Menu 021

INTERVJU Snežana Golubović: Svako zlostavljanje, mržnja, nasilje su velika nemoć ljudske nehumanosti

Umetnica koja je svoje performanse izvodila u Van Gogovom muzeju u Amsterdamu, u Avinjonu, na Bijenalu u Veneciji, u Pekingu, Vankuveru, Čikagu, koja je sarađivala sa Marinom Abramović i Piterom Grinvejom, u priči za 021 seća se stasavanja u doba zlatnih osamdesetih, a govori i o tome da li je lakše biti stranac u tuđoj, nego u svojoj zemlji.
Info 01.02.2021. | 19:33 > 22:42

Kada dođeš na ovaj svet uz stihove I can't get no satisfaction, slušaš EKV u trenutku kada se ona rađa i postaje simbol jednog vremena i kada sve to zalivaš Kišovim "Časom anatomije", "Mansardom" i "Peščanikom", onda ne možeš pobeći daleko od umetnosti.  Postaneš zauvek radoznao - neko ko neprekidno češlja i preispituje sebe i sve oko sebe, neko ko ne pristaje ni na šta manje od biti svoj i biti slobodan. Postigneš u međuvremenu mnogo toga - umetnik koji svoje performanse izvodi od Venecije i Avinjona do Čikaga i Pekinga, postaneš asistent Marini Abramović, sarađuješ sa Piterom Grinvejom i još mnogo toga...

Ovo je priča o umetnici Snežani Golubović koja je iz Srbije otišla u trenutku kada su se ratne pesme razlile zemljom koju smo nekada zvali domovinom. U Nemačkoj je magistrirala na Gete univerzitetu u Frankfurtu na Majni, na tezu "Umetnost je bol - bol u performansima Marine Abramović". Danas iz Nemačke, gde godinama živi, stvara i predaje, govori za portal 021, između ostalog i o tome da li je lakše biti stranac u tuđoj, nego u svojoj zemlji... 

021: Otišli ste van ove naše geografije početkom devedesetih, da li ste otišli na talasu lične umetničke radoznalosti ili i zbog toga kako je izgledao život u Srbiji tada. Da li ste otišli sa nekom sigurnom nemačkom adresom na papiriću ili ste do nje došli tek kasnije, svojim radom? 

Golubović: I dan danas volim da kažem da sam tog leta 1992. godine otišla na letovanje i da ponekad i dalje mislim da sam "na letovanju". Istina je da sam u leto 1992. godine otišla sa svojom tetkom na letovanje na Floridu. Manje je istinito to da su sve ove godine, ili pak decenije, bile "letovanje". Ali, možda ipak i dalje "letujem". Imala sam "adresu", ali ne "na papiru".

 
Bilo je to još vreme kada nama Jugoslovenima nisu bile potrebne vize za putovanja po Evropi. Moja tetka, rođena sestra moje majke Vere Mastilović, bila je, i do danas jeste, moja druga majka - Danica Mastilović. Operska diva. Odrasla sam sa njom – putovala po svetu od malih nogu... i onda sam se tog leta 1992. našla kod nje u njenoj kući u Majncu...
 
Kada smo se vratile sa Floride, Nemačka je već bila uvela vize za građane koji dolaze sa naših prostora. I ja sam se odjednom, a da to nisam htela ili nameravala, našla "ilegalno" u Nemačkoj. Pakovanje kofera za povratak u Beograd prekinuo je Danin tadašnji životni saputnik Herbet koji je predložio da ostanem u Nemačkoj još neko vreme jer situacija na Balkanu nije baš najbolja. 
 
Bila sam potpuno izgubljena – bez Herberta ništa za mene u tom trenutku nije bilo moguće. Išao je svuda sa mnom. Sva dokumenta je popunjavao za mene. Brinuo se o meni kao da sam mu rođeno dete. Satima smo stajali u redovima ispred kojekakvih biroa za strance. Morala sam da izađem iz zemlje na jedan dan, što je u tim okolnostima bilo i više nego riskantno a ishod neizvestan. Takve, slične i mnogo gore stvari znaju gotovo svi koji su tada "putovali" ili "odlazili". I tako sam počela da učim jezik...
 
Najpre tri meseca, pa još tri meseca... Danica mi je bila veliki oslonac i ta "prva adresa", ali nije bila moja "sigurna adresa". Kao neko ko dolazi iz Beograda/Srbije nisam imala nikakava "prava" da ostanem u Nemačkoj i dobro je zapravo da je bilo tako. Za svoj status u ovoj zemlji sam se sama izborila. Studirala sam opet – to je bio jedini način da ostanem. U prvom trenutku – totalni horor!
 
Svako ko misli da je "lako" onima koji su otišli - ništa ne razume. Ali, gledajući unazad, bilo je to najbolje što je moglo da mi se dogodi u tim vremenima: kao jedini strani student u grupi od 40 studenata, i u tom trenutku dosta starija od većine, bila sam prisiljena da naučim jezik, da se "uklopim", i da pronađem svoje mesto u sasvim novoj sredini. Jednostavno, nije bilo. Ipak, bilo je i više nego vredno. Dragoceno.
 
021: Devedesete su, gledano s ove tačke, ako ništa drugo ipak bile godine koje su obećavale nadu, umetničku i ljudsku, čak i u Srbiji, to nas je tada držalo da ne poludimo, nada da su promene moguće, da će one značiti suštinsku promenu načina ponašanja, vladanja, razmišljanja i odnosa prema životu. 
 
Golubović: Devedesete, po mom mišljenju, nisu obećavale ništa osim propasti. Ante Marković je pokušao da unese neku nadu, ali već je bilo prekasno. Točak te naše nekadašnje zajedničke sreće već davno se vratolomnom brzinom kotrljao u pravcu dubokog ponora.
 
Te rane devedesete u nekadašnjoj Jugoslaviji nisu donosile, niti donele ništa dobro. Ne samo na državnom nivou, nego svima nama, pojedinačno. Imala sam puno problema... I otišla sam "na letovanje" jer je započeo nekakav ozbijan, komplikovan i loš period. Bio je to pravi trenutak za jedno novo veliko, dugo putovanje. 
 
Vremena, međutim, tokom proteklih decenija, nisu postala jednostavnija, ne samo na tim podnebljima nego globalno, na planeti Zemlji. Ni u nekadašnjoj Jugoslaviji, ni u Srbiji, ni u Beogradu ili Novom Sadu, ni u Nemačkoj, niti u čitavom svetu... I evo nas sada tu, nekako "daleko", svi udaljeni i otuđeni više nego ikada ranije, a opet – hteli/ne-hteli, zajedno, u istom sosu.
 
021: Ovo što živimo skoro godinu dana zbog epidemije, ali i godine pre toga, uveliko je redefinisalo tu nadu u bolje sutra, i u ljudskom i u umetničkom smislu. Kako su umetnici uvek i nekako dubinski osetljiviji, ne samo na sva tektonska, već i najsitnija pomeranja u društvu, kakav je vaš osećaj tim povodom?
 
Golubović: Teško je reći kuda nas sve sada vode ova pandemija i ovaj put kojim još uvek slepo lutamo. Zaista – ne znam. Niko ovako nešto nije mogao da predvidi. A sve to sada već (pre)dugo traje. Moja generacija se seća i hongkonškog gripa, koji sam ja kao mala devojčica preležala i preživela, i čuvene variole vere, o kojoj je Goran Marković napravio jedan izvanredan film. Ali, imam utisak, možda grešim, da je sve to nekako "proticalo" – dolazilo i odlazilo.
 
Trenutno mi se čini kao da sve stoji - ništa se, zapravo, ne pomera. Sedim u svom stanu, gledam na grad, dok iz karantina odgovaram na vaša pitanja, ne zato što sam kovid pozitivna ili bolesna, već stoga što je ovde po drugi put u toku poslednjih godinu dana ozbiljan lockdown, na nacionalnom nivou i mi svi trenutno ne bi trebalo ili čak ni ne smemo (u određeno vreme) da izlazimo. Mere su upravo od srede, 20. januara, pooštrene i produžene do sredine februara. Svima nam je, međutim, jasno da će najverovatnije trajati i duže.
 
Umetnost i umetnici su trenutno i gubitnici i profiteri istovremeno. Gubitnici u smislu da su egzistencijalno i više nego pogođeni i ugroženi, a "profiteri" u smislu da ovaj novi trenutak podstiče maštu, kreativnost buja i ideje naviru kao kakva vulkanska erupcija. Umetnost ne nastaje iz komformizma, naprotiv – umetnost je krik, bol, žudnja, težnja, potreba da se nešto "pomakne" i promeni.
 
021: Svoju biografiju počinjete divnom rečenicom da ste rođeni u godini kada su "Stonsi" prodrmali svet pesmom "Satisfaction". U nastavku stoji da ste stasavali slušajući EKV i čitajući Kiša. Takve rečenice suštinski objašnjavaju kontekst odrastanja i potonji svetonazor jednog čoveka. Bilo je to blistavo i strašno vreme istovremeno, blistavo zbog svih kreativnih stvari koje su tada nastale, a strašno jer je većina tih ljudi nestala maltene u svojoj mladosti. Kako se sećate tog vremena?
 
Golubović: Osamdesete su bile najbolje vreme moga života: novi talas, muzika, mladost, rock, putovanja, "Evropa za nas", FDU, Akademija, druženja, BG-ZG, "Bolje vas našli", intervjui, tekstovi, BITEF, FEST, koncerti, izložbe, žurke, susreti, razgovori, druženja, neke ljubavi, Drugi program Radio Beograda, Program 202, "Filmski magazin“... 
 
Sedamdesete i osamdesete godine su u Jugoslaviji bile decenije kulturnog, kreativnog, umetničkog bunta i naboja – na svim poljima... Jedna nova generacija je izrastala, generacija koja je imala i dovoljno obrazovanja i dovoljno snage da može da se baci u vrtloge. I svi su znali da plivaju i da isplivaju na površine nekih novih uzburkanih, uzbudljivih tokova. I da u svoje ruke preuzmu kormila tih novih, tek sagrašenih barkica, čamaca ili brodova. Da jedre, plove... Ali, "za samo par godina za nas". 
 
Meni su osamdesete u sećanju i u srcu ostale kao godine posebnog kreativnog naboja. Nikako nisu bile strašne, čak i onda kada je bilo razloga za strah.
 
Strah, tuga i bol su za mene vezani za devedesete, za vreme kada se odlazilo u rat iz koga se mnogi nisu vratili, za vreme kada je ono što je sa velikim radom, trudom i entuzijazmom izgrađeno nakon Drugog svetskog rata, bahato rušeno, za vreme kada su ljudi ostajali bez krova nad glavom i bez svojih korena, gladni, kad su preživljavali i dočekivali novi dan ispod svakog egzistencijalnog nivoa, za vreme kada je brat bratu postao najveći neprijatelj, kada su se, ne samo u zemlji, nego i u celom svetu, vodile raznorazne prljave političke igre na račun jedne male zemlje na Balkanu, za vreme kada je jedna čitava generacija talentovanih, visoko obrazovanih ljudi napustila zemlju... Za vreme, kada su neki divni ljudi, među kojima je mnogo mojih dragih i važnih prijatelja i poznanika, počeli prerano da odlaze, ne samo iz zemlje, nego u zemlju, ispod zemlje. Razloga za to je bilo i previše.
 
021: Završili se FDU, ste studirali dramaturgiju u Frankfurtu. Sada ste i sami pedagog. To su neke tri pedagoške tačke koje su se dešavale u različito vreme, na dva ili tri mesta. Šta bi bile neke osnovne zajedničke tačke, a šta tačke koje ne bi mogle da spoje te tri osovine u vremenu? Kako ste svet umetnosti vi shvatali kao student u Beogradu i posle Nemačkoj, a kako taj svet vide i doživljavaju vaši studenti? Šta je suštinski bolje, a šta suštinski i dalje nije dobro u tom razumevanju sveta (umetnosti)?
 
Golubović: Dramaturgiju sam studirala u Beogradu, na FDU. U Frankfurtu sam studirala nešto što se ovde zove "Nauka o pozorištu, filmu i medijima" i što je barem u to vreme bio jedan veoma teoretski studij. Uz to sam istovremeno studirala i Nauku o američkoj kulturi i Istoriju umetnosti. Mnogo istorije, filozofije i teorije. Oba su studija bila, iako su se bavila sličnim temama, izuzetno različita.
 
Dramaturgija na FDU, u vreme kada sam studirala, je bila izvor prakse, kolektivnog druženja i stvaranja, mesto na kome smo svakodnevno sretali legende jugoslovenskog pozorišta, filma... Oni su bili naši profesori. Meni se tada, jako mladoj - jedva da sam bila punolotna kada sam počela da studiram, sve to činilo normalnim, sve sam tako shvatala, i nekako sam kroz taj studij, koliko god da sam bila dobar i vredan student, "prolepršala". 
 
Danas, misleći na to vreme, znam da je to bio jedan izuzetan studij, a ja premlada za njega. Ipak, naša mala divna grupa - mislim da nas je bilo samo osmoro – ostala je i ostaće zauvek moja "porodica". Neki kontakti su se održali, neki pogubili, ali značaj svakoga od tih dana koje smo u te četiri godine proveli zajedno učinio je da budem ono što sam danas. 
 
To da su nam profesori bili Jovan Hristić, Dušan Stojanović, Dragan Klaić, Mirjana Miočinović, Slobodan Selenić, Živojin Pavlović, Petar Volk, Petrit Imani, Velimir Abramović i još mnogi izuzetni umetnici, mislioci i predavači, govori i više nego što bih ja sada mogla u nekoliko rečenica da sročim.
 
Frankfurstki studij je bio sasvim drugačiji. Bila sam skoro 10 godina starija i sasvim sam drugačije "studirala", birala teme, mnogo čitala, bila selektivna, daleko više fokusirana, svesna šta me zanima, a šta ne. I imala sam sreću da opet imam divne profesore i priliku da sretnem tokom sudija neka od tada, a i sada, najvećih imena iz sveta pozorišta, filma i umetnosti.
 
Danas, u ulozi profesorke, imam jedan sasvim drugačiji zadatak. Ne mislim da je bilo šta što je vezano sa umetnost nešto što mogu nekoga da naučim. Neke osnovne stvari mogu da se objasne, pokažu, ali najvažnije je preneti i podeliti iskustvo. Suptilno pomoći studentima da pronađu svoju orijentaciju, i pomoći im da njihov talenat i ideje usmere, fokusiraju i krenu u nekom svom željenom pravcu - tamo gde će onda sami lakše moći da pronađu svoj pravi put. To je izazov. I za mene, i za njih. Učimo zajedno.
 

Foto: Matijas Dir
                                                                                                  
021: Ne možemo preskočiti temu koja nas dubinski uznemiruje, posebno ovih dana, o mladoj glumici koja je bila napastvovana u studiju glume u čuvenoj beogradskoj privatnoj školi. Danas je najzad došlo vreme u kojem se takve stvari mogu reći glasno, a da vas celo društvo ne osudi potpuno. Svako je od nas, na ovaj ili onaj način prošao neko uznemiravanje u svom odrastanju. Umetnici tokom svog školovanja prolaze razne metode od kojih neke izgledaju kao tortura. Nekada protiv autoriteta nisi smeo, posebno ne u našem gotovo militantnom patrijarhatu. Kako mlad čovek, umetnik, žedan svega, da stavi crtu između predanog rada i odanosti poslu, i torture? Je li to pitanje ličnih granica ili moraju da postoje vrlo precizne granice za sve i kodeksi koji važe za sve?
 
Golubović: Veoma važna tema, iskonska, ali, nažalost, nije od juče. Ta vrsta "muške moći" se provlači stolećima. O tome su pisane knjige i studije, i sigurno će tek biti pisane. Tužno je da se i u 21. veku čovečanstvo još uvek spotiče i pada kolektivno na nos kao "humana rasa" na istim "preprekama": zlostavljanje žena, ksenofobija, pedofilija, mržnja prema drugim nacijima, prema pripadnicima drugih rasa, mržnja prema drugim religijama, mržnja prema ljudima drugačije seksualne orijentacije, nasilje prema svemu i svakome ko se bilo kako razlikuje i naizgled (zašto?!?) smatra "slabijim". Velika NEmoć ljudske NEhumanosti.  
 
Mislim, međutim, da je nepravedno u ovom kontekstu govoriti samo o umetnicima. Ova problematika pogađa i tiče se svakoga. Za mene je to jedno izuzetno važno filantropsko pitanje. Jedan od najvažnijih razloga zašto se uopšte bavim umetnošću.
 
021: Bili ste asistent Marine Abramović. To mora da je bilo vrlo zanimljivo iskustvo? 
 
Golubović: Da. To je duga priča. Dragoceno životno iskustvo. Mnogo toga sam naučila.
 
021: Sarađivali ste i sa Piterom Grinvejom. Kako uopšte izgleda rad sa tim velikim autoritetima, tim umetničkim vulkanima, to mora da je uvek i neka borba da vas taj vulkan ne sagori.
 
Golubović: Bilo je divno! Saskija Bodeke (Piterova supruga) i Piter su zajedno radili predstavu za Frankfurtsko gradsko prozorište (Schauspielhaus Frakfurt) kojom je trebalo da započne i jeste počelo jedno novo poglavlje – dolazak nove upravnice, Elizabet Šveger.
 
Predstava se zvala "Zlato, 92 poluge u razbijenim kolima" ("Gold, 92 bars in a crashed car") – veoma ambiciozan, veliki projekat u okviru koga su 92 priče, a sve ih je napisao Grinevej. Bile su pripovedane, na sceni oživljene, projektovane, ili na neki drugi način u celom pozorištu ispričane, čak i na ulazu, i u podzemnoj železnici, na stanici ispred pozorišta. 
 
I danas se sećam moje priče o spaljenom slonu. Pripovedala sam je svake večeri po nekoliko sati. I danas, 20 godina kasnije, još se sećam nekih delova teksta. Nezaboravno. Nije to bila nikakva "borba". Bila je to veoma jednostavna, kreativna, inspirativna, plodna, divna saradnja.
 
                                                                                              (Foto: Severin Zelazni)
 
021: Šta je umetnost performansa danas? Svako vreme redefiniše teme i okvire i performativnih umetnosti. Mi ljudi skloni  smo da se uklapamo u stereotipe, kako negativne, tako i pozitivne koji su takođe opasni. Danas su teme perfomansa često teme manjinskih grupa, migranata, seksualnih manjina... Vrlo teško i malo se govori o teskobama ljudi generalno, o tome kako je duša čovekova ranjena, o tome kako običan čovek, svaki, kakva god da je manjina ili većina, nema apsolutno nikakve slobode u svojim rukama. Sloboda nije samo misaona, nego čini se i naučno-fantastična imenica. I ne samo u Srbiji?
 
Golubović: Ne znam šta je umetnost performansa danas. Umetnost stvaram i nemam potrebe da je definišem. To je pitanje za istoričare umetnosti i druge eksperte – oni se bave definicijama. Ni mojim studentima nikada ne serviram ready-made definicije, već zadatke, brojne zadatke, tokom kojih sami mogu da iskuse šta je performans - live art, da li, i šta mogu da pokažu, da iskažu, u kojoj meri mogu sami sebe na tom polju da pronađu, sebe da prevaziđu, šta mogu svojim porukama da postignu, i mogu li?
 
Tema ima mnogo, beskrajno mnogo. I ne mislim da je sve tako teško i negativno kao što kažete. Život jeste komplikovan, umetnost i život u umetnosti i sa umetnošću isto. Mnogo je bola svuda, svakodnevno. Pogotovo sada kada već godinu dana svi živimo u vremenu koje diktira svetska pandemija, bar ovde u Nemačkoj, svi smo po drugi put već mesecima u ozbiljnoj izolaciji, i ne zna se gde nas sve ovaj put vodi.
 
Ali iskreno verujem da je sloboda nešto jako inividualno, lično i zavisi od mnogo faktora. Ova vrsta slobode o kojoj trenutno razmišljam, i vezana je i za pojam umetničke slobode, je pitanje ličnog izbora, odluke, akcije - veoma intimna kategorija. Ta sloboda je nešto što ne zavisi od drugih, čak i u situacijama kada "spolja" ne postoji i ne može da se dosegne. I u najgorim uslovima. Ona je stanje duha.
 
A o tome mi sami odlučujemo. I nemamo previše vremena da sami sebe sažaljevamo – život je kratak. Ako izgubimo naše životno vreme osuđujići druge za nedostatak naše lične, kreativne slobode, i pri tome ne preduzmemo ništa – sami smo krivi.
 
Moramo da znamo šta je za nas lično naša sloboda. I da iskreiramo, dosegnemo, živimo i proživimo tu slobodu, na najbolji mogući način. To nije jednostavan zadatak. A s druge strane - to su "male stvari". Baš kao što je i ceo naš život na ovoj planeti mali - manji od zrna peska. Čarobna Mira Furlan je, odlazeći, to divno rekla:
 
“Udahni.
Izdahni.
To je sve.”
 
021: Da li se i dalje aktivno bavite performansom. Šta trenutno radite?
 
Golubović: Naravno. Umetnost je moj život. Moja životna vokacija, moja filozofija, religija, moja hrana, vazduh, moja svakodnevica. Bez nje ne postojim. Činjenica je da su mnogi moji planirani projekti, mnogi performansi, tokom protekle godine usled pandemije bili otkazani. I kada će se, i da li će se uskoro dogoditi, još uvek je neizvesno.
 
Ali, umetnici nikada nisu besposleni, čak i onda kada su ozbiljno ekonomski i socijalno ugroženi - a to je upravo sada slučaj, ne samo u Nemačkoj, ili u Srbiji, nego u celom svetu.
 
Iz potrebe da se održi kontinuitet u stvaralaštvu i izlaganju, otvorile su se neke nove mogućnosti – onlajn prezentacije, performasi, projekti, festivali... U nekoliko takvih projekata sam učestvovala. Pratim koliko god mogu šta se na tom polju dešava - a mnogo toga zanimljivog i izvanrednog se dešava. U ovom trenutku na drugom monitoru pratim dvadesetčetveročasovni live streaming show slovenačkog umetnika Igora Stromajera. Genijalno! 
 
Nedavno sam učestvovala u projektu "99 Sharing Crises" koji je okupio umetnike iz celoga sveta. Prošle godine sam sarađivala sa Tonijem Ricijem, plesačem, koreografom, all-around umetnikom i sa nekolicinom nekadašnjih članova čuvenog Baleta Frankfurt (Ballett Frankfurt), na komadu posvećenom Viljemu Forsajtu. Premijera je bila zakazana za 6. novembar 2020, ali nas je drugi light lockdown preduhitrio i od 2. novembra su opet sva pozorišta, muzeji, sve kulturne institucije opet zatvoreni. Odigrali smo simbolično premijeru – za prazno gledalište. Bilo je samo nekoliko ljudi iz direkcije pozorišta... 
 
I, odlučili smo da čekamo. Paradoksalno - komad se zove "Zašto čekati?" ("Way Wait?“). Nadamo se da ćemo tokom ove godine moći da izvedemo performans, makar nekoliko puta uživo. Onljan mogućnost za nas i ovaj performans nije rešenje. I dalje čekamo... 
 
Pored toga, radim na nekoliko novih projekata i najzad imam vremena da se posvetim malo više mom life-long projektu – "Last pioneer" ("Poslednja pionirka"), da ispregledam sav materijal i da odlučim kako ću i kada da ga predstavim ili objavim. 
 
Uz to, zajedno sa vijetnamskim umetnicima, blizancima - Le Brothers – finalizujem novu verziju našeg zajedničkog projekta "Natura" koji je prvobitno bio osmišljen za Srpski paviljon na Bijenalu u Veneciji 2019. Nažalost, na našu prijavu na tom Konkursu niko nikada, i nikako, nije reagovao. Mnogo posla još, na sve strane.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Ilja
    02.02.2021 10:24
    I sestra reditelja Srdana Golubovića, iako to nije bitno za ovaj tekst ,izuzetna umetnica o kojoj se u Srbiji gotovo ništa ne zna. Zsnimljivo je koliko je kratak odgovor o Abramovićki, mora da je bila horor saradnja

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest