Shodno tome, Boško Obradović se prethodnih dana potrudio da odgovori na kritike koje se od početka meseca iznose u javnosti zbog njegovog učešća na sastanku sa Vučićem i Dodikom, u cilju "odbrane" Republike Srpske. Na tom sastanku je bilo i drugih opozicionih stranaka, ali je jedino Obradović imao potrebu da napiše dva autorska teksta, u kojima je izneo apologiju svog gesta. Što bi značilo da su Obradoviću i Dverima kritičari, na neki način, ipak bitni.
I to možemo smatrati rezultatom prethodnog perioda, od kada su Dveri, ulaskom u Savez za Srbiju, postale sastavni deo opozicionog mejnstrima i prihvatljivi kao gosti i sagovornici na nezavisnim medijima – što pre Saveza nije bio slučaj. Odlukom Dveri da uđu u pregovore na "dva koloseka" u vezi sa izbornim uslovima – i sa predstavnicima EU i sa Vučićem – došlo je i do kontrolisanog otvaranja režimskih medija za Obradovića.
Iako se ti koloseci međusobno poništavaju, izbor Dveri je logičan i proizlazi iz prepunog političkog kofera ove stranke. A u kojem su nabacani različiti politički stavovi, koje je skoro nemoguće naći u okviru iste političke organizacije: od pitanja ekologije, do porodične politike. Ipak, glavna pitanja za koja se Obradović zalaže su: nacionalni interes (otuda sastanak sa Vučićem); demokratija (zato učešće i na pregovorima sa EU); sitnoburžoaska kritika neoliberalizma.
Sve ove pozicije obuhvata pojam suverenizam, pa je jedan od Obradovićevih tekstova naslovljen: "Novi suverenizam – iznad vlasti i opozicije". Biti negde "iznad" je stara težnja Dveri, a koja je sada ponovo došla do izražaja. Suverenističku priču u Srbiji ne zastupaju samo Dveri. Na istom je koloseku i Radulovićev DJB, ali i pojedinci kao analitičar Đorđe Vukadinović.
Međutim, Obradović ne uviđa da je u Srbiji već na snazi oblik autokratskog suverenizma u okviru kojeg je ličnost Aleksandra Vučića "iznad vlasti i opozicije". Vučić je iznad formalno vladajućeg SNS-a; postoji konstruktivna opozicija; a istinski opozicionim strankama se u praksi ograničava učešće u političkom životu. Sledeći korak u razvoju ovakvog sistema bilo bi proglašavanje Vučića vladarem bez političke i pravne odgovornosti. Vučićeva ličnost je izvor vlasti u državi, na osnovu nepisanog načela da suveren može biti samo jedan.
Obradović je mišljenja da je njegov program iznad "levice i desnice", ali takav je i Vučićev. Postoji tolerancija na iznošenje suprotnih političkih stavova, tako da režim dozvoljava izvesni pluralizam, pod uslovom da se ne dovodi u pitanje vladajuće načelo. Zato je dozvoljeno javno delovanje kako ekstremno nacionalističkih grupa (Zavetnici); tako i kritičara nacionalizma (Srbljanović, Basara); a tu su i ljudskopravaški liberali i liberalke (NVO saputnici autokratije Klačar ili ministarka Čomić). Ali – baš zato što je iznad suprotstavljenih političkih svetonazora – Vučićev suverenizam ne garantuje javnu bezbednost (prekidanje Basarine tribine od strane Zavetnika). Šta je garancija da se Obradovićev novi suverenizam neće izroditi u Vučićev?
Predsednik Dveri bi odgovorio ovako: "novi suverenizam koji podrazumeva povratak demokratiji i naciji: da državu i lokalnu samoupravu vratimo građanima, ali i građane nacionalnoj svesti i brizi o nacionalnim i državnim interesima, onako kako to rade sve države sveta koje na prvom mestu imaju svoje interese". U predstavničkoj demokratiji su građani ti koji su nosioci suvereniteta – ili izvor vlasti – tako da je Obradovićevo shvatanje na mestu. Posle te konstatacije, nema nikakvih prepreka da rasprava o nacionalnim i državnim interesima započne odmah.
Recimo, zašto je Srbiji u interesu da zahteva nezavisnost i pripajanje RS, ne poštujući suverenitet svih građana susedne BiH, kako to smatra Obradović? Odgovor znamo, zato što nacionalizam podrazumeva da se granice etničke zajednice moraju poklapati s državnim granicama. Kakvo je onda rešenje za Kosovo? Pristanak na to da se udruži sa Albanijom? Raška oblast ili Sandžak (naziv obuhvata i delove teritorije Crne Gore) sa većinskim bošnjačkim stanovništvom, da se pridruži BiH? Može se dalje nabrajati, ali su i navedeni primeri dovoljni da uvidimo da je nacionalizam izvor problema i da se teško može zamazati demokratijom – kako bi to želeo Obradović.
Dosledni suverenizam bi morao podrazumevati ravnopravno uključivanje svih građana u politički život zemlje. Na osnovu njihovih političkih i ljudskih prava. Ma kakav da je njihov identitet, verski ili nacionalni. U tom smislu, negiranje haških presuda nikako nije u nacionalnom interesu, budući da takve izjave kod građana bošnjačke nacionalnosti izazivaju nepoverenje i nesigurnost, kada je država Srbija u pitanju. Ali Obradović, nažalost, ne odustaje od negiranja genocida: "Ko sme javno da kaže da se u Srebrenici nije desio genocid…" I heteroseksualna porodična politika Dveri takođe ograničava suverena prava građana Srbije. Sledi da je nacionalizam antidržavna ideologija prvog reda, iako su njeni zagovornici navodno najviše zabrinuti za nacionalne i državne interese.
Obradović dobro uočava da postoji, najblaže rečeno, nesklad između neoliberalizma i nacionalne države, međutim, tradicionalna alternativa liberalizmu su socijalizam i internacionalizam (radnog naroda), a ne suverenizam, makar bio i novi. Načelno se nije teško složiti sa Obradovićem da je u Srbiji potrebna rasprava o nacionalnim interesima, ali je nerealno očekivati da se ona može voditi u dvorskom parlamentu suverena Vučića.
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 15
@joe
rtyes
Unia Info
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar