U njenoj rodnoj Italiji zovu je rok zvezdom nuklearne fizike. Gabrijela Grejson diplomac je Univerziteta u Milanu, a danas saradnica više istraživačkih instituta i naučnih muzeja po svetu. Uz sve to, glumica je, novinarka, performerka i književnica. U neku ruku pomalo renesansna ličnost. Svoje "Kvantne monologe" izvela je skoro 500 puta, a način kako prijemčivo i strasno govori o nauci učinio ju je čestim i dragim gostom svih naučnih emisija na italijanskim radio i TV stanicama i kolumnistkinjom italijanske "La Republike".
Nakon višegodišnjeg istraživanja života Mileve Marić Ajnštajn, od Berna do Prinstona, odlučila je da napiše knjigu o srpskoj naučnici. Ono što ju je navelo na to, kaže, svakako je delom to što se o Milevi Marić Ajnštajn zna vrlo malo, ali pre svega činjenica da su svi biografi njenog slavnog muža Milevu uglavnom prećutkivali, smatrajući nedopustivim to što ona nije bila samo majka i supruga, kako je to vreme u kojem je živela propisivalo, već je htela da ostvari svoje snove i postane fizičarka.
Knjiga "Ajnštajn i ja", koju je nedavno u srpskom prevodu objavila novosadska "Akademska knjiga", govori o različitim nijansama Milevine borbe sa demonima onog vremena i doprinosi boljem razumevanju Milevinog odnosa sa Albertom Ajnštajnom. Ona donosi i zanimljive teorije o tome koliko je, na primer Hermiona, drugarica Harija Potera, doprinela današnjem lakšem prihvatanju žena u nauci, a otkriva i kako je lik Ejmi Fare Fauler iz "The Big Bang Theory" inspirisan zapravo likom Mileve Marić Ajnštajn.
Romansirana priča o Milevi Marić Ajnštajn iz pera Grejsonove ima izuzetno zanimljivu, gotovo arhitektonsku, strukturu: svakom poglavlju, pored naslova, dodeljena je jedna formula ili neki matematički simbol (pi, ha, ce, delta te, ge, en, ka, gama, dva pi er...), dodata mu je i cela flaša vina - izbor je na čitaocu: toskansko, fruljansko, vino iz Montalčine, čak i pino noar iz francuske Burgundije.
Kao da to nije bilo dovoljno za potpuni ugođaj, Grejson je čitaocu preporučila i pesmu koja dočarava atmosferu i temu poglavlja. Među pesmama tako su se našle: "Universal Traveler" grupe "Air", "Losing my Religon" grupe REM, "Sugar, Sugar" grupe "Archies", potom "I heard it through the Grapevine" Marvina Greja, "Another Love" Toma Odela, "My name is Luka" Suzan Vega, te pesme Serža Genzbura i Džonija Holideja...
Žena koju podjednako ushićuju umetnost, moda i Maksvelov sistem jednačina, koga, posve logično, zna napamet, u intervjuu za 021.rs kaže da je ovom knjigom htela da se suprotstavi stereotipima.
021: Živimo u vremenu koje bi najbolje mogla da opiše rečenica iz vaše knjige: "Jednog jutra se probudite u sasvim novom životu.". Kako ste vi, kao naučnica i umetnica, doživeli to prekonoćno uronjavanje u neki posve novi život, u kojem je do juče vreme vredelo više od uranijuma i bilo koje droge, a danas više od svega toga vredi zdrava glava?
Grejson: Kada je epidemija krajam februara prošle godine počela u Italiji pobegla sam na sever zemlje, u moj zavičaj, Liguriju, u Đenovu, u zagrljaj moru. To je mesto bilo savrešeno za neku novu vrstu rođenja. Verujem da je epidemija, ma kako bila bolna za svakog od nas, za svakog otkrila nešto važno o njemu samom, da je služila nečemu, da svaki čovek nešto nauči o sebi. U protivnom, sav bol koji nam je ona donela nema smisla.
Naša dužnost je da se kao bića menjamo, da iskusimo promenu, da rastemo, razvijamo se, da neprekidno procenjujemo naše stavove, vrednosti do kojih držimo. Kod kuće u Đenovi meni se desilo upravo to. Situacija u kojoj sam se našla nalagala je da se presaberem, da u svakom smislu izmerim trenutak u kom sam se našla.
Zdrav razum mi je u startu pomogao da se izvučem iz prvobitnog trenutka opšte ošamućenosti. Zbunjenost koja je vladala oko mene bila je veoma zamarajuća, ali kako sam se ipak izolovala, bila sam u stanju da nađem ravnotežu sa samom sobom. Na koncu, to je pitanje onoga čime se bavim, fizike, logike i zdravog razuma. Onda sam samo u praksi primenila ono o čemu sam učila. Bilo je to pravo spasenje za mene.
I kada sam napisala svoju poslednju knjigu "Uccideró il gatto di Schroedinger" (“Ubiću Šredingerovu mačku”), koja je u septembru 2020. izašla u Italiji u izdanju "Mondadori publisher" bila je to perfektna metafora onoga što smo iskusili.
021: Vrlo je interesantno da ste za svoju knjigu među junakinjama naučnicama izabrali baš Milevu Marić Ajnštajn, a ne Mariju Kiri na primer. Da li je to zbog njega – Ajnštajna, zbog te bočne priče?
Grejson: "Ajnštajn i ja" moja je treća knjiga koju sam napisala nakon pomnog i dugog istraživanja u Bernu, Cirihu i na Prinstonu, posle čega sam odlučila da otvorim prostor za tu ženu o kojoj se tako malo zna.
Za Mariju Kiri svi su čuli i ona je imala Pjera na svojoj strani, dok za Milevu zna i dalje vrlo malo ljudi, a i Ajnštajn ju je u drugom delu svog života potpuno zanemario. Mnogo sam razmišljala o njenom životu, u međuvremenu je iz knjige nastala i predstava koju izvodim po teatrima širom sveta.
Kada sam bila u San Francisku, Amerikanci nisu imali pojma ko je ona i šta je bila, pa su me posle s velikim entuzijazmom intervjuisali povodom predstave jer su hteli da čuju njenu životnu priču. Zbog toga istrajavam da govorim o njoj gde mi se god ukaže prilika.
Mileva je imala izvanredan naučnički um, ali u mojoj priči ne insistiram na njenom doprinosu teoriji relativiteta. To nije ono što me zanima, već činjenica da su tu ženu zbog onog što je bila, a bila je naučnica, prećutkivali svi Ajnštajnovi biografi – svi netom muškarci i to samo zato što su u to vreme žene morale biti samo supruge i majke, dok je Mileva htela da ostvari svoje snove i postane fizičarka.
021: Zašto u knjizi kažete: "Svi smo mi Ajnštajn."? Dajete kompliment čovečanstvu, a većina su mediokriteti i budale. Pa pogledajmo samo kako izgleda ovaj svet, njime vladaju upravo takvi, od Amerike, preko Balkana i Mađarske, do Rusije i arapskih zemalja.
Grejson: "Svi smo mi Ajnštajn" rečenica je kojom mlade ljude pokušavam da ohrabrim da ostvaruju svoje snove i strasti, pa i kada ih društvo usporava, zaustavlja ili onemogućava u tome. Kada odrasli kažu: "Šta ti misliš, ko si?!" ili "Ne preterujte!" ili "Stanite u red, jer sve u svoje vreme", deca imaju pravo da ih ne poslušaju. Da biste se rascvetali, da biste eksplodirali, morate se usredsrediti na sebe, morate se rvati sami sa sobom.
021: U knjizi kažete da se, od prvog pitanja koje sami sebi postavite, može videti šta će vas u životu voditi vašim snovima, šta vašim dužnostima, a šta vašim potrebama. To je vrlo moćna rečenica, uznemirujuća istovremeno. Da li to znači da je čovek kovač svoje sreće i nesreće, a ne – danas - produkt agresivnog kapitalizma i konzumerskog društva?
Grejson: Odgovor na ovo pitanje leži u tome koliko možemo biti sami sa sobom. Tome bi trebalo poučavati decu u školama, da nauče da budu sami sa sobom.
021: Među redovima ove knjige stoji i da je politika frivolna, a jednačine večne. Pa ipak, mi se danas nauke setimo samo u vremena kakva su ova, pod velom epidemije. Nauka je odjednom važnija od Kim i Kanjea, ni fudaleri, koji zarađuju mnogo više od naučnika, odjednom više nisu u prvom planu. Činjenica je i to da u finalu ipak političari, a ne naučnici, odlučuju kada će i kako do nas stići vakcina. Vi u svojoj knjizi kažete da ste hteli da se suprotstavite opasnim stereotipima. Kako se suprotstavlja njima, da li je moguće srušiti ih ili im bar okruniti auru?
Grejson: Protiv stereotipa je moguće boriti se samo ako znate kako da ih prepoznate kao takve. A da bi ih ljudi prepoznavali moraju da postoje pripovedači poput mene koji ih markiraju, ističu. Tome služe knjige, predstave, umetnost, muzika. Danas nam sve to služi kao oružje u borbi protiv stereotipa, a tu su i društvene mreže koje pomažu da se podigne svest o tome. U svemu tome, dovoljno je znati kako odabrati.
021: Kada se pogleda vaša biografija, čini se da ste vi u neku ruku renesansna osoba, sublimacija umetnosti i nauke i to ne samo jedne umetnosti, već spoj više njih, spisateljica ste, glumica, performerka... Kakva je veza između vaše nauke i vaše umetnosti?
Grejson: Da bih priče o kojima pišem u svojim knjigama prenela u pozorište, učila sam o tome. Smišljala sam kako da se krećem scenom, kako da iskoristim prostor, kako da koristim svoj glas, sve to učila sam od sjajnih glumaca i reditelja. Koristim pozorište da bih ispričala priče, a pričajući priče možemo doći do bilo koga.
021: Struktura knjige je veoma zanimljiva: svako poglavlje ima svoju formulu, svoje vino koje preporučujete da se pije uz čitanje, svoju pesmu koju treba slušati. Izgleda da je uloženo mnogo raznovrsnog rada u nastanak knjige, bili ste joj višeslojni arhitekta-konstruktor.
Grejson: Ja sam umetnik. Stvaram, osmišljavam. Ideja je da stvorite ono što se ne vidi, da napravite trag. Priča o Milevi za mene je bila podsticaj za stvaranje. Ali njena priča još nije gotova, moram dodati nova poglavlja.
Podnela sam molbu Politehničkom univerzitetu u Cirihu da se Milevi dodeli posthumna diploma tog univerziteta. Na moj drugi zahtev još nisu dali konačan odgovor, ali igre su i dalje otvorene. Kada se pandemija završi, imam zakazan sastanak kod njih, jer imam predlog za njih.
To kako se krećete svetom, kako se ponašate, to čini svet drugačijim, to čini vaš svet, čini vas. Mi sami kujemo svoju sreću, svoj život.
Verujem da mi danas ostvarujemo svoje snove delimično i zbog Mileve Marić Ajnštajn. Upravo zato na mom
sajtu postoji poseban deo posvećen Milevi.
Komentari 2
Mislilac
Doda
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar