Piše Edvard Snouden: Danilo Kiš o cenzuri - "pod nemilosrdnim okom masovnog nadzora"

Jedan od najpoznatijih svetskih uzbunjivača Edvard Snouden napisao je tekst o cenzuri i - Danilu Kišu.
Piše Edvard Snouden: Danilo Kiš o cenzuri - "pod nemilosrdnim okom masovnog nadzora"
Foto: 021.rs (ilustracija)
U jeku poljskih događaja vezanih za ukidanje sindikata Solidarność, primio sam pismo sa pečatom NIE CENZUROWANO. Šta ove reči treba da znače? Njima se, valjda, želi reći da u zemlji odakle je pismo poslato nema cenzure. Ali to može da znači i to da su sva pisma bez te oznake podvrgnuta cenzuri, što bi svedočilo o selektivnosti zvaničnih organa, koji u neke građane imaju poverenja, dok drugima to poverenje ne ukazuju. To bi moglo, naravno, da se tumači i tako da je upravo pismo na kojem piše da nije cenzurisano prošlo kroz ruke kontrole.
 
No, sve u svemu, taj mnogoznačni amblematični pečat govori nam o duhu cenzure, koji istovremeno želi da istakne svoju legitimnost i da se, kroz sopstveno poricanje, prikrije. Jer cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.
 
Ovo je početak eseja Cenzura/Autocenzura, ključnog eseja srpsko-jugoslovenskog pisca Danila Kiša (rođen 1935. u Subotici, kraj mađarsko-jugoslovenske granice, umro u Parizu 1989).
 
Objavljen u anonimnom prevodu na engleski 1986, Kišov esej o cenzuri zvuči kao lični manifesto, dok se oslanja na nastojanja mnogih disidenata hladnoratovskog miljea da objasne određene strukture moći u zastrašujućem sovjetskom sistemu cenzure koji ih je sprečavao da objavljuju knjige, snimaju filmove i televizijske programe. Disidentima u zatvorenim društvima, ili društvima na putu ka zatvaranju, po prirodi stvari bliske su ideje Etjena de la Boesijea iz 16. veka, gde je država apstrakcija čiju volju izvršavaju građani-pojedinci.
 
Kiš je bio fasciniran manirom tog izvršenja. Njegova sistematizacija cenzure je trojaka i hijerarhizovana: na vrhu je zvanični aparat – razne službe sa zadatkom da formulišu i sprovedu pravila i odluke. Ispod tog zvaničnog, nalazi se javno čitljiv ili popularni nivo, svet medija kao što su dnevne novine, magazini i izdavačke kuće, čije stranice čuvaju direktori i urednici.
 
Po Kišovom mišljenju, oni su u stanju da sprovode cenzuru upravo zato što "nisu samo cenzorI" već su direktori izdavačkih kuća i urednici. Zvanične titule im služe kao pokriće u izvršenju posla koji od njih zahteva država, a koji nije oblikovanje i stvaranje teksta, već njegova deformacija i uništenje. Konačno, na dnu Kišove hijerarhije nalaze se oni koje naziva poslednjom "merom": štampari koji će "kao najsvesniji deo radničke klase, odbiti da štampaju inkriminisani tekst".
 
Embed from Getty Images
 
Međutim, tu nije kraj cenzorskom aparatu. Postoje i oni koje bih nazvao "prvom merom", cenzori koji su istovremeno i ispod i iznad svih: pisac koji sam sebe cenzuriše – osoba koju bismo u savremenim terminima interneta mogli zvati "kreator" sadržaja. Ta osoba sam ja – i to ste vi. To je neko ko preuzima teret cenzure na sebe, bez naredbe zvaničnog ili prikrivenog cenzora. Po Kišovoj proceni, ta osoba preti da postane krajnje sredstvo ili otelotvorenje Države, ona koja je internalizovala svoju potlačenost i sprovodi je sama nad sobom. Prema Kišu, što se više cenzure odvija na tom nivou – na marksističkom nivou proizvodnje, ili na nivou vaše objave na Fejsbuku, Instagramu ili Tviteru – tim je prisustvo cenzure, zapravo i samo postojanje cenzure, skrivenije od javnosti.
 
Razmislite o tome: ako se zabrana sprovodi u vašem vlastitom domu, ako vi zabranjujete svoj vlastiti govor, ko će za to znati? I kako ćete moći da zovete u pomoć?
 
II
 
U filozofiji i logici poznat je paradoks lažljivca, koji se pripisuje Eubulidu. Klasična verzija glasi: "Ova rečenica je laž". Kako proceniti istinitost iskaza? Može li se proceniti? Svaki pokušaj vodi u paradoks.
 
Na isti paradoks nailazi svaki pokušaj rasprave o cenzuri sa cenzurisanima, a naročito o autocenzuri sa onima koji sami sebe cenzurišu. Kako početi? Odakle? NIE CENZUROWANO: "Ova izjava nije cenzurisana".
 
Kiš, koji je zamalo umakao Holokaustu i čije je delo bivalo skrajnuto u Jugoslaviji, sa žarom je pisao o toj borbi:
 
Bez obzira na to koje će vidove da poprimi, cenzura je međutim samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure. Nevidljiva a prisutna, daleko od očiju javnosti, potisnuta u najskrivenije predele duha, ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure. Mada se obe služe istim sredstvima – pretnjom, strahom i ucenom – autocenzura prikriva ili bar ne denuncira postojanje prisile. Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma.
 
Autocenzura je čitanje svog sopstvenog teksta tuđim očima, gde vi sami postajete svoj sopstveni tužilac, sumnjičaviji i stroži od svakog drugog, jer vi u toj ulozi znate i ono što nikad nijedan cenzor neće otkriti u vašem tekstu, ono što ste prećutali i ono što nikad niste stavili na hartiju, ali što je, čini vam se, ostalo "između redova". Stoga tom imaginarnom cenzoru pripisujete i one osobine koje vi sami nemate, a svom tekstu značenja koja on ne sadrži u sebi. Jer taj vaš dvojnik prati vašu misao do apsurda, do njenog vrtoglavog kraja, tamo gde je sve subverzivno, gde je pristup opasan i kažnjiv.
 
Embed from Getty Images
 
"Usamljenička i bez svedoka", "opasan i kažnjiv" – Kišovi savršeni i tragični pridevi opisuju ono kako se mnogi ljudi danas osećaju, suočeni sa mnoštvom mogućnosti interneta za prezentaciju samih sebe i jednako mnogo mogućnosti za samouništenje. Pod nemilosrdnim okom masovnog nadzora, koje svaki i najprovizorniji klik unosi u naš trajni dosije, počinjemo da nadziremo sami sebe.
 
Za razliku od Kišovog miljea, ili od savremene Severne Koreje ili Saudijske Arabije, aparat prinude ne mora nužno da bude tajna policija koja će pokucati na vaša vrata. Iz straha od gubitka posla, ili od odbijanja prijema u školu, ili od gubitka prava na život u zemlji rođenja, ili od društvenog ostrakizma, mnogi od najboljih umova današnjice u nazovi slobodnim, demokratskim državama prestali su da teže da izraze ono što misle i osećaju, već su ućutali. Ili to, ili su usvojili partijsku liniju koje god partije za čijim pozivom žude – od koje zavise njihova sredstva za život.
 
To je efekat prelivanja institucionalne eksploatacije interneta i korporativnih algoritama koji bujaju na svađi i razdoru: degradacija duše na izvor profita i moći.
 
Tekst Edvarda Snoudena "Danilo Kiš o cenzuri" preuzet je sa portala Peščanik. Tekst je prvobitno objavljen u Snoudenovom biltenu, a prevela ga je Milica Jovanović.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Kohoutek II

    09.09.2021 22:07
    sve po receptu
    Nisma davno ništa bolje pročitao
    Znaimljvo je da sam baš razmatrao tu temu za moju buduću knjigu, kao kohezivno tkivo izlaganja
  • Djuri

    09.09.2021 21:25
    Tako nekako
    Da,Dali ste primetili u zadnjih decenija kako vise nema slavnih pisaca,slavnih slikara,vajara,umetnika ,kompozitora,dobre nove muzike,u opste,u principu nema vise nosioca slobodnih misli po masmedijima da se uzdizu,sve je to sto bi se reklo,na predzadnjoj strani u maloj rubrici desnog donjeg coska,na naslovu je politicar i prosta sa silikonima i njihovi stavovi.Svugde u zapadnom svetu!
    Dali je to autocenzura ili je cenzura zvana ,,nisi in,,In je realiti star koja kupuje ovo koristi ono jede tamo,prica ovako,razvodi se ,menja polove i sl.a sve to donosi lovu.Dali kreativni i slobodoumni ljudi mogu priustiti sebi da se bave umetnoscu u danasnjem ,,gazi preko leseva za kintu,,svetu,ako nemas ,,dovoljno,,da si bogat finansijski,izopsten si kao nesposoban,i nikoga nezanima tvoje misljenje.
  • @sta je sad

    09.09.2021 19:59
    Druže, ništa bolji nisi. Prozivaš ljude za koje tvrdiš da su "uspavani". Dobro, i? Hoće li ih tvoje prozivke probuditi? Hoće li razumeti? Hoće li dobiti iz tvog komentara neku novu mudrost? Hoće li im tvoj komentar pomoći da razumeju članak i probuditi u njima hrabrost da sruše zidine sopstvene autocenzure?

    Lako li je prozivati? Podjednako lako kao "ćuti, dobro je".

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Blame Canada

"Protest je kada kažem da mi se nešto ne sviđa, a otpor je kada uradim nešto da mi se to više ne ponavlja."

Cena autentičnosti: Naši antiglobalisti

U subotu su održane dve paralelne šetnje, dva rivalska protesta. Da je okupljanja na pretek i da to svedoči o širokogrudosti vlasti i u najzalije doba, ne treba trošiti reči.

Odustanite od dijaloga

Možda pre nego od bojkota opozicija treba da odustane od medijskog dijaloga sa režimom.

Liman je Srbija

Prošla sedmica u Novom Sadu pokazala je kako izgleda sedam dana života u gradu u kojem ne biste želeli da vam odrastaju deca.