Kultura nasilja i kultura sećanja na koži žena danas mirišu na prošlost

O tome zašto ova regija ima dugu istoriju bolesti u čijoj je srži pravdanje nasilnika, govore književnice: Luiza Buharova iz Splita, Milka Kolundžić iz Kotora i Sanja Savić Milosavljević iz Beograda.
Kultura nasilja i kultura sećanja na koži žena danas mirišu na prošlost
Foto: Pexels (Anete Lusina)
Nasilje je kod nas postao mejnstrim model ponašanja, prećutno gotovo prihvatljiv. Nasilje u kulturi, nad ženama, nad socijalno nezaštićenima grupama i životno nesnađenim ljudima, nasilje na mrežama…  Danas se, možda više nego ikada, samo drugačijim sredstvima, gazi preko ljudi. Došli smo do toga da je nasilje poželjna matrica življenja da bi čovek uspeo, ali, sve više, i da bi opstao.
 
O tome kako kultura nasilja, nad ženama posebno, koja je duboko utemeljna i u našem, 21. veku, te kultura sećanja, koja se uporno pokušava prepraviti ili bar malo preraditi, nekako ušminkati, kreiraju položaj žene danas, za 021.rs govore tri izuzetne književnice iz regiona: Luiza Buharova iz Splita, Milka Kolundžić iz Kotora i Sanja Savić Milosavljević iz Beograda. Za ovu, i mnoge druge važne životne teme, tri književnice preporučuju se svojim odličnim knjigama: Buharova poetično nežnom i istovremeno mudrom "Jesmo li to bili mi" ("Kontrast"), Kolundžić dirljivo potresnim "Kamenitim pričama" ("Imprimatur") a Savić Milosaljević pomnom studijom ženkog bića i konteksta u kojem preživljava sve potrese o kojima govori u knjigama "Tuđa kost" ("Arete") i "Brda" ("Bedem"). Najpre o tome gde je seme nasilja koje živimo...
 
"Kultura, religija, duhovnost uopšte, koje vekovima pokušavaju, ako ne da nasilje ukinu, a ono bar da ga osveste, nađu mu koren, smisao ili ga usmere i ponekad zaustave, često su i same zbunjene u savremenom društvu u kome se cilj postavlja iznad svakog mogućeg sredstva", kaže na početku razgovora Sanja Savić Milosavljević.
 
"Nametanje ciljeva savremenom čoveku, kao što su to da mora da bude 'uspešan', 'pravedan' ili prihvaćen na ovaj ili onaj način, već u startu je agresivno. Mislim da je koren mnogih naših problema i agresija u tome što nismo sposobni da se za trenutak zamislimo, zastenemo i upitamo. A bujici se u svakom vremenu bivalo teško odupreti", smatra Savić Milosavljević.
 
Njena koleginica po peru, Luiza Buharova, veruje da tehnologija može da olakša komunikaciju među ljudima, učini je učestalijom, ali da ne nudi nikakve garancije za kvalitativni napredak međuljudskih odnosa. To je, ističe književnica, pogrešno postavljena jednačina, "jer brzina i količina ne daju nužno kvalitet". Buharova veruje da se ljudski odnosi, oni pojedinačni, a posebno kolektivni, razvijaju i deljenjem fizičkog prostora, zajedničkim radom na nekom cilju, negovanjem ideje da su međuljudski odnosi sami po sebi vredni i da čine jezgro čovekovog života.
 
Za Milku Kolundžić nasilje nije ni mejnstrim, ni prihvatljivo. U vremenu u kojem živimo budale i fukare su glasne, misli Kolundžić i ističe da im pomažu i oni koji ćute, odnosno prihvataju trenutno stanje stvari:
 
"Kada je ovakva pojava raširena kao korov, onda joj je i seme tamo gde ga ima, odnosno - svugde. Od porodice, preko škole i dvorišta, do radnog mesta i institucija koje su tu da rade za svoje građane. Nasilje nikad nije prihvatljivo, institucionalno je i zabranjeno, ali kao pojedinci i kao društvo smo zakazali kada nasilnici uživaju slobodu da zlostavljaju druge. Hajde da, za početak, insistiramo na jednoj sitnici - na tome da se zakoni poštuju.
 
Ranije smo aktivno ćutali, sada govorimo (i, posebno, pišemo) ono što mislimo, ali i ono što zaista ne mislimo. Možda se nekad pronađemo u ona tri Sokratova sita", podseća Kolundžić.
 
A to bi svakako pomoglo našim društvima, ogrezlim u lažima i poluistinama, društvima u kojima je sada već dramatično vidljivo da ljudi koji su bili vodiči u propast humaniteta u regionu, sejači straha i glasnogovornici mržnje, danas govore o kulturi sećanja, dok istovremeno brišu to isto sećanje ili pokušavaju da ga falsifikuju, čime, ne samo da vređaju pristojan svet, već i bagatelišu reči poput "pomirenje", "suživot" i "razumevanje". Njihova dela svedoče o njima u našem pamćenju, ali to nije dovoljno. Umesto u Zabeli, Spužu, Lipovici, Turopolju, Zenici, oni nam vode države, definišu šta je (za nas) dobro, a šta nije. 
 
 
(Sanja Savić Milosavljević)
                                                                                                              
"Licemerje je uvek bilo prisutno, i mislim da će uvek i biti. Smatram da na njega ne treba odgovarati njegovim sredstvima, već upornošću, strpljenjem, istrajavanjem i raščlanjivanjem. To može potrajati čitav život, pa ipak ne mislim da bi u tom slučaju on bio protraćen", kaže Sanja Savić Milosavljević, dok Luiza Buharova veruje da je kultura sećanja kod nas zapravo kultura selektivnog sećanja, bolje rečeno oportune amnezije, gde se svako pravi da nije video ono što mu se ne sviđa da vidi. 
 
"Pomirenje, ma kako se teško činilo, čista je i jednostavna stvar. Nema pomirenja bez priznanja istine, oprost naprosto ne može postojati ako jedan negira da se zločin dogodio. To je osnovni i nezaobilazni korak koga, nažalost, tek moramo da napravimo. A svima nam je, posebno brojnim generacijama koje su se rodile i čitave živote žive u seni prošlosti, do suživota. Do života u prezentu, a onda i do budućnosti."
 
Milka Kolundžić smatra pak da su "pomirenje", "suživot" i "razumevanje" tek termini koji bombastično zvuče u medijima, projektima upućenim evropskim institucijama, na radionicama i seminarima u mesnim zajednicama i odmaralištima. Dodaje da se ljudi ne mire i ne zbližavaju zato što će im to neko reći, a oni će čuti i klimnuti glavom u otkrovenju. Kolundžić veruje da ljude zbližavaju zajednička muka, proživljeno iskustvo i pružena ruka.
 
"Tužna je činjenica da u našim malim državama niko nije samoproglašen, diktator ili apsolutni kralj i car. Vlast je ogledalo glasačkog tela. Možda i više onog koje uporno ne glasa jer 'nema izbora'. A uvek postoji 'neko drugi'.
 
Koga će - od svih silnih vođa debatnih klubova, koji su bez žuljeva porasli do vođa i lidera - rehabilitovati istorija, tek ostaje da se vidi. Svi mi bismo rado da se to desi za ovog jednog malog, ljudskog života, barem iz proste želje da generaciji koja sledi ostavimo jasniju sliku sveta. Ali - niti je istorija tako mudra, niti je svet jasan. Svemu je potrebna najdeficitarnija roba današnjice u vidu strpljenja i istrajnosti", zaključuje Kolundžić.
 
 
Da bismo tim novim generacijama ostavili jasniju, ako ne već bolju sliku sveta, moramo se boriti za svako ljudsko biće, naročito za one slabije, a da bi čovek bio na strani slabijeg, mora da izađe iz zone svog ličnog komfora, na šta većina ljudi danas, ne samo da nije spremna, već možda nije ni kadra. Odnegovali smo generacije konformista, ljude koji misle samo o svojim potrebama. Nedopustivo nisko smo spustili lestvicu ljudskosti i dostojanstva. Zakazali smo kao civilizacija, porodica, ulica, društvo, država, pa ipak čovek se i dalje nada i pita: mogu li ljudi koji su pretrpeli bilo kakvo nasilje, ili koji ga još uvek trpe, da budu "vlasnici velikog fajronta" ovakvog sveta?
 
"Mislim da je vreme da i kao narod, narodi, stanemo uspravno, popričamo pre svih sa sobom, sagledamo, i svoje slabosti, i svoju snagu. Bez toga, teško da ikoga možemo da pogledamo u oči, a ne da razgovaramo o konstruktivnoj budućnosti", kaže Sanja Savić Milosavljević.
 
Slično misli i njena splitska koleginica koja veruje da se čovek rodi s kapacitetom za ljubav, a da se mržnji i netrpeljivosti uči. Isto vredi i za konformizam, solipsizam i sebičnost, dodaje ona i nastavlja da je tačno da je mejnstrim narativ takav da onaj "drugi", ako postoji, postoji samo kao neprijatelj ili takmac. To je, dodaje, posledica "šuplje priče" o ličnom uspehu koju već decenijama slušamo, o lažnom obećanju kapitalizma kojeg smo, čini joj se, polako prozreli.
 

 (Luiza Buharova)   
 
"Empatija se budi čitanjem, saradnjom, u trenutku u kojem prepoznamo sebe u drugom i drugog u sebi, u kojem osetimo da se neko za nas pobrinuo. Ma koliko se surov svet ponekad činio, ogromni pomaci mogu se ostvariti malim svakodnevnim stvarima – time da pročitamo priču svojoj deci, da sami pročitamo knjigu, da pitamo komšiju kojeg ne poznajemo kako je, da u svojoj porodici, svojoj zgradi nekome pokažemo da nije sam. Pa zajedno s njim/njom kasnije izađemo u komšiluk i isto učinio sa nekim trećim."
 
Sa Buharovom se potpuno slaže i Kolundžić koja kaže da bi čovek bio na strani slabijeg, samo treba da bude čovek.
 
"Decu odgajamo onako kako znamo, za svet za koji se nadamo da će biti bolji dok oni postanu ljudi. A onda se desi da, ama baš niko - od roditelja, preko obrazovnog sistema, pa do tržišta rada - ne zna u kakvom svetu će naša deca zapravo i živeti. Govorim o budućim generacijama, ali nije ni ova naša (sasvim) izgubljena. Neke ranije su se odbranile od fašizma, izgradile - pa i razgradile - zemlju. 
 
Mi kao da ne možemo da se odlučimo šta je u stvari naša borba. Sjajni smo u introspekcijama, analizama, definisanju stanja, ali nedostaju nam inicijativa i delovanje. Šta kažete da krenemo sa tim da očistimo javni prostor od svega onoga što ne želimo da gledamo i čemu ne želimo da su naša deca izložena? Jedan cilj, jedna stavka. Dobra su naša deca. Mi smo zakazali", poentira Kolundžić.
 
Da smo prilično zakazali po raznim pitanjima govori i činjenica da neke velike promene koje su se desile u svetu, kod nas i danas stižu sa prilično zakašnjenja. Tako je i veliki ženski ustanak objedinjen imenom "MeToo" kod nas stigao tek usred korone, a sa ove distance, čini se da je on kod nas ostao samo na nivou "zgodno bombastičnog" utroška određenog medijskog materijala, da će na ženama koje su digle glas ostati samo stigma pitanja "A zašto su toliko čekale?" i "Da su to one same tražile" - dužinom suknje ili svojom profesijom?
 
Pravda koju one danas traže za Sanju Savić su mnogo šira kategorija od javnog mnjenja.
 
"Koliko me kao čoveka, ženu, biće, potresa nepravda, toliko ostajem hladna kada se 'pravda' od mene zahteva nakon što su mi činjenice donesene ili servirane putem medija", reči su ove književnice. 
 
 
Buharova ide korak dalje i kaže da svaki put kada neko žrtvu seksualnog nasilja pita: "Zašto je toliko čekala?", sam na svoje pitanje vlastitim pitanjem odgovara. Svaki put kada spomene nečiju profesiju ili fizički izgled u istoj rečenici s glagolom "tražiti" i imenicom "nasilje" ništa ne govori o žrtvi, već sebe identifikuje kao deo problema.
 
"Društvo u kojem živimo, na globalnom nivou, društvo je spektakla u kojem, nažalost, iskustva poznate osobe vrede više od desetine 'anonimnih' žena, pa da pokret nije uključio izrazito moćne i slavne osobe mnogo bi teže zauzeo prostor koji je zauzeo.
 
Lokalno gledano, ova regija ima dugu istoriju bolesti u čijoj je srži pravdanje nasilnika, ovaj slučaj nije ni po čemu različit. Žrtve koje su progovorile neopisivo su hrabre i ovim su društvima učinile ogromnu uslugu i time nas zadužile. Na nama je da uvek i iznova o nasilju govorimo - jer nasilju se prvo suprotstavljamo jezikom, i ne dozvolimo da se ijedna žrtva omalovažava ili ućutka. Ogromna snaga leži u velikim brojevima – ne u onima koji nas mogu ućutkati", kaže Buharova, na čije se reči nadovezuje Milka Kolundžić koja veruje da je svemu potrebna snaga pokreta.
 
"Da bi neka, bilo koja, inicijativa zaživela i da bi dovela do promene, potrebno je mnogo više od toga da prođe medijsku centrifugu. Potreban je POKRET. Ne pokret žuljevitog palca na pametnom telefonu, uz prisustvo na društvenim mrežama i komentarima medijskih portala. POKRET kao izlazak na ulicu, među građane, pred institucije. Sve drugo je kampanjsko, virtuelno, neubedljivo i neuhvatljivo", uverena je Kolundžić koja podseća da je ženama (bila) potrebna ogromna hrabrost da izađu u javnost i progovore o svojim iskustvima. 
 
"Javnost je - šljam na stranu - dala podršku. Čeka se na institucije sistema. Kada one daju svoju reč, ponovo je red na nama - da se ne bi ponavljalo", ističe.
 
A šta ćemo sa novim generacijama mladih žena koje često ističu da nisu feministkinje, a ponekad čak s podsmehom govore o feminizmu, ne shvatajući da je feminizam zapravo poštovanje ljudskih prava. Zaboravljaju da su žene prvi put u istoriji na ulicu izašle da bi izborile pravo da budu isto plaćene kao muškarci, što do dan danas nisu. Dakle, suština priče je borba za jednakopravnost. Muškarce niko na razgovoru za posao ne pita imaju li decu, hoće li se ženiti, hoće li zasnovati porodicu, a svaka žena prolazi tu vrstu torture, dok joj država istovremeno sugeriše da je njen zadatak da "podeblja" natalitet.
 
"Često u šali kažem da sam za ruralni feminizam. Kada bih tu šalu pokušala da rasklopim: da, ja jesam feministkinja kojoj se ne sviđa feminizam kao pokret, zato što on traži od nekoga, nečega (medija, javnosti, muškaraca itd.) jednakost, svoja prava. To mislim da je kucanje na pogrešna vrata. Potpuno sam spremna da prihvatim da je ovo muški svet u kojem važe muška pravila, jer su sticajem različitih okolnosti muškarci prethodnih vekova u tom svetu bili igrači. No, bože moj, imam i ja zube koje mogu da pokažem, u osmehu ili odbrani", kaže Sanja Savić Milosavljević. 
 
Luiza Buharova na drugoj strani smatra da je feminizam pitanje kvaliteta života, pitanje toga da živiš život bez nasilja i prisile, da samostalno donosiš odluke o svom životu i pri tome imaš materijalne uslove da te odluke sprovedeš u delo, a to je nešto što bi svako sebi poželeo, dodaje Buharova. 
 
 
Objašnjavajući otkud i danas "alergijske reakcije" na feminizam, Milka Kolundžić kaže da veruje da one dolaze usled buke koju stvaraju tek deklarativni feminizam i prateće inicijative koji smatraju da je sve u jeziku, i da jednom kada razgraničimo shvatanja rodnih stereotipa u zakonima o rodnoj ravnopravnosti i pravopisima naših jezika - grlićemo se i plakati jedni drugima u naručju od radosti i ponosa:
 
"Važno je - uvek i u svemu - kako razmišljamo i postupamo. Ako novije generacije žena idu putem poštovanja ljudskih prava i jednakopravnosti (svih ljudi, ne samo u kontekstu roda), kažem im 'bravo' i ne pada mi na pamet da im objašnjavam da nešto jesu ili nisu. I zaista mi ne bi smetalo da budem 'direktor' ili 'predsednik' upravnog odbora nekog preduzeća sve dok sam za taj rad plaćena isto koliko i kolega na istoj poziciji, sve dok mogu da odem da se porodim, a da to ne znači da mi karijera nazaduje, ili da je neizvodljivo da beba bude uz mene u periodu dojenja. Ja bih se jezikom bavila na kraju, kada nama ženama jednom sve bude potaman, ali to je jedno sasvim lično mišljenje."
 
I na koncu pitanje o tome koliko žene same doprinose nasilju nad ženama, nepoštovanju žena, zašto su surove prema ženama koje uspevaju svoj radijus postojanja da izdignu i iznad - naravno - prevažnog okvira majke i supruge? Na pitanje, zašto je žena ženi najčešće vučica, Sanja Savić Milosavljević kaže da žene imaju više bojnih polja na kojima moraju da ratuju.
 
"Zbog toga ih možda na jednom frontu doživljavaju slabijima. Pa ipak, o pobedi svedoče rezultati, a ne mišljenja. Sigurna sam da će proći još dosta vremena dok žene počnu više da cene svoje rezultate, a manje tuđe mišljenje o sebi. Verujem da će to biti istinska promena." 
 
 
Luiza Buharova misli da bi patrijarhat, da počiva isključivo na muškom potčinjavanju žena, odavno propao i slaže se da važnu ulogu u održavanju i perpetuiranju patrijarhata imaju žene.
 
"Žene su te koje provode nadzor nad vlastitom decom, koje ih uče vrednostima i izopštavaju druge žene koje se ne podvrgavaju tradicionalnoj ulozi. To je jedini način da u tom sistemu potvrde svoju ispravnost i sačuvaju ono malo privilegija što imaju. Ipak, ne bih rekla da je žena ženi vuk, žena ženi je prijateljica, ili to tek može i treba da postane", veruje Buharova, a Milka Kolundžić smatra da je kult žrtve - ne samo žene u kontekstu kuće i porodice - već uopšte žrtve u našim krajevima, zaista snažan.
 
"Žrtve smo zato što smo prošli rat, bombardovanja, holokaust, genocid, samo nikako da vaskrsnemo iz tog stanja i krenemo dalje. Neke zemlje sa mnogo većim balastom istorije - ne, nije ovaj naš najveći, još manje jedini - uspele su da se podignu, otresu prašinu sa sebe i krenu dalje. Odrasla sam u sredini u vreme kada su premise o ženi kao svekolikoj žrtvi već odavno bile postavljene. Živim u jednoj drugoj u kojoj one i dalje vrede. Sve je to tako, s tim da je ovo naše vreme ono u kome se te postavke značajnije menjaju.
 
Sada pomalo i zavidimo ženama koje ispadaju iz stereotipa i ne čujemo često ono nekadašnje "uprti pa do smrti". Promene su značajnije nego ranije, ali opet - do njih dolazi veoma, veoma sporo i uz mnogo, mnogo strpljenja i istrajnosti", kaže Kolundžić na kraju ove priče. 

Kad ste već ovde...

Stotine hiljada vas svakodnevno se oslanja na 021 tragajući za istinom i objektivnim pristupom informisanju. Obavezali smo se da ćemo raditi u interesu javnosti sa uspostavljenim visokim standardima novinarske profesije i vi ste nam uzvratili ogromnim poverenjem. Vašu podršku sada možete i da konkretizujete. 021 je pokrenuo gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od zanimljivih artikala direktno podržavate rad redakcije 021. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je za našu budućnost. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Doda

    17.06.2021 21:38
    Mudrost i hrabrost
    Nema pomaka bez mudrosti i hrabrosti o tome govore ove izuzetne zene i vrsna novinarka, autorka clanka i to je cela istina.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Prirodna žena

Kada sam prešla četrdesetu, pojavile su se prve "staračke mrlje" na rukama.

"Srpska majka" koja to nije

"Srpska majka" je plakat na zidovima naših prosečnih života. Nametnuti ideal jednog, prilično, otužnog vremena.

Tri asa - jedan GOAT

Rasprava o tome ko je najbolji teniser svih vremena traje već uveliko i mnogi će reći da se Đokovićevim osvajanjem Vimbldona ta priča završava.

Skopje skopje mi sko

Postoje reči koje ne znače ništa, ali nas ipak vode na neka druga mesta i u neko drugo vreme.

Novosadski advokat: Imperija uzvraća udarac

Nakon što je polutajno izrađen Nacrt Zakona o parničnom postupku, digla se bura u stručnoj javnosti (posebno u advokatskoj struci), te se od njegovog hitnog usvajanja (za sada) odustalo.