kontakte sa dosta prijatelja koji su potpisali listu odanosti "1000 plus". Nisam neki kategoričan lik, ali prekinuo sam neka prijateljstva zbog toga. Možeš da mi kažeš da je on ovakav i onakav političar, ali da se potpišeš na tom stubu srama, a znamo ko je taj čovek još iz vremena Srpske radikalne stranke, preko toga se ne prelazi. I tu imate priču o tom utapanju pojedinca u masu koja je obezličena kategorija u kojoj pojedinac ne predstavlja ništa. S druge strane postoje identitet, integritet, stav lišen straha da se iznese svoj stav.
Pogledajte samo ovu kategoriju ljudi koja se razvija u rulji, koja po svaku cenu, čoveka koji na svojoj strani ima ceo sistem, tajne, obaveštajne službe, vojsku, policiju, službu bezbednosti, brani od svega što se o njemu čuje tokom dana, pogledajte tu koloniju ulizica koja se svakog jutra pojavljuje na Pinku i Hepiju i besramno ga hvale i brane, vrlo često i od mene. Često sam tamo tema, jer mu, navodno, želim smrt. Ponavljam: ne, ne želim mu smrt. Želim mu da doživi suđenje.
S jedne strane, dakle, imamo te podanike koji ga brane i veličaju, a s druge je publika, recipijenti, primaoci informacija koji verovatno imaju ista interesovanja. I možda ga taj čovek koji ga brani, u suštini ne podnosi, preziru se međusobno zapravo – jer, videli ste kako se on odnosi prema svojim saradnicima i podanicima, to je zaista nepodnošljivo verovatno i za njih. Mene zdravo zanima mehanizam toga, kad bi nekako mogao da nađem prozor kroz taj misaoni mehanizam da saznam šta ga tera da bude takav.
Moramo zato govoriti o elementarnoj građanskoj neposlušnosti i pobuni. Kada govorim o pobuni, oni me optužuju da rušim ustavni poredak. Ali, ne! Ja nisam za rušenje ustavnog poretka! Ja sam za rušenje onoga ko je srušio ustavni poredak, jer on više ne postoji. I pobuna ne mora da bude oružana, ali ako vlast sa svojim snagama napadne građane, njihovo legitimno pravo je da se brane. Naravno da ćemo se braniti, to je izvan svake sumnje. Ljudi su dobili batine na poslednjim protestima i mislim da se to neće ponoviti, jer su spremni da se brane. Ne možete da dozvolite da vas tuku pripadnici Miletove legionarske policije, ljudi koji su dovedeni u Beograd, koji su prvi put u životu došli u Beograd da bi tukli Beograđane. A znamo ko je Mile Dodik, njegov prijatelj, tu opskurnu figuru Basara najbolje opisuje.
021: Ljudi pričaju kako je on "vlasnik" Novog Sada.
Stojadinović: Nije on samo vlasnik Novog Sada, već i Beograda, on je na sve strane, samo preskoči Drinu, tamo kuća- 'vamo kuća, glasa ovde, tamo glasaju za njega drugi. Imamo pandemonijum u kojem vladaju vampiri, sablasti, aveti i druge nakaze koje su stvorene našom nepažnjom.
021: Vrlo često čujemo rečenicu - za sve su krivi mediji. Jesu li mediji za sve krivi? Je li to neka vrsta alibija, odricanja sopstvene odgovornosti?
Stojadinović: Ovo što je pod Vučičem - nisu mediji. To su štampane stvari koje su u službi, da kažem, jedne ideje koja predstavlja ideju svevlašća. Ali to nisu mediji. Mediji su odgovorni u domenu prostora na kojem može da bude distribuirana njihova informacija. Mediji ne mogu da budu odgovorni ako njihovu informaciju sprečavaju vladajuća volja i selekcija informacija, a vladajuća volja je takva da većina građana Srbije čuje samo ono što oni žele da se čuje.
Oni ugase ton na N1 u Surdulici tokom emitovanjadokumentarnog filma "Zaključani". Taj provajder, koji je pritisnut, kaže da od naredne godine neće više imati N1. Svakog dana vas neko zove iz "Telekoma" i nudi vam u narednih godinu dana sve i svašta za dinar. Eto, tako se smanjuje prostor za drugačije mišljenje. Zato se moraju naći novi medijski modeli, posebno u sferi elektronskih medija. To je ono što vlast ne može da kontroliše. Novine se sve slabije čitaju: ono što smo danas videli u novinama, već je sinoć ili juče popodne bilo na portalima. To je vrednost tog novog medija koji može da otkloni ono što inače predstavlja "nemogućnost prostiranja" zbog delovanja vlasti.
Postoji tu još jedan važan uslov, da to može da dođe do onih do kojih ne dolazi ništa osim "Informera", a babe i dede čitaju samo naslovnu "Informera": Jao, Vučič, ljubi ga baba! Kolika ti je penzija, baba? Šesnaest hiljada, ali onima je uzeo, meni nije. Portali, nažalost, ne mogu da dopru do tih ljudi, do te ciljne grupe koja je najbrojnja.
021: Kada kažete da se moraju naći novi medijski modeli, da li to znači da u tome mora da pomogne neko sa strane, neka EU koja, čini se, više nije tako jako, kao devedesetih, zainteresovana da nam pomogne. I ako se odluči da nam pomogne, da li će u sve to opet biti upleteno Kosovo?
Stojadinović: Kosovo je ključna odstupnica za Vučića. On je pod neprekidnim pritiskom da uradi ono to je već urađeno: Kosovo je davno otišlo iz Srbije. Mi tamo nemamo državu, niti jedan simbol države tamo ne postoji. I to je na nekom nivou završena stvar. Ostaje samo da se ta stvar eksplicitno, ili implicitno, prizna. Od njega se ne traži da prizna Kosovo, već da Srbija dopusti da Kosovo ima stolicu u Ujedinjenim nacijama, što je implicitno priznanje. Ništa se više ne traži, sve drugo je puzajući proces: godinu, dve, tri, četiri.
On tu poziciju nepriznavanja drži kao svoj alibi za ostanak na vlasti: "Ja nikad neću priznati Kosovo.", kaže, a sećate se da je prošle godine govorio da smo pod strašnim pritiskom da izgubimo mnogo, a ne dobijemo skoro ništa. Pritisak na njega je povodom Kosova, dakle, manje-više konstantan, ali ništa se ne očekuju više osim da se ne stvaraju incidenti na severu Kosova, gde je on stvorio mafijašku teritoriju izvan svih zakona, i da - koliko-toliko - taj dijalog sa Prištinom teče.
S druge strane, zabluda je velika da će nama ovde stvar rešavati zapad i Amerika. Sve što treba promeniti, moramo sami da uradimo. Oslanjanje na zapad je pre svega alibi za vlast da radi bilo šta, jer evo njih podržava zapad, ali i ljudima koji su spremni nešto da menjaju, alibi je da kažu da je teško išta promeniti jer hoće ga zapad. To su te zablude koje režim svesno distribuira kao hranu, koje su realna smetnja da on bude brže srušen, a biće srušen na jedan od mogućih načina, nadam se vrlo brzo i, nadam se, mirno, da neće biti drame - ali se bojim da će je biti.
021: Sa nekim Dritanom ili bez Dritana?
Stojadinović: Ma ne. Analogija sa Dritanom kod nas nije moguća. Ta naša slabašna opozicija još nema lidera, ali mislim da opozicija nije ta koja će da vodi akciju skidanja Vučića. To će biti - ne politička - nego građanska opozicija, tzv. spontna opozicija koja će nastati kao bunt pod pritiskom vlasti koju nije moguće izdržati. Njen lider isplivaće tokom građanske pobune, a ne post festum.
Ta opozicija koju sada imamo jedina je koju imamo. Ne diram ih, ali vidi se da je to društvo u kojem vladaju sujete, taština, da se oni bore za neko svoje mesto, mestašce u grupi ljudi koji predstavljaju opoziciju. Tu nema dogovora koji bi bio strategijski, koji bi bio: Idemo da rušimo Vućića. Sve drugo je sekundarno. Ajmo da nađemo model kako ćemo to uraditi, kako će izgledati građanska neposlušnost, da njome bude izazvano stvaranje uslova za izbore, za oslobađanje medija, da izbori budu pošteni, jer ovako nikad neće biti poštenih izbora, ne može ih biti dok on broji glasove, on će ovako vladati dokle god želi. Moramo imati strategiju, plan za građansku neposlušnost.
021: I na kraju smo došli do pismenosti, odnosno sposobnosti da se na osnovu realnih činjenica sagleda svet oko nas, da se sagleda realnost, da se promisle posledice koje su veće od sitnih ličnih dobiti. Za to treba biti ne samo hrabar, nego i inteligentan.
Stojadinović: Obrazovanje je lična stvar stvar pojedinca, njegov domet u nečemu gde može da razume društvene procese i načine na koje se odvijaju. Politička pismenost je nešto drugo. Ona nije samo uslov za vođenje politike, već i uslov za poimanje uloge nas pojedinaca u politici, šta možemo, šta je naš posao, šta je posao novinara, ljudi koji vode stranke, šta treba građanin da radi... Politika ovde je veština nemogućeg. Veština nema, postoji samo apstrakcija, ideje o politici, a ne politika sama.
Komentari 30
Misfit
A za malo vlasti i za malo ćara, spremni smo da izdamo sve, oca, majku, brata, sestru, narod, zemlju, sve! Tako juče tako i danas… Rđavi smo, škripimo svud. Više nam nijedno podmazivanje ne pomaže, moramo da se menjamo celi!“
Podanik
steva
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar