Menu 021

INTERVJU Ileana Ursu Nenadić: Svi su odnekud došli, nema Vojvodine bez višejezičnosti

"Kao pripadnica manjinske zajednice koja na teriroriji Vojvodine živi tri veka, neću da me neko toleriše, odnosno trpi, jer to je pravo značenje francuskog glagola 'tolerer', kaže Ileana Ursu Nenadić, pesnikinja i prevoditeljica, koja u intervjuu za 021.rs govori o zamkama manjinske i većinske kulture, o vojvođanskom devetnaestovekovnom poliglotstvu i ovovekovnoj – samo na papiru – multikulturalnosti.
Info 09.02.2021. | 10:40 > 11:33
"Lepe strankinje" najvećeg savremenog rumunskog pisaca Mirče Kartareskua samo su jedna od knjiga koju je prevela Ileana Ursu Nenadić i ona je jedan od mnogih aktuelnih povoda za razgovor sa Ursu Nenadić, ženom čiji stavovi o književnosti, prevođenju, interkulturalnosti, istinskom razumevanju među ljudima, narodima i kulturama podsećaju da ovde još sve ipak nije propalo, i da neće propasti dok god postoje meandre u kojima, u tišini, predano i odgovorno, najbolje moguće svoj posao rade neki ljudi.
 
U intervjuu za portal 021.rs, Ileana Ursu Nandić govorila je o tome ko bira šta ćemo u prevodu čitati i šta će iz naše književnosti biti čitano na drugim jezicima, o nedostatku lektora, redaktora, dobrih voditelja - a sve vodi srozavanju jezika, te o tome zašto manjinska kultura nikako ne treba da bude most.
 
021: Ono smo što serviramo velikim kulturama koje nas ne poznaju, rekli ste pre pandemije u Radio kafeu, na promociji "Lepih strankinja" (IK "Arete"), romana Mirče Kartareskua koji ste preveli. Na prevodiocima su onda velika odgovornost i teret. Sa kim oni dele tu odgovornost, po nekoj logici postavljene teze trebalo bi sa odgovornim ljudima u vrhu države? Koliko je prevodilac, u suštini, u prilici da utiče na to ša će se prevoditi?
 
Ursu Nenadić: O nama - i kada to kažem mislim na književnost koja se stvara na većinskom, srpskom jeziku u Srbiji, znaće se koliko smo sami spremni da pokažemo. Koliko je meni poznato, za sada se oslanjamo na poznanstva autora sa stranim autorima, prevodiocima ili izdavačima. Zbog toga imamo utisak da se nešto prevodi, ali to je nedovoljno i, čini mi se, nereprezentativno. 
 
Imamo još jednu manjkavost - da u prevode, što zapravo i jesu, ubrajamo i one prevođene knjige koje se objavljuju u Srbiji. One su, zapravo, samo stavka u autorovoj bibliografiji jer ne cirkulišu u jeziku prevoda. Na svetskom nivou, književnosti se dele na "velike", tu su one književnosti koje su stvarane na jeziku sa velikim brojem govornika, i to su uglavnom uglavnom zapadne književnosti. U drugu grupu spadaju tzv. "male" književnosti stvarane na jezicima sa malim brojem govornika. 
 
To, naravno, nije sasvim tačno, ali da ne ispravljamo "krive Drine". Ako imamo nameru da pokažemo i prikažemo našu književnost, moramo promeniti odnos prema onome što će biti prevedeno. U mnogim zemljama, uzmimo primer Rumunije (ali nije jedina), na nacionalnom nivou postoji jedan zavod za kulturu koji brine o predstavljanju rumunske kulture, pa i književnosti u svetu. I to ne samo statistički i deklarativno, prostim brojanjem, već i finansijski. Finansira se prevođenje sa rumunskog jezika i deo izdavačkih troškova za objavljivanje dela nastalih na rumunskom jeziku u svetu. Na taj način se ima tačan uvid šta i gde je prevedeno ali, indirektno se tako i utiče na izbor za prevođenje. 
 
Ne znam da li će neko ćuti ovo što kažem, ali tačno znam da stvari ovde ne funkcionišu tako kad je predstavljanje srpske književnosti u pitanju. Naravno da je i prevodilac u mogućnosti da predlaže neke naslove izdavačima koji su otvoreni da objavljuju prevedena dela iz takozvanih "malih" književnosti. 
 
Najbolji način je dobra saradnja izdavača sa prevodiocima (ima toga i kod nas) i onda dobijamo, na primer, Kartareskua na srpskom jeziku, pisca koji je ove godine bio u prvih deset za Nobelovu nagradu.
 
021: Na istoj promociji vrlo nadahnuto ste govorili o zamkama manjinske kulture. Koliko su one opasne za identitet samih manjinskih kultura, a koliko štete i sredini u kojoj se ta manjinska kultura stvara?
 
Ursu Nenadić: Figurativno, možemo to da poredimo sa položajem književnosti na svetskom nivou i odnosom "velike" i "male" književnosti. Na nivou zemlje, prema "manjinskim" književnostima se ponašamo kao svet prema "malim" književnostima. Tu su, lepo je to, ponekad je potrebno da se argumentuje nešto, ali skrajnuto. 
 
Evo jednog primera: pisci na jezicima nacionalnih manjina su članovi književnih udruženja u Srbiji. Ravnopravni. Ali ako pažljivo čitamo pravilnike o dodeli godišnjih književnih nagrada, ne samo udruženja, videćemo da baš i nije tako, jer tamo piše da se nagrade dodeljuju - samo - za dela pisana na srpskom jeziku
 
Nasuprot tome, književnosti nastale na jezicima nacionalnih manjina uslovno rečeno "vise" između zemlje u kojoj nastaju i zemlje jezika na kojem nastaju. Kom književnom korpusu pripadaju? Da li se nekad o tome raspravljalo? I da li je neko spreman da o tome raspravlja? 
 
Naravno da tu svi gubimo. Manjinske književnosti, koje za širu publiku žive nekako zatvoreno, ali i većinska književnost koja se lišava tog dela nastalog na izvoru dveju kultura. Manjinske zajednice sve češće objavljuju dvojezične knjige. To je dobar iskorak, ali nisam sigurna da će dati željeni rezultat. Da napomenemo da knjige na jezicima manjina ne funkcionišu u zemljama jezika na kojem su pisane, jer su objavljene ovde, a ovde, gde nastaju upućene su da funkcionišu samo u okviru date manjine. Komplikovano, zar ne?
 
021: Šta mislite da li je neka manjinska kutura kod nas favorizovana?
 
Ursu Nenadić: Ne, ne mislim da je neko favorizovan. Svi smo na istom brodu, neko na pramcu, a neko u kabini. Sve zavisi od vrednosti koju stvara i načinu  promocije. Književnostima na manjinskim jezicima uglavnom nedostaje književna kritika. Ali ne možemo reči da je to specifično samo za njih. Isti su problemi, samo u malom, i na širem planu. Kod manjinskih zajednica je to samo mnogo vidljivije, kao i uostalom i sve ostale oblasti, mislim na kulturu uopšte ali i na demografiju...
 
 
021: Odnos prema maternjem jeziku uvek je suštinski. Ono što je na njemu napisano je identitet jednog naroda, a ne, na primer to što odbijate da progovorite jezik sredine, što se zatvarate, što se slepo držite samo svoje tarabe. Kako vi doživljavate maternji, a kako "taternji" jezik, kako je u pokušaju da shvati šta mu je srpski a šta engleski jezik, odnosno strani jezik, rekao jedan petogodišnjak?
 
Ursu Nenadić: U većini, velikoj većini, manjinskih zajednica maternji jezik se neguje kroz kulturu, tradiciju i običaje. Naravno i kroz obrazovni sistem - imamo obrazovanje na manjinskim jezicima, od obdaništa do fakulteta. I sve manjine u Vojvodini to rade vekovima. 
 
Većina pripadnika manjinskih zajednica su bilingvalni, naročito generacije posle šezdesetih, zbog mešovitih brakova, zbog sredine u kojoj odrastaju i zbog drugih okolnosti. Treba imati u vidu da su skoro svi jezici manjinskih zajednica koje žive u Vojvodini jezici Evropske unije budući da su im matične zemlje njene članice. Taj resurs još uvek ne koristimo, bar ne u dovoljnoj meri. Ne samo u kulturi, mada tu možemo uraditi najviše. 
 
Mi o kulturi manjina češće govorimo kao o egzotičnim plesovima i šarenim nošnjama, a zaboravljamo činjenicu da su, proporcionalno broju pripadnika, manjinci najobrazovaniji. Postoji ona i ona čuvena floskula da su manjinske zajednice most između… Znamo čemu služi most – da se pređe na drugu stranu, a čim se prešlo – most više i nije važan. 
 
Ako manjinske zajednice budemo zaista smatrali kao sponu i budemo koristili blagodeti koje nam se pružaju, onda će se stvari dugačije dešavati. Ubeđena sam da će manjinske zajednice svoj jezik negovati kao i do sada, kao i u poslednja tri veka, koliko su tu.
 
021: Govorimo sve lošijim jezikom, sve siromašnijim, sve je svedeniji, što pod uticajem lošeg edukativnog sistema, što pod uticajem interneta, društvenih mreža, sve manje čitanja. Iz ugla prevodioca, šta mislite koliko takav, svedeniji jezik utiče na kvalitet književnosti?

 

Ursu Nenadić: Na ovo pitanje većina bi rekla da je to posledica toga što se malo čita. Ja mislim da nije samo to. Zavaravamo se da govorimo neki jezik ako smo ga usvojili na najnižem nivou, što bi naši stari rekli. Manjinska kultura nije za toleranciju li "Da te niko ne prodaje". To dovodi do osiromašenja i sopstvenog jezika jer se preuzimaju izrazi čije tačno značenje i ne znamo, da bi se pokazalo da smo pametni, svestrani, otvoreni… 
 
Imamo i primer: na sve strane čujemo da smo tolerantni prema manjincima. Izvinite, to je vređanje, jer tolerantan dolazi od francuskog glagola tolerer i znači trpeti, podnositi. Ja kao pripadnik manjinske zajednice, koja živi na teritoriji Vojvodine tri veka, neću da me neko trpi. I zašto bi? Ali to je posledica onog što sam pre rekla. 
 
Pored toga, izgubile su se neke profesije u medijima, poput lektora i redaktora, u izdavaštu se izgubila recenzija. U svetu, ozbiljni časopisi imaju recenzije za predložene tekstove, a mi to više nemamo, ili još gore, imamo formalno, čak ni u izdavaštvu. 
 
Posao voditelja je degradiran i rade ga u većini slučajeva devojke koje nisu pročitale ni obaveznu školsku lektiru. Niko ne uči jezik da bi bio spreman da to radi. Posledice su poznate i užasavajuće. Osiromašenje jezika ne utiče vidljivo na književnost, ali utiču sve niži kriterijumi čitalaca na ono što će se objaviti, naizgled zbog tržišta, a onda ćemo i na ovaj način zavrteti točak sve nižeg sistema vrednosti. 
 
Samo pogledajte Sajam knjiga u Beogradu i uporedite ga sa sedamdesetim i osamdesetim godinama. Tada su na Sajmu bili pisci, imena, a sada glavnu reč imaju ljudi koji napišu jednu knjigicu, a stekli su slavu na drugačiji način. Kad kažem slavu, mislim na onaj najniži način postati poznat. Kad sve to imamo na umu dolazimo do zaključka da niko nije kriv: daj narodu šta narod traži, a traži što mu se nudi na sva zvona - a kultura, književnost i jezik zbog svega toga gube. Niko ne preuzima odgovornost, u ovim oblastima zavladalo je "što gore – to bolje". 
 
Međutim, ja nisam pesimistički nastrojen čovek. Mislim da će i to proći. Vratiće se laste, ima mnogo mladih ljudi koji ozbiljno rade i koji će polako staviti stvari na svoje mesto. Znate ta priča "to narod traži" ne pije vodu. Ako mu daješ stalno pasulj, neće zavoleti morske plodove. Red treba praviti u kuhinjama koje spremaju jela.
 
021: Danas je prilično teško naći prevodioca, paradoksano jer nikad više ljudi nije govorilo više nematernjih jezika. Zašto je tako?
 
Ursu Nenadić: Ništa to nije čudno. Kao što sam rekla, ljudi znaju jezike na nivou sporazumevanja, ili na tehničkom nivou u određenim profesijama, što je za pohvalu. Da bi se bio prevodilac nije dovoljno samo poznavanje jezika, doduše na najvišem nivou, već to traži i mnogo drugih znanja i veština. To je profesija koja treba da se uči. 
 
U Vojvodini imamo idealnu mogućnost jer imamo Filozofski fakultet na kom se izučavaju mnogi jezici ali, kao i u drugim oblastima, to ne koristimo. Niko ne organizuje kurseve i predavanja prevodilaštva. Svi podrazumevaju da je to lako i slabo plaćeno, prema tome neprofitabilno, da to svako može. Zato imamo loše prevode, ne samo u književnosti, tu ima jako malo ljudi koji još rade, a loši prevodi su duplo zlo: i za jezik (kulturu) iz koje se prevodi jer se umanjuje vrednost i prikazuje nakaradno, ali i za naš jezik i kulturu jer dobijamo nešto što nije vredno. 
 
Ako se svi razumemo u nešto, kao na primer fudbal ili belosvetsku politiku, onda je malo pravih znalaca koji će dobiti zasluženo na osnovu svog rada. Ja prevodim pola veka i još uvek vežbam, gledam tuđa iskustva… Ko je danas spreman da se time bavi ako je prevođenje malo vrednovano i ako vlada opšte uverenje da to svi mogu.
 
 
021: Nekada su ljudi po vojvođanskim selima bili poliglote, govorili su, ako ne sve jezike sredine, onda bar jedan. Danas se, međutim, gaji, nerazumevanje jezika, nerazumevanje naroda, multikultura postoji samo nominalno? Možda je to uzrokovano raspadom jednog društvenog sistema i neuspostavljanjem drugog, loše vođene politike, ratovima devedesetih... Šta mislite šta je tome još doprinelo, koliko su tome, na primer, doprineli obični ljudi, na lokalnom nivou?
 
Ursu Nenadić: Godinama sam pričala ljudima kako je moj deda, rumunski paor iz Banata sa četiri razreda osnovne škole - tako je početkom 20. veka bilo, bio poliglota, jer je osim maternjeg, rumunskog jezika, govorio nemački, srpski i mađarski. To je bilo zbog okolnosti, jer su u susednim mestima živeli ti narodi i oni su sarađivali, družili se, pomagali. Tada je bilo sramota ne znati komšiji da kažeš "dobar dan" na njegovom jeziku. 
 
Ali priča o multikulturalnosti je pogrešno postavljena. Čim na jednoj teritoriji postoji i radi više nacionalnih zajednica – multikulturalnost je činjenica. Sviđala se ona nekome ili ne, ona postoji. Ono što se malo, ili retko, razmatra i promisli, jeste interkulturalnost. Povezivanje, upoznavanje, priča o komšiji mog dede kome na njegovom jeziku kaže "dobar dan",jer ga je poznavao, znao je šta ume i šta može. Koliko se mi danas poznajemo? 
 
Na ovim prostorima je uvek bilo seoba. Svi su odnekud došli. Tako je stigao i poslednji talas, ne ulazim u razloge koji su do toga doveli, ali opstali su samo oni koji su prihvatili zajedništvo sa onima koje su tu zatekli. U Vojvodini je nužno nastaviti to isprepleteno kolo jezika, kultura i običaja. Drugačije nema ovakve Vojvodine. A za to nije dovoljno samo da se deklarativno izjasnimo. Na tome se treba raditi. Kada je u pitanju ekonomija tu nema problema. Svi imaju iste brige i radosti. Svima isto nebo. Ali, čoveka ne čini i ne određuje samo ekonomski status. Promislite.
 
Želim da se na ovom mestu prisetim mog kolege Emila Bujaka koji je govorio pet-šest jezika nacionalnih manjina. Danas ne poznajem nikoga ko, osim maternjeg i većinskog jezika, govori još neki jezik nacionalnih zajednica. A imamo katedre svih tih jezika, imamo profesore, čak imamo i iskustvo međusobnog poznavanja preko jezika, ali, mi to ne koristimo.
 
021: Može li prevođenje spojiti dva naroda ako ih politika razdvoji ili konstantno razdvaja? Recimo, Srbe i Albance?
 
Ursu Nenadić: Svi već znaju i ponavljaju da rat može početi bez prevodioca, ali se ne može završiti bez njega. Ako nekoga upoznate u svim segmentima, ako nađete neku bliskost, ili sličnost, onda ćete lakše stupiti u kontakt, onda ćete moći da vidite pojedinosti, a ne samo ono što se vrti na političkoj vrtešci. 
 
Politika je podložna menjanju, što je dobro i normalno, ali neke stvari, poput vrednosti nekog naroda, trajne su. Ako upoznamo te vrednosti, menjaće se i naša slika o tom narodu. Neki kažu da, ako hoćeš da upoznaš neki grad, treba da ideš na pijacu. Ja kažem da, ako hoćeš da upoznaš neki narod, treba obavezno da ideš u biblioteku. Tu je pohranjen duh tog naroda, a ne u dnevnim novinama i promenjivoj politici koja se vodi trenutnim, kratkoročnim interesima. Šta je decenija spram večnosti?
 
Zato je potrebno prevoditi ono što je vrednost određenog naroda, tako ga upoznate pa, ako nađete nešto što vas zanima, onda ga i prihvatate. To važi za sve. Čak i za odnose među ljudima. Da niste videli šta radim, šta me zanima, da niste čuli neka moja razmišljanja, zar bismo danas razgovarale? To važi i na širem planu. Imamo različita imena, ali to ne znači da nemamo i nešto zajedničko. 
 
I još nešto: nije dovoljno da se prevodi, da se, naročito naglašavam, dobro prevodi, da se nešto objavi, ako se ne uradi ništa na promovisanju. Onda je to uzaludan posao za police sa knjigama. A malo se radi na promovisanju tih knjiga, i tu ne mislim na popularnu knjigu: memoare, krimi priče, SF... Tu se opet zavrti staro "koga to zanima" vrzino kolo. U početku će, možda, biti malo zainteresovanih, ali ako se radi, vremenom se i to menja. 
 
Ne mislim da je uspeh samo ono što daje rezultate istog trenutka. Za mene je veći uspeh ako se radom, makar na duži period, postigne cilj. Ubeđena sam da se jedna građevina ne pravi preko noći, a noročito na ovom polju na kom ja delujem – to je put na sopstvenu odgovornost, što bi rekli "o svom kruhu i ruhu", ali je zato radost veća kad se stigne na cilj.
 
021: Šta nudi rumunska književnost? Šta ovdašnjem čitaocu preporučujete iz nje? 
 
Ursu Nenadić: Rumunska književnost je imala i ima sjajne pesnike. Neke od njih upoznali smo preko prevoda. Ali ono što manje poznajemo jeste rumunska kratka proza koja je fascinantna, rumunski novi roman… Vrlo zanimljive su i knjige esejistike i književne kritike. Dramska dela. Rumuni imaju velika imena koja zaslužuju svu pažnju, ali se relativno malo prevodi. Menjaće se i to kada se naši izdavači, čast izuzecima, u izboru naslova koje u prevodu objave, ne budu povodili za "svetom". Tada ćemo čitati lepu književnost koja ima trajnu vrednost. 
 
Nekako sam u poslednje vreme vezana u prevođenju vezana za Kartareskua, sigurno jednog od najvećih proznih pisaca današnje Evrope, osobenog i intrigantnog, i nimalo lakog za prevođenje. Krajem prošle godine izašla je još jedna njegova knjiga "Zaslepljujuće, levo krilo". To je prva knjiga trilogije "Zasljepljujuće" koja je ovenčana velikim nagradama u Rumuniji i inostranstvu. 
 
Uostalom Kartaresku je ove godine bio u užem krugu od deset pisaca za Nobelovu nagradu. Takvu prozu mi sada u Srbiji nemamo, i zato ga treba čitati, sve njegove knjige. Da bi se bolje razumeo ovaj moj intervju možda bi umnogome pomoglo čitanje Kartareskuove knjiga "Lepe strankinje". 
 
021: Šta sada prevodite?
 
Ursu Nenadić: Ove godine  pripremam tri knjige. Tri romana koja će, verujem, naći lako svoje čitaoce. U pitanju su "Staklena bašta" Tatijane Cibuleak, "Kinderlend" Liliane Koroboka i "Izgubljeno jutro" Gabrijele Ademešteanu. Možda ću se, ako me muza posluži, vratiti i prevodu poezije. Odavno mislim na jednu veliku pesnikinju koja se zove Ileana Malačoju. Pesnikinja! Da je vremena i snage za sve što vredi – ali, ne žalim se, biće sve urađeno, korak po korak.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • /
    09.02.2021 22:20
    /
    @@/
    da li ti znas sta je jezicki purizam i da to sto si naveo nije tema.
    ako se za to zalazes onda si u istoj grupaciji
  • !
    09.02.2021 19:24
    @Limun
    Pripadnici manjinskih zajednica u Vojvodini nisu novopridosli gasterbajteri koji treba da se povinuju vecini.
    Oni su tu svoj na svome i njihovi jezici su Zvanicni jezici Vojvodine.
    Tacka.
  • Limun
    09.02.2021 19:02
    Realno
    U svim bogatim i ozbiljnim državama (Engleska, Francuska, Španija, Nemačka, Italija....) na manjine se gleda kao na folklor a na strance isključivo kao na najamnu radnu snagu koja nije vredna neke ozbiljne pažnje. Večinski narod je taj čijim se jezikom govori, čijim se pravilima povinuju svi i to je to. Ne vidim zašto mi izvodimo gluposti, samo se treba ugledati na one na koje se treba ugledati.
  • @/
    09.02.2021 18:48
    U Francuskoj i Hrvatskoj jezicki purizam je zvanicna drzavna politika (vekovima).

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest