Piše Siniša Tucić: Dve sobe

Autor: Siniša Tucić

Info

21.07.2025.

08:48 > 08:46

Minulo je 37 godina, od tog toplog jula 1988. Dobro se sećam kada sam kao desetogodišnjak uleteo u stan sa ulice.

Foto: 021.rs (ilustracija)

Moji su sedeli u kuhinji i pričali o ljudima, koji su stigli u Novi Sad nekim vozom. Ubrzo su prešli Zlata i Duško Mihalek, komšije sa kojima smo deset godina delili isti sprat u zgradi na Novom naselju. Iz jednog sasvim običnog, ali po nečemu drugačijeg razgovora, nisam mogao kao desetogodišnje dete ni da naslutim, da će taj jedan, po mnogo čemu običan julski dan, zauvek odrediti životne sudbine gotovo svih ljudi koje sam do tada znao, kao i ljudi koje ću tek upoznati.

Nisam tada imao pojma ni ko je Slobodan Milošević, ni šta se dogodilo na osmoj sednici. Tog leta smo otputovali na Hvar, a ja sam nastavio bezbrižno novonaseljsko detinjstvo na ulici. Jedino bih u trenucima kad bi me mama uvukla u stan na ručak, na televiziji gledao neke ljude na nekakvim mitinzima, kako nose sliku jednog čoveka, za kojeg sam znao da se zove Slobodan Milošević. Sve ove događaje je okom kamere zabeležio i o njima govorio novosadski režiser Želimir Žilnik.

Mnogo godina kasnije, čitao sam čuveni esej Valtera Benjamina "Umetničko delo u vremenu svoje umetničke reprodukcije". Kao dete, od najranijih dana, odrastajući u okruženju avangardne poezije i konceptualizma, znao sam ko je Marsel Dišan, šta je 'ready-made' i da je umetnost u 20. veku izgubila svoju auru. Umetničko delo može biti i pisoar i držač za flaše.

Moj prirodni ambijent u kojem sam rastao bila je dnevna soba, knjige, fascikle, papiri, makaze… U stan u kojem sam živeo, dolazili su ljudi koji se nisu izuvali i koji su uvek diskutovali, mislili. U porodičnom regalu nisu stajala sabrana dela Josipa Broza Tita ili Ive Andrića, ali od najranijih dana i ja i sestra pamtimo debelu crnu knjigu, na kojoj je belim slovima pisalo "Estetika", Max Bense. Slično je bilo i kod Mihalekovih. I njihov stan je bio pun neobičnih knjiga iz sveta muzike i ploča, jer je Duško bio muzički urednik na radiju Novi Sad.

Kako sam rastao i odlazio kod svojih drugova, shvatao sam da većina mojih vršnjaka živi u drugačijim stanovima. Tada sam se suočio sa urednim dnevnim sobama i izuvanjem u predsoblju. Te sobe su uglavnom imale dva dvoseda, dve fotelje, stočić sa čipkom i vazom, regal za televizor iznad kojih stoji po jedan komplet sabranih dela. Mnogo vremena posle svih ratova, pokolja, zločina, gladi, hiperinflacije i svega što smo videli u poslednjih trideset i pet godina, često se setim tih urednih dnevnih soba s kraja osamdesetih i stavljam ih u kontrast sa našom, koja je izgledala sasvim drugačije.

Pojavu Slobodana Miloševića, "događanje naroda", antibirokratsku revoluciju, reaktualizaciju kosovskog mita, raspad Jugoslavije i krvave ratove devedesetih, sve vreme je pratila ta jednostavna, uredna dnevna soba, a sabrana dela Josipa Broza Tita su brzo zamenile "Godine raspleta" Slobodana Miloševića, "Knjiga o Milutinu" Danka Popovića, "Vreme smrti" Dobrice Ćosića i razlednice sa reprodukcijom slike Uroša Predića "Kosovka devojka" ili "Seoba srba" Paje Jovanovića…

Običan građanin sigurno se nije bavio uvidima o kojima je pisao Valter Benjamin. Fotografija, odnosno razglednica, reprodukovana u milion primeraka gubi vrednost, ali savršeno obavlja posao propagande, bilo da se radi o nacionalnoj tradiciji ili o slici maršala, velikog vođe koji se pojavljuje kao mesija, spasilac… Sećam se da su baš sva deca, iz tih urednih stanova, jedno veče na ulici napala Tita. Jedino smo ga ja i najmlađi Mihalekov sin Tin branili, iako u našim dnevnim sobama nisu stajala njegova sabrana dela.

Pišući o palanci u svom najpoznatijem delu Radomir Konstantinović je zapisao: život, rutinski život, siguran onom rutinošću koju nudi rutina. U takvoj dnevnoj sobi mojih drugova, koja mi je ostala u sećanju nema prljavšine, jer nema stvarne radionice obrazaca, one u kojoj bi se obrazac stvarao. Ipak, postavlja se pitanje, kako u jednoj savršenoj čistoti, redu i ustaljenim navikama može da se krajem 1990. godine pojavi jedan Vojislav Šešelj (pošto je pušten iz zatvora) i da iznese svoje ideje o proširenju teritorija, humanom preseljenju stanovništa i etničkom čišćenju i da naiđe na prećutno, a vremenom i glasno odobravanje velikog dela stanovništva? Njegova fotografija, reprodukovana u stotinama primeraka, odavno je izgubila auru, ali je proizvela ogromno zlo i stoji enormno uvećana na jednoj od fasada u centru Novog Sada na sramotu svih nas!

Od svojih formativnih godina do danas, živim u društvu dve realnosti, odnosno u dve dnevne sobe. Jedna je realnost u već opisanoj dnevnoj sobi, u kolektivističkom odobravanju ljudi koji ćute i cipele ostavljaju u predsoblju… Druga realnost je moja dnevna soba u kojoj se ne ćuti i ne odobrava, nego se misli i stvara.

Ni jedan javni skup koji je izlazio iz duha prve dnevne sobe nije bio ni spontan ni slobodan. Svugde gde su dolazili, išli su u unapred pripremljenim vozovima, autobusima, sa jogurtima ili sendvičima u rukama. U drugoj dnevnoj sobi borave ljudi koji staju pred kordone policije sa idejama i ostavljaju svoje srce na ulici. Tako je bilo od protesta devedesetih, do blokada raskrsnica u leto 2025.

Algoritmi su isti, jedino se tehnologija menja. Nekada su bile banalne parole na tzv. "Događanjima naroda", uz odobravanje mase dovezene autobusima, a danas su to tvitovi podržani lajkovima, dobro plaćenih (a nekada i ucenjenih) stranačkih botova. Banalnost prepoznatljivog diskursa, koji je Želimir Žilnik zabeležio i koje su narode na ovim prostorima odvele u rat i u krvoproliće traje i danas oličena u vladavini Srpske napredne stranke i njenih protagonista.

Danas, trideset i sedam godina nakon dana kada su moji roditelji (kojih više nema) sedeli u kuhinji i pričali o ljudima koji su vozovima dovedeni u Novi Sad, stojim zajedno sa sugrađanima i sugrađankama pred kordonima policije na raskrsnicama. Predsednik Srbije najavljuje ponovni dolazak u moj rodni grad.

Potpisuje ukaze o pomilovanju batinaša koji su pretukli studentkinju Akademije umetnosti i najavljuje pomilovanje devojke koja je automobilom naletela na studente. Džaba sva tradicija, svi Predići, Jovanovići.

Iza svih Ćosića i svih razglednica sa slikama velikih istorijskih događaja, iza sve čistote dnevne sobe u kojoj učmalo živi duh palanke o kojem je Konstantinović tako temeljno pisao. A ishodište palanke je 37 godina mog i života moje generacije. Iza multipliciranog zla stoji brazgotina sanduk i crv i svi oni kojima je Milan Mladenović u turobno vreme devedetih, nepunu godinu pre nego što će nas napustiti, poručio:

Vi slepi, vi gluvi, vi sebiči ljudi

što pravite buku bez reda i smisla

bez zašto i zato, za koga i kako

bez pitanja koje bi možda osušilo

ponosni osmeh na licu bez suza

na licu što nikada obraz okrenulo nije.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Komentari 5

Hronološki Najpopularniji

Dejan Jankov

21.07.2025 • 13:35

Svaka čast komšo!

Svaka ti je ko Njegoševa. Živ bio Siniša!

5 7 -2
Terazijski Crnogorac

21.07.2025 • 11:34

Mogao bi pisati cesce na ovom portalu. Zanimljvo te je citati i kada pises u vezi Novog Sada a takodje i o situaciji na nivou Srbije.

13 12 +1
Miloš

21.07.2025 • 11:25

Bravo!

Svaka čast, Tuciću!

10 12 -2

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.