Piše: Dragana Prica Kovačević
Odmah iza tog zahteva slede pojašnjenja poput "u vojsci se stiču radne radne navike i osećaj za odgovornost", "vojska vaspitava mladiće" i "vojska dečake pretvara u muškarce".
Često možemo da čujemo kako neki odrasli muškarci koji su odslužili vojni rok pričaju da dok nisu otišli u vojsku, nisu znali ni krevet da nameste, ni da sklone za sobom kad jedu.
Među
komentarima na portalu 021.rs kada je objavljena vest o mogućem vraćanju obaveznog vojnog roka moglo se pročitati da su danas deca nesposobna, da su mladići koji ne idu u vojsku
"mamini i tatini sinovi", da šetaju gradom
"utegnuti u helanke", da žele
"brze pare", da su
"muškarci sve jadniji i jadniji", da su se
"zbabili i poženkastili" i da žene
"u njima ne vide muško", te da ih iskustvo vojske
"dotera" ili
"formira kao ljude". Kao pozitivne strane vojske, pojedini komentatori su izdvajali i to da
"stekneš prijatelja za ceo život" i da
"naučiš da se ponašaš", a posebno se izdvajaju oni koji govore o tome da nekada roditelji nisu morali deci da plaćaju lečenje za psihologa i da je za to bilo dovoljno služenje obaveznog vojnog roka.
Problematično je i to što se u prosečnoj balkanskoj porodici kao dobro vaspitanje vidi bespogovorno izvršavanje naređenja, bez obzira na njihov značaj, kontekst i posledice, pa ne čudi da se vojska posmatra kao pedagoška ustanova i da se aplaudira stvaranju poslušničkog mentaliteta kod mladih.
Pretvaranje muškaraca u ljude, a ponekad i neljude
Priče o vaspitanju u vojsci su uglavnom samo to - priče. Studija rađena na Univerzitetu Braun pokazuje da deca većinu ukorenjenih radnih navika stiču do devete godine, a da se one posle tek nadograđuju. Koncept deljenja odgovornosti postaje im poznat već oko pete godine kada uče da skupljaju svoje igračke, biraju odeću, pomažu oko postavljanja stola, peru zube, spremaju krevete i slično. U predškolskom periodu oni unapređuju to znanje, a u prva tri razreda osnovne škole polako im se prepušta da delimično nezavisno obavljaju svoje obaveze i da uče na svojim greškama.
Ove navike postaju temelj koje će kasnije, kroz školovanje i odnose sa ljudima, oni unaprediti. Nesumnjivo je da svako iskustvo, van uobičajenog, može da utiče na ponašanje i način razmišljanja, pa to, na sličan način na koji se pretpostavlja da može vojska, čini i odlazak na studiranje u drugi grad, odlazak na razmenu studenata, prvi posao i slično.
Nasuprot tome,
Univerzitet u Vašingtonu uradio je studiju koja pokazuje da služenje vojske može da utiče na promene ličnosti, čak i kada ne podrazumeva učestvovanje u ratovima. Kako je navedeno u ovoj studiji, boravak u vojsci može potencijalno da učini da se ljudi lošije slažu sa članovima porodice i prijateljima koji nisu delili to iskustvo sa njima. Kada se porede sa ljudima koji nisu služili vojsku, muškarci koji jesu neretko su agresivniji, kompetitivniji, manje empatični…
"To je jedna od retkih situacija u životu kada su sve dnevne radnje i očekivanja individue potpuno kontrolisana od strane nekog drugog. Od momenta kada se probudite ujutru do trenutka kada legnete u krevet, neko aktivno radi na tome da slomi bilo šta što je individualno u vama i izgradi nešto sasvim drugo na tom mestu", objasnili su autori studije.
Isti istraživači uporedo su posle srednje škole pratili grupu mladića koji su se zaposlili i grupu koja se prijavila u vojsku i zaključili da su oni koji su radili u civilnom sektoru dostigli viši nivo zrelosti nego vojnici.
"Dok vojska obećava da će napraviti muškarca od vas, ova analiza pokazuje da se veliki deo reklamirane zrelosti koja nastaje posle služenja vojske može pripisati prirodnom procesu sazrevanja", zaključuje se u analizi.
Još jedan argument koji se često može čuti je da u vojsci mladići nauče da reaguju u raznim kriznim situacijama, kao što su poplave, zemljotresi, saobraćajne nezgode, i slično. Za tako nešto ranije generacije su imale predmet Odbrana i zaštita u školama, ali i bez toga postoje drugačiji načini da se slične veštine steknu, naročito kada se uzme u obzir da ovakva znanja nisu neophodna samo jednom polu.
Ne računajte na nas
Priče o obaveznom vojnom roku kod nas isplivavaju na površinu zajedno sa afirmacijom autoritativnih lidera, kao i pozivanjem na spoljne pretnje kako bi se skrenula pažnja sa unutrašnjih problema. Kao obavezan odgovor od mladih ljudi se očekuje "računajte na nas", jer kakvi bi muškarci bili da odbiju "poziv otadžbine"?
Militantan maskulinitet u srži je ideje o obaveznoj vojsci, pa čak i danas, kada se povećava broj žena u službi, vojska održava tu društvenu hijerarhiju polova u kojoj je muškarac portretisan kao zaštitnik zemlje i žene, a žena kao stub porodice sa biološkom ulogom rađanja i majčinskom ulogom u okviru domaćinstva.
Ovo nije "zasluga" pojedinaca, ni muškaraca, ni žena, već karakteristika autoritarnih režima sa elementima nacionalizma, koji obavezno dele polove na stroge uloge održavajući tako kontrolu i "prirodan poredak stvari". To se, poslednjih nekoliko godina u Srbiji radi na brojne načine, od sve učestalijih vojnih parada i vežbi, pa sve do upumpavanja para u televizijske i bioskopske projekte lošeg umetničkog, a dobrog propagandnog kvaliteta.
Zajedno jedni protiv drugih
Kroz sve te bezidejne ideje, gura se mit da vojska gradi zajedništvo.
Obavezna regrutacija, kada je postojala, nije stvarala podele samo između muškaraca i žena, već i između pravih i onih manje pravih muškaraca, pa se može reći da cela ta ideja o inkluzivnoj instituciji koja okuplja muškarce prestaje da pije vodu već u startu.
Foto: Feral Tribune
Muškarci su se delili na one koji su "sposobni za služenje vojnog roka" i na one koji zbog određenog zdravstvenog stanja ili druge prepreke nisu mogli da služe. Oni koji su uspeli da "obave svoju dužnost" su tako gledani kao zdrav nukleus patrijarhalne porodice jer su stečenim veštinama i snagom bili sposobni da "brane dok one rađaju", dok su oni drugi bili gledani sa visine, kao ljudi koji izbegavaju svoje dužnosti ili nisu sposobni da ih obavljaju – a ako je to slučaj sa državom, zašto bi bio drugačiji slučaj sa ženom. Neretko su takvi muškarci u uvredljivom smislu označavani kao žene, jer se zna da je muškarac arhetip borca, lovca i zaštitnika, dok mu je žena podređena.
Ono što se često u novijim godinama verbalno ratoborne politike kod nas zaboravlja, to je i da se u Narodnooslobodilačkoj borbi Jugoslavije borilo oko 100.000 žena, od kojih je 25.000 poginulo, pa je i ona prva, biološka, podela besmislena.
Osim etičke strane koja podrazumeva da ljudi imaju pravo da sami donose izbore o svom životu i profesiji (zbog čega uostalom postoji i profesionalna vojska), stručnjaci ukazuju da je obavezan vojni rok logistički, pravno i finansijski neizvodljiv. Takođe je Ustavom Srbije zagarantovan prigovor savesti. Oni koji se sada zalažu za uvođenje obaveznog vojnog roka, isto tako su slobodni da se prijave za dobrovoljno služenje.
Priče o vojsci kao vaspitno-obrazovnoj ustanovi koja gradi zajedništvo i gaji ljubav prema otadžbini (ili onima na njenom čelu) ostaju vlažni snovi populizma onih koji vole da paradiraju "migovima", "supergalebovima", "Malim Milošima" i mladim životima.
Kreiranje ovog sadržaja podržala je organizacija The European Endowment for Democracy (EED).
Komentari 88
Saša Todorović
istina
Đoka
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar