U razgovoru za 021.rs nije bilo reči, bar ne direktno o politici, ali sve o čemu je Ivana Kekin govorila zapravo zavisi od politika država u kojima živimo, jer na koncu - one nam oivičavaju prostor u kojem se kao građani krećemo. Kako prepoznati nasilje, kako mu se odupreti, kako potražiti pomoć, kako ga preživeti, neki su od uglova složene i bolne teme koja nas neprekidno potresa, i ne samo povodom slučaja glumice Milene Radulović i žene ubijene u Temerinu...
021: Tokom kampanje za izbore u Hrvatskoj govorili ste da mediji, i mimo te izborne kampanje, moraju da budu ispunjeni onim što je važno, a ne jeftinim političkim prepucavanjima, dakle da govore o preciznim temama koje se tiču društva. Ovih dana u Srbiji i regionu mediji su ispunjeni bar jednom važnom temom: nasiljem nad nizom mladih žena u jednoj glumačkoj školi u Beogradu, ali i nasiljem nad nizom drugih žena na sličnim adresama u regionu. Da li smo progovaranjem krenuli u pravcu rešenja?
Kekin: Mogli bismo reći da je to početak rešavanja tog velikog problema, ali sami početak. U tom smislu, fantastičan je potez te hrabre mlade žene, glumice MiIene, koja je pokrenula celu lavinu, i u Hrvatskoj, što je jako značajno. Ta vrsta otvaranja uopšte nije laka, pogotovo ako znamo kakva je naša javnost i kako je mediji ne dočekuju onako kako bi trebalo. Oni čak na neposredne ili posredne načine učestvuju u dodatnoj traumatizaciji i viktimizaciji žrtve.
Mora se, takođe, reći da je jedan manji deo medija postupao odgovorno, jer je počeo propitivati, šta je pogrešno u sistemu što je omogućilo da imamo toliko takvih primera nasilja nad ženama, i nasilja uopšte? Šta je omogućilo da se slučaj mlade glumice, i mnogi drugi slučajevi, dese i dešavaju.
Talas "Nisam tražila", koji je svojom pričom pokrenula Milena, koji je nekakav recidiv pokreta "Me Too" na svetskom nivou, takvi pokreti svoju snagu imaju u svojoj masovnosti. Oni pomažu da se svetu skrene pažnja da zapravo nema žene koja nije proživela neko iskustvo seksulanog nasilja. Ako je to tako, onda mi imamo problem u sistemu, a ne u pokvarenim pojedincima, kojih ima, ali je sistem omogućio da oni postoje i da i dalje sprovode nasilje. Na otklanjaju greške u sistemu treba raditi, i dobro je da je o tome progovoreno.
021: Pogrešan medijski pristup ovom problemu šteti žrtvi, slabi njenu teško skupljenu hrabrost da progovori o svemu, obeshrabljuje druge žrtve da progovore i one, a sve to usporava da postanemo odgovorno društvo. Zašto se deo javnosti okreće protiv žrtve?
Kekin: Ono što ne ide u prilog žrtvama i što vodi sporom zalečenju trauma žrtve, upravo su te neadekvatne reakcije u javnosti. Ljudi se često pitaju zašto javnost tako reaguje, zašto se okreće protiv žrtve? Taj deo razloga svela bih, odnosno podelila u dve osnovne kategorije: prva kategorija su društvene okolnosti koje zapravo u ženama traže krivca. To se uči odmalena, uče nas tako, porodica, okruženje, mediji, umetnost, to je matrica koja se prenosi sa generacije na generaciju. Sve je senzibilisano u tom tonu i sve upućuje na to.
Žena se smatra saučesnikom zločina, kao neko ko je to maltene tražio, ko doprinosi tome što joj se događa, pa je onda javnost tako i percipira - kao sumnjivu. Drugi set razloga, po meni je bežanje od teške teme: okolnosti su strašne, priče su strašne i lakše ih je omalovažiti i obezvrediti, nego se nositi sa njima.
Milenina priča je zastrašujuća iz više razloga. A deo tih razloga leži u činjenici da su mnogi roditelji suočeni sa zastrašujućom mogućnošću da su decu vodili nekom takvom - dakle ne konkretno tom čoveku, ali ako je moguće da se to desilo tamo, da li je moguće da se desilo i kod nekog drugog trenera, učitelja, profesora... Takva pitanja prestravljuju mnoge roditelje, a da bi se od takve strave i straha odbranili, oni zaključe da je ipak problem u devojci, u njenom ponašanju, karakteru, izazivanju, ćutanju - bilo kojem utešnom objašnjenju koje zapravo kaže da se to njima i njihovoj deci ne može desiti.
021: Kako funkcioniše taj sistem prihvatanja sebe, šta u žrtvi treba da se desi da bi zlodelo učinjeno nad njom procesuirala u sebi i krenula putem izlečenja?
Kekin: Žrtve će lakše izvidati svoje traume ako uspemo da stvorimo društveni konsenzus oko toga šta je neprihvatljivo, ako uspemo da napravimo društvenu atmosferu u kojoj će se žrtve osećati zaštićeno. Sada to nije slučaj. Ne samo sada, nego uopšte nije slučaj.
Ne znam kakva je zakonodavna procedura kod vas u Srbiji, kod nas u Hrvatskoj, na primer, imamo strašnu stavku da se seksualno uznemiravanje i napastvovanje može procesuirati jedino ako se prijavi 90 dana od počinjenja dela. Tako se čini da bi žena, nakon silovanja koje se desilo u 9 ujutro, u 9.15 već morala biti u policiji, a u u 9.30 umivena i izlečena od traume.
Navešću još jedan strašni primer: u Hrvatskoj je pre nekoliko godina bio slučaj čoveka koji je polno zlostavljao jednu košarkašicu. Prilikom svedočenja, analno zlostavljanje upoređeno je, doslovce, sa rukovanjem, i to je učinio sudac. I onda se ne treba čuditi što žrtve ne prijavljuju nasilje: one na iskustvima drugih vide da sistem nije tu da štiti njih, nego vrlo često upravo zlostavljače.
Što se psihološkog dela tiče, u svom poslu se zabrinjavajuće redovno srećem sa ženama koje su u dečijoj i mladenačkoj dobi iskusili traumu seksualnog zlostavljanja. I gotovo uvek se radi o seksualnom zlostavljanju u krugu poverenja. To znači u okviru porodice, prijatelja, poznanika, ljudi koji su bliski žrtvi. Pravilo je da rane moraju da se leče duže što se duže ćutalo o tome. Žrtva prosto mora da prebrodi svoju višestruku bol.
Ono što zlostavljači uspeju da naprave, ne samo u seksualnom zlostavljanju, ali je u njemu to posebno perfidno, jeste to da u žrtvama probude osećaj srama i krivice, i to tako da se ta dva osećaja zacementiraju u njima. Posebno je opasno ako to još počne u nekoj vrlo ranoj formativnoj dobi, tada postoji bojazan da se izuzetno ošteti samosvest žrtava, da se radikalno uruši slika i doživljaj sebe. Potrebno je mnogo hrabrosti, rada i truda da se posledice takvih dela ublaže i da se umanji njihov uticaj na kasniji život i funkcionisanje osobe.
Inače, na temu seksualnog zlostavljanja i odnosa zajednice prema tom saznanju, u Hrvatskoj je snimljen jedan odličan dokumentarni film. Snimio ga je Đuro Gavran i zove se "Jedna od nas". Film govori o ljudima koji na proslavi 15 godina mature, pričajući o svojim srednjoškolskim doživljajima, pokušavaju da počnu razgovor o saznanju koje ih je sve šokiralo, da je jedna njihova školska drugarica, koja danas živi na drugom kraju sveta, tokom svog školovanja devedesetih godina u Bjelovaru, kontinuirano doživljavala seksualno zlostavljanje koje je počinio njen rođeni otac, inače ugledni član zajednice.
Uznemirujući film koji je jako važan, jer radi na tome da osvestimo koliko je dece oko nas zlostavljano. Gavran koji je, radeći na ovom filmu, mnogo istraživao i edukovao se, kaže da je svako peto dete žrtva nekog seksulanog zlostavljanja. To je zaista poražavajući podatak.
021: Kako biste protumačili to što su roditelji pristajali da ne znaju šta njihova deca rade u beogradskoj glumačkoj, što su pristali da budu eliminisani iz cele priče, odstranjeni u svakom smislu osim da plate kurs glume. Kako je moguće da roditelj pristane na to? Takođe, postoje svedočenja dece koja su doživela seksualno zlostavljanje, to prijavila roditeljima koji su ih potom ućutkali, čak ih se odricali zbog istine, ne sprečivši nastavak zlostavljanja. Jednu takvu priču o zlostavljanju u okviru semeništa ispričana je na HRT-u, kod Danijele Trbović u njenoj emisiji "Osmi kat".
Kekin: Postoje porodice koje imaju toliko mračne tajne da je od njih vrlo teško napraviti otklon, teško ih je otkriti, srušiti, čak je i struci vrlo teško dokučiti, prodreti u takve tajne. Teško je i prići ljudima koji nose takve tajne, takav bol. Toga je, nažalost, uvek bilo. I potrebno je mnogo snage i vremena, stručnosti, da se takvi ljudi otvore, da počnu govoriti. U tome se mora biti jako obazriv, pažljiv, pratiti idividualni ritam.
Osim toga, kultura autoriteta koja se na Balkanu neguje u ovom kontekstu posebno je problematična. Naši ljudi vrlo često cene autoritet i "čvrstu ruku". I danas često komentarišu kako nam fali malo tog starinskog autoriteta u školama, autoriteta u okviru kojeg se decu moglo malo lupiti po prstima. Ljudi prizivaju tu vrstu autoriteta. Uostalom, vidimo kakav se premijer bira, kakav se predsednik bira, kakvim autoritetima kao društvo težimo.
Jedan veliki psihoanaltičar, Vilfred Bijon, istraživao je grupe – a one imaju svoje osobine - kao i društvo, i zato se mogu posmatati kao društvo. Primetio je da postoje dva modela okupljanja. Kod regresivnih (nezrelih) grupa. Jedan je model okupljanja oko spoljnjeg neprijatelja - čemu često svedočimo kada se uostalom okrećemo jedni protiv drugih, a drugi model je okupljanje oko velikog vođe.
Vođi se ne propituje njegova mudrost, ne propituje se ni njegov autoritet, ni njegova benevolentnost. Šta god da radi, on radi za naše dobro, pa makar to bilo i nešto loše. Taj model ponašanja ponavlja se i prenosi na nove generacije. Taj princip primenjuje se i na vaspitnim modelima, zato vidimo da je kod nas cenjeno ono vaspitanje koje kao osnovni prioritet postavlja poslušnost. To da su deca poslušna, važnije je od svega. Mi vaspitavamo poslušnu decu, ali, ako nekoga pripitomite da bude poslušan i istreniran u nečem dobrom, zar nije isto tako vrlo lako pripitomiti ga, odnosno izmanipulisati, i za nešto loše?
Upravo iz svih ovih razloga, problem seksualnog nasilja trebalo bi da se sistemski prevenira, i to tako da građansko i seksualno vaspitanje uđe u naše institucije, škole pre svega. Nažalost, konzervativni pokreti su u našim društvima vrlo jaki i oni se silovito bore protiv toga, argumentirajući to time da su to teme o kojima deca treba da saznaju kod kuće.
Mi pak znamo da nemaju sva deca privilegiju da imaju roditelje koji će sa njima na adekvatan način razgovarati o ovim temama. Takve teme u ljudima izazivaju nelagodu, pa ih izbegavaju, ne misle o tome, ignorišu ih, ne znaju kako da im pristupe: što je primereno, a šta nije. S većinom naših generacija niko o takvim temama nije govorio, niko nas nije naučio kako o tome da razgovaramo, pa nije ni čudo što mnogi o tome ne mogu i ne žele da pričaju sa svojom decom.
U tom smislu, iako treba hrabriti i roditelje da otvaraju takve teme, ne možemo pouzdati isključivo u tu vrstu prevencije, nego treba urediti sistem i decu od rane dobi učiti šta su granice, što su intimni delovi tela, kome da se obrate ako osete nelagodu, a sve u skladu sa svojim uzrastom.
021: Izvođačke umetnosti pogodne su za manipulaciju, u njima je mnogo istraživačkog, često povezanog sa seksualnošću. Izvođači se nekad guraju do granica izdržljivosti, možda i dostojanstva, svakako nečeg što većini ljudi ili patrijarhalnoj sredini, nije prihvatljivo, a sve da bi se postigao viši cilj - umetničko delo. Kaže se i da nema jakog i važnog umetničkog dela bez jake ličnosti, jakog lidera, a liderstvo podrazumeva potiranje drugog na različite načine. Kako, posebno mlad čovek bez iskustva, da prepozna šta su pedagogija i autorsko vođstvo, a šta kult ličnosti, nekakav guru pristup?
Kekin: To je isto nešto o čemu treba razgovarati, kroz jasnu i glasnu edukaciju. Samo preciziranjem šta je uznemiravanje, a šta vaspitavanje i edukacija, mnogo će se lakše u radnom prostoru prepoznati i eliminisati gurui i zlostavljači.
Razgovori o ovakvim temama verujem da će dovesti do toga da se na našim akademijama uvedu predmeti koji će govoriti o granicama između toga šta je u redu, a šta nije u redu, kada mlade devojke i žene mogu i treba nešto da odbiju, kada nešto mogu da prekinu, kažu "ne", da nešto ne žele, jer samo tako se uče samopouzdanju.
021: Kakav je psihološki profil čoveka koji devojčice priprema i lomi, do trenutka kada su one po zakonu zrele za seksulani život u koji ih on onda, navodno iz pedagoških razloga, uvodi? Kakva vrsta samopouzdanja i egocentrizma daje čoveku pomisao da to što radi nikada neće biti otkriveno?
Kekin: Jeziv je profil takvog čoveka, ne mogu govoriti o konkretnom čoveku, tu se ograđujem, ali načelno, kada govorimo o zlostavljaču koji to radi s debelim predumišljajem, na izrazito manipulativne načine, tu govorimo o nadasve neempatičnom čoveku.
Ideje koju takvi ljudi imaju, da su nedodirljivi, da ih se zakoni ne tiču, da ih se ne može otkriti, pokazuje iracionalno veliki narcizam, a on je odlika nasilnih osoba. A ako se tome doda atmosfera u kojoj društvo takvima daje neku vrstu potvrde moći, to dimenziju njegovog narcizma još više produbljuje. Ako nemate nikakve empatije za druge ljude, to je vrlo, vrlo opasna stvar.
Treba, međutim, znati još nešto – a to što ću reći nipošto ne znači apologiju, odbranu nasilnika, naprotiv. U značajnom broju slučajeva, konkretno pedofilije, dakle zlostavljanja manje dece, često se radi o ljudima koji su i sami u ranim godinama svog života prošli seksualno zlostavljanje koje nije procesuirano. Oni koji u ranom detinjstvu prežive seksualno zlostavljanje i sami ponekad razviju poremećaj nagona. I zato je prevencija naročito važna. Ali to, ponavljam, nije nikakvo opravdanje za nedelo koje čine.
021: Zapanjuje kakav je domino efekat stvorila priča beogradske glumice. Naše, tako - u sve radikalnijem smislu patrijarhalne sredine, ispostavljaju se zbilja kao jezive.
Kekin: Znajte da to ipak nije ekskluzivnost našeg prostora, prostora Balkana, iako mi na tu temu imamo svoje posebnosti. Setimo se koliko je vremena trebalo moćnom Holivudu da progovori o tome i kakve smo priče čuli od holivudskih glumica, sve redom jakih žena, uspešnih, bogatih, kojima je trebalo vremena da se iščupaju iz prostora zlostavljača. To se može desiti bilo gde, bilo kojoj ženi, moćnoj, bogatoj, koja ima zaštitu.
Mi se moramo baviti pojedinim delovima problema seksualnog nasilja, jer je to važan i osetljiv deo našeg društvenog miljea, ali problem je sveukupno sam sistem. Problem je to što žene nisu jednakopravne, a kad nisu jednakopravne, onda su automatski u poziciji da budu žrtve, da budu izmanipulisane, viktimizovane, da nemaju kome da se obrate – a to je okvir u kojem seksualno zlostavljanje cveta.
Strašno je da neke žene nemaju čak ni ideju da to tako ne bi trebalo da bude. Ipak, sve je jasnije ako se setimo reči Mire Furlan, koja je rekla da je seksualno zlostavljanje i uznemiravanje bio vazduh koji smo disali.
Komentari 9
@Rečnik
Deks
Giga Moravac
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar