Proteklih nedelja svedoci smo upravo toga. Prorežimski tabloidi svakog dana iznose detalje u vezi sa kriminalnom grupom Veljka Belivuka, a uz svaku novu naslovnicu saznajemo i poneko novo ime koje je navodno blisko kriminalcu. Spektakularnost dirigovanog fabričkog izveštavanja tabloida je takva da se zapitate koliko daleko će stvari otići i ko je sledeći - Slavica sa trafike, komšija sa prvog sprata?
Sve to prati i priča o odsečenim glavama, ubijenim mladićima, krvi, zakopanima kostima, porodicama mrtvih i apsolutno ponižavanje bilo koje od nadležnih institucija u ovom slučaju. Ludačka ambicija za pokazivanje obezglavljenih tela na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, te na gomili drugih kablovskih kanala, dokaz je spektakularnosti vlasti koja šokira samo da bi šokirala. Nikakvog dubljeg smisla tu nema, nikakvog dokaza da bi vam se zaista poverovalo da samo radite svoj posao (pošteno).
Tkivo društva koje je subotom uveče zakovano za male ekrane gledajući državni vrh kako mu pokazuje jezive fotografije izuzetno je bolesno. Zaludna su obrazloženja zbog čega je u redu da je učinjeno to što je učinjeno, što se pogazila privatnost već ubijenih porodica i što nije bilo sluha za njihove molbe.
Ukratko, Republika Srpska Kolumbija.
S vremena na vreme novinarkama i novinarima bude upućena "suptilna" pretnja u vidu dobronamernog saveta da se smire malo, jer bi mogao da ih "pojede mrak". Klaudio Batisteli sa Papskog gregorijanskog univerziteta je ukazao, a Viktor Ivančić preneo, na to da su u vreme državnog socijalizma postojali oni koje je "pojeo mrak", jer su nestajali u medijskoj tišini, dok u postsocijalističkoj tranziciji postoje pojedinci koje je "stvorio mrak", jer su nastajali u, takođe, medijskoj tišini.
Oni koji su imali privilegiju da ih "stvori mrak", u slučaju otkazivanja poslušnosti imali bi priliku i da osete kako je to kada vas, umesto mraka, "pojede svetlost". Odnosno, kako je to kada budete odstranjeni uz punu artiljeriju medija priklonjenih vlasti. Belivukova nevolja je postala ta što je u njega, usled razloga za koje možda nećemo ni saznati, uperen reflektor tabloida, koji u odsustvu mentalne mogućnosti za preispitivanje sopstvenih odluka, uvek nastupaju sa pozicije pravednika.
Između ostalog, odavno je poznato da prorežimski tabloidi u Srbiji poštuju samo ud svoje partije. U skladu sa tim znaju kada i kako da reaguju. Valjano istrenirani da nanjuše miris krvi i linča, krenuće ka telu čim gazda pusti lanac iz ruke. Žrtva može da bude bilo ko - neko ko može opravdano da se sumnjiči za veze sa kriminalcima i neko ko, jednostavno, smeta vladajućim strukturama.
Fascinantna je neopterećenost tabloida temom Belivukove ekipe praktično sve do januara ove godine. Prolazeći kroz pretrage pojedinih sajtova lako je uvideti ogromne rupe u izveštavanju o ovom kriminalcu. A nije da se nije izveštavalo. Na naslovnicama osvanuli su oni koji su upravo to učinili - novinari KRIK-a.
Iako su godinama unazad izveštavali o kriminalu navijačkih grupa, u šta je upleten i sam Belivuk, prorežimskim tabloidima, sa ozbiljnim rupama u sećanju, to nije zasmetalo da ih proglase za privatni medij jednog kriminalca. U ratu, o kojem se govori i kao čiščenju nepoželjnih elemenata unutar vladajuće Srpske napredne stranke, potpuno je zamislivo da istina prođe kao kolateralna šteta.
Samo po sebi je to problem, ali je još veći problem kada u direktnu opasnost dovodite nekoga bez ikakve odgovornosti za to što radite, optužujući ga za povezanost sa jednim kriminalnim klanom u momentu kada je taj klan u ratu sa drugim. U takvim trenucima onima koji još čuvaju obraz profesije brana može da bude samo javnost koja će na vreme prepoznati opasnost i neće dozvoliti da neko (još jednom) bude uvaljan u tabloidno blato laži i strogo kontrolisanog izveštavanja.
Građani Srbije su videli već sve - i krv, leševe i odsečene glave. No, koliko krvi je tačno dovoljno i gde se podvlači granica?
Da li će neki od prorežimskih tabloida jednog dana, u maniru posprdnog "Izvini, Srbijo", uzeti reči iz karikature Luja Remerkesa iz Prvog svetskog rata, pa osvanuti uz ogroman naslov i pitanje:
"Zar nismo premašili vaša najkrvavija očekivanja?"
Komentari 7
Mile
Iskreno bi trebalo svako sam na kraju godine da plaća porez, kao što je to u mnogim državama.
Pa bi se zapitali kome to moje pare idu...
Grbavi
Oko posmatrača
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar