Menu 021

INTERVJU Profesor dr Vladimir Mihić: Mi činimo sistem koji podržava ućutkivanje i zataškavanje

"Maska koju je režim nabacio sa 40 odsto žena u parlamentu i 50 odsto ministarki, je sveže okrečena fasada koja krije urušenu kuću iza nje."
Info 14.02.2021. | 15:38 > 07:23
To ne samo da neće poboljšati položaj žena u društvu, nego može dodatno antagonizovati status žene u politici i van nje. Kada budemo razumeli šta znači rodna ravnopravnost, onda neće ni biti potrebe da se zakonom propiše broj žena u politici, to će biti logična posledica napretka, kaže psiholog Vladimir Mihić govoreći o gorućoj temi današnjice: zašto šraf perfidnog nasilja na poslu i dalje besprekorno funkcioniše? 
 
Ovih dana, po ko zna koji put, potresle su nas reči jedne žene koja je podigla svoj glas protiv zlostavljanja na radnom mestu. Bile su to reči zaposlenice jedne srpske modne kompanije koja je, primajući nagradu u ime svog tima, otkrila da je i ona, kao i celi tim, duže vremena bila izložena svakovrsnom mobingu koji je doveo do toga da je nekoliko radnica završilo na bolovanju sa psihičkim problemima.
 
Nažalost, to nije prva tranzicijska priča u ovakvom tonu. Marija Lukić bila je – čak i seksualno uzemiravana – upravo na radnom mestu. Mlada glumica Milena Radulović bila je na isti način uznemiravana na mestu koje bi se unekoliko moglo nazvati radnim, jer ju je pripremalo za budući glumački život. Aleksandar Obradović na radnom mestu doživeo je golgotu jer je otkrio kriminal povezan sa državnim vrhom. 
 
U svom okruženju svako od nas ima nekog ko je proživeo, ili se još uvek koprca u raljama neke takve priče, znamo nekog ko trpi psihički teror i neki oblik nasilja na poslu. Neki od nas su ga i doživeli, odbranili se od njega, neki još plivaju kraul ne bi li se izvukli iz te atmosfere, ima i onih koji ne shvataju da to tako ne mora i ne bi smelo da bude...
 
Posebna priča su oni koji, zarad sitne "dokapitalizacije", sitnog ličnog dobitka, koji se neretko ne ispostavi takvim, omogućavaju da šraf perfidnog nasilja na poslu i dalje besprekorno funkcioniše. 
 
O svemu tome za 021.rs govorio je psiholog dr Vladimir Mihić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, na Odseku za psihologiju.
 
021: Krenimo upravo od tih ljudi koji su ešalon oko nadređenog, koji omogućavaju nesmetano funkcionisanje matrice nasilja na radnom mestu. Kakva je struktura takve jedne ličnosti, osobe koja smatra normalnim da maltretira i ponižava drugu osobu?
 
Teško je govoriti o strukturi takve osobe, mnogo češće je u pitanju osoba koja koristi poziciju moći koja joj je dodeljena, koju joj se dodelilo društvo, vlast (ili stranka). Ne bih se usudio da kažem da je moguće takve ljude prepoznati, ili utvrditi da imaju neke karakteristike ličnosti koje ih čine posebno spremnim na ovakav odnos prema podređenima. 
 
Postoje, naravno, izuzeci, ali je generalno pravilo da manje-više bilo ko može "postati" ova osoba, ako dozvolimo da moć koju ima postane alibi za zlostavljačko ponašanje. I nije u pitanju samo sankcionisanje ovakvih pojava kada se dese, već i prećutno odobravanje kada zlostavljač shvati da njegovo ponašanje ne nailazi na osudu, a vrlo često biva i pohvaljeno.
 
021: Rad u atmosferi straha i nelagode, svakodnevnog dezavuisanja i difamacije sa adrese nadređenog, to je nešto što svakodnevnom preživljavamo u ovom ili onom obliku. Praktikanti mobinga imaju svoje perfidne mehanizme kojima vrlo konkretno utiču na zdravlje čoveka mentalno, a vrlo brzo i fizički. Mobing razara čoveka na svakodnevnom nivou, a šta on čoveku čini na duge staze, u kom smislu menja kvalitet njegovog života i uopšte put kojim se kreće ka nekoj svojoj budućnosti?
 
Svaka vrsta psihičke torture, iako se često zanemaruje i ne smatra jednako ozbiljnom kao fizička, ostavlja dugotrajne posledice po zlostavljanu osobu. Kao i kod svake vrste zlostavljanja, žrtva biva uvučena u sistem polako, korak po korak, kako ni sama ne bi primetila šta joj se dešava. Vrlo često, kada shvati, biva izuzetno teško da se iz te situacije izvuče, a gotovo po pravilu, to ne može da uradi sama. Najlakše je reći: "A što nisi otišao/otišla", ali to je za osobu u toj situaciji gotovo nemoguće, nakon godina psihološke torture kojoj je izložena. 
 
Kada se u tu priču uključi i ekonomski aspekt, kao što je slučaj sa mobingom na radnom mestu, onda je izazov napuštanja te situacije još veći. Ali, i tu nema dileme - šteta od ostajanja u toj situaciji je daleko, daleko veća od bilo koje ekonomske, ili neke druge štete koju možete imati napuštanjem te situacije. Nažalost, to nije uvek moguće, a skoro nikada nije tako lako kao što nama sa strane izgleda.
 
021: Kako ta degradacija bez razloga, čiji je cilj samo manipulacija, nekad na koncu isključivo zbog novca i moći, a neretko i iz dijagnoze onoga ko je praktikuje, kako to izmicanje tla pod nogama, neprekidno dezavuisanje nečijih kompetencija na poslu, utiče na naše svekupne odnose, na odnose u porodici, sa prijateljima, sa ljudima sa kojima smo u svakodnevnoj komunikaciji?
 
Svaka vrsta previsokog stresa ostavlja posledice na sve aspekte našeg života. Kada je osoba izložena omaložavanju na poslu, ona neminovno trpi posledice i u drugim odnosima. Naravno, moguće je i da porodica (ili prijatelj) bude podrška osobi koja trpi nasilje, i time se taj začarani krug može prekinuti. 
 
Ali, ako osoba nije spremna, ili nije u mogućnosti, da prizna sebi da je ostanak u ovoj situaciji, u kojoj se ugrožava njeno psihičko (a onda i fizičko) zdravlje, mnogo pogubniji za nju od neizvesnosti koju nosi promena posla, onda će to ostaviti traga i na svim ljudima oko nje.
 
021: Zviždači se povremeno oglase, kao u slučaju žene iz modne kompanije, i uglavnom ne dobiju podršku šire zajednice. Nekad se čak i podrugljivo govori o tim ljudima. To bude tema nekoliko dana, pa se zataška, ili zaboravi, tako važne teme smene "večno važne" političke teme. Mi u našem društvu uopšte nemamo suštinsko bavljenje - o rešavanju da i ne govorimo, niti jednim važnim društvenim problemom. I uvek dnevno-političke stvari privlače više čitalaca i pažnje od tema koje suštinski govore o kvalitetu našeg života. Šta je pouka ovakvih primera? 
 
Upravo je ovo, po meni, osnovni problem. Država i društvo ne reaguju adekvatno na pokušaje da se ukaže na propuste u različitim sferama našeg javnog života. Zato je potrebno mnogo vremena i hrabrosti da budete prvi koji će progovoriti o malverzacijama u firmi, zlostavljanju od strane lokalnih moćnika ili mobignu u privatnoj (ili državnoj) kompaniji. 
 
Nažalost, veoma često, i nakon ukazivanja na ove anomalije, okolina biva skeptična, misli da uzbunjivač ima "zadnje namere", pita se šta on od toga ima. Čak i najočiglednije zloupotrebe, kao što su malverzacije u "Krušiku", seksualno uznemiravanje lokalnog kabadahije u Brusu, ili zlostavljanje maloletnica u slučaju škole glume u Beogradu, nailaze kod velikog broja ljudi na podsmeh, nepoverenje i, čak, provlačenje žrtve kroz blato tabloida, a sve sa ciljem da se umanje ili potpuno eliminišu posledice po vlast koja je nametnula takav sistem "ćutanja".
 
021: Kakvu poruku šaljemo novim generacijama, ili se one možda lakše bore protiv nasilja na radnom mestu? Nove generacije rade razne zanimljive poslove i mnogi od njih mogu da se rade od kuće. U pandemiji se javio još jedan problem: oni koji rade od kuće, naročito po velikim kompanijama, kažu da više nemaju radno vreme, ono se proširilo na ceo dan, nadređenima su na raspolaganju gotovo 24 sata dnevno. Slično je i sa profesorima koji su dostupni svojim đacima maltene neprekidno.
 
Ovde postoje dva problema, ali nisam siguran da su povezani, bar ne u svim slučajevima. Treba jasno razdvojiti nove načine rada sa klijentima, ili učenicima, koji traže period privikavanja na svim stranama, od zloupotrebe položaja koja ne mora biti povezana sa ovom "novom normalnošću".
 
Jednostavno, dostupnost nastavnika, ili radnika od kuće, 24/7 svojim šefovima ili đacima, je više pitanje nemogućnosti postavljanja granica i jasnog razgraničavanja poslovnog od privatnog vremena. Ti novi načini rada zaista traže neki period navikavanja u kojem svi moramo da prihvatimo da nećemo baš uvek moći da obavljamo svoj posao u vreme kada nama odgovara.
 
S druge strane, ako nadređeni koriste (i) ovaj način da ponižavaju zaposlene, ili da ih drže u stalnom strahu od gubitka posla, onda su ovi načini rada samo dodatni kanal kroz koji teče zlostavljanje unutar organizacije u kojoj radimo.
 
021: Kakvu ulogu društvene mreže mogu imati kada je u pitanju zlostavljanje na poslu? Koliko su one pogodan mehanizam za odbranu radnog integriteta, a koliko ga potpiruju?
 
Društvene mreže su snažan mehanizam, i zaštite i zlostavljanja. Možda apsurdno, ali bez njih je danas teško dobiti podršku ako ste izloženi nasilju, ali isto tako mogu biti dodatni kanal kojim se žrtva viktimizuje. 
 
Naravno, najčešći vid, kada je reč o mobingu i zlostavljanju na poslu, jeste praćenje ličnih profila zaposlenih i kažnjavanje ukoliko se na njima objave komentari ili podele tekstovi koji govore bilo šta što se rukovodstvu organizacije neće svideti. 
 
Pre nekoliko meseci bio je sličan slučaj kada je lekar iz niške Hitne pomoći sankcionisan zato što je javno izneo "nezgodne" podatke o neopremljenosti zdravstvenih ustanova usred pandemije virusa. 
 
Dakle, u najkraćem, društvene mreže su "mač sa dve oštrice", ali čvrsto stojim iza stanovišta da nisu problem same mreže, već njihova zloupotreba.
 
021: Šta možemo kao pojedinci da uradimo protiv loše radne atmosfere? Može li se išta suštinski uraditi bez podrške sistema, bez sistemske promene – a sistem za nju baš i nije zainteresovan, jer sistem voli građanina u strahu. Takav je idealan, pokoreni - građanin pokorni.
 
Uvek se može nešto uraditi, čak i ako "sistem" nije na vašoj strani. Prvo i pre svega, nemojte zaboraviti da smo mi "sistem", da on ne postoji u nekom vakuumu i mi ga srećemo u nekoj mračnoj ulici kao neku babarogu. 
 
Mi kreiramo sistem, mi menjamo sistem, mi pristajemo na sistem koji podržava ućutkivanje i zataškavanje. A ako nam je teško da se borimo protiv sistema, odnosno, da se borimo za bolji sistem, onda makar slušajte svoje kolege, verujte im kada vam kažu da se loše osećaju, i pre svega ne nastupajte sa stanovišta: "I meni je loše na poslu, pa ne kukam". Niti smo svi isti, niti se svi jednako dobro nosimo sa stresom kojem smo izloženi.
 
021: Paradoksalno, nikad više žena nije bilo kod nas u politici, na vodećim mestima u ministarstvima gde bi trebalo da se reševa pitanje nasilja na radnom mestu - a u velikom procentu radi se o nasilju nad ženama, i vrlo često žena nad ženama, a nikad više degradacije žene radnika. Da krenemo samo od tog da na razgovoru za posao žene odgovaraju na pitanje da li planiraju da rađaju, i da bivaju eliminisane iz vidokruga ukoliko odgovore pozitivno.
 
To famozno pitanje nije novost, ono se javlja, na ovaj ili onaj način, decenijama unazad. Korak napred jeste što ga neko vreme prepoznajemo kao problem, pa to može ohrabriti žene da prijave takve poslodavce. 
 
S druge strane, ta maska koju je režim nabacio sa 40 odsto žena u parlamentu i 50 odsto ministarki, je upravo to – sveže okrećena fasada koja krije urušenu kuću iza nje. Samo povećanje broja žena u politici ne samo da neće poboljšati položaj žena u društvu, nego može imati i "bumerang efekat" i dodatno antagonizovati status žena u politici i van nje. 
 
Zar ikakav boljitak može doneti žena koja propagira ideje iz devedesetih o "stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima"? Ili žena koja, poput Pavlovljevog eksperimenta sa psima, zvoncem ukazuje kako ostatak njene stranke treba da glasa o određenim pitanjima? Ili žena koja insistira da nije ministarska zato što nju to asocira na Nušićevu dramu, a ne razume osnovne stvari o rodno senzitivnom jeziku? 
 
To je samo šminka, broj žena ne dovodi do promena u njihovom položaju sam po sebi. Stvar je, u mnogome, obrnuta. Kada budemo razumeli šta znači rodna ravnopravnost, onda neće ni biti potrebe da se zakonom propiše broj žena u politici, to će biti logična posledica napretka u ovom segmentu javnog života.
 
021: Sindikati su odavno izgubili smisao, više se ne brinu ni o polutkama, na šta su se jedno vreme bili sveli. Da li bi rešenje bilo neko alternativno telo, neke komisije, da li bi civilni sektor trebalo da pokrene inicijativu na tu temu, ko je adresa koja bi mogla da pokrene neki novi sindikalni način razmišljanja kakav je u Nemačkoj i danas na primer?
 
Sindikati ne moraju biti loša opcija, ali moraju biti zaista borci za prava radnika. Ako je neko predsednik sindikata samo zato što će imati veću platu, ili zato što smatra da ga šef ne sme otpustiti (lažno se pozivajući na progon sindikaliste), onda oni ne treba da postoje. 
 
Ali, ako su oni zaista partneri rukovodstvu, sa ciljem napretka kompanije, škole, organizacije, kao i dobrobiti zaposlenih, onda oni ispunjavaju svoju ulogu i nema razloga da tražimo neke nove načine radničkog okupljanja. 
 
Da je tako, govori i otvorena borba većine privatnih kompanija koje su došle u Srbiju posle 2012. da se sindikati unište ili makar oslabe. Time su prava radnika nezaštićena, i oni mogu, zarad većeg profita, da eksploatišu zaposlene pod sloganom "smanjenja nezaposlenosti u Srbiji". 
 
Nije baš svako zaposlenje pozitivna stvar ako ćete vi time drastično umanjiti kvalitet svog života. Nije sve u novcu, ima mnogo toga i u zadovoljstvu životom.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Singrr
    17.02.2021 14:23
    Deca komunizms?
    Bojane, a Domanovic, a Nusic? Jesu li oni pisali o deci komunizma? Poltronstvo i autoritarnost imaju mnogo duzu tradiciju, pre su u vezi sa 500 godins pid Turcima. Nema tu demokratske tradicije ni gradjanske svesti. Kleci se i ljubi ruka popu, sefu, politicarima... Raja a ne gradjani...
  • vox
    14.02.2021 14:12
    sjajan intervju
    bravo, profo, sve ste objasnili, svaka vam je na mestu...nažalost, takvi kao vi su oduvek bili manjina u ovoj pseudodržavi...da nisu, ovo bi možda i bila država
  • Bezite deco iz Srbij
    14.02.2021 11:25
    Sve ce to narod opet glasati
    "Najgore države imaju najviše zakona."

    -Publius Cornelius Tacit

    Miomir Bern Svajcarska
  • Liman
    14.02.2021 10:02
    Bravo
    Sve istina komšija! Bravo

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest