Zašto je Hičens još uvek važan?

Prošlo je 10 godina od smrti Kristofera Hičensa.

Ako ga se uopšte sećaju, mnogi mladi levičari pamte Hiča kao militantnog ateistu koji je sa debata o postojanju Boga prešao na pravdanje rata u Iraku.

Prva knjiga s njegovim imenom na naslovnici bila je zbirka Marksovih i Engelsovih eseja o Pariskoj komuni. Izašla je 1971, na stotu godišnjicu Komune, za koju je Hičens napisao uvod. Ravno 30 godina kasnije, u knjizi "Pisma mladom protivniku", priznao je sebi i svojim čitaocima da je konačno odustao od nade u socijalističku budućnost koju je tako dugo zagovarao. 

U decenijama između, redovno je iritirao gledaoce svojih televizijskih nastupa koji su ga optuživali kao opasnog "liberala". Ta ga je etiketa vređala – ali ne iz istih razloga iz kojih mu je pripisivana.
 
Naravno, mnogi levičari koji pamte tog ranog Hičensa misle da poslednjih 10 godina njegove karijere poništava 30 prethodnih. Bilo da krive njegov pogrešan zaokret u islamofobiju, cinični oportunizam – ili veruju da su se njegove kritičke veštine utopile u viskiju – izgleda da misle da ne bi završio na takav način da je uopšte ikada vredeo.
 
Meni ništa od svega toga nema smisla. Previše je starih radikala koji takođe piju viski. Što se tiče islamofobije, Hičensova podrška američkoj imperiji kao sili dobra u svetu ne počinje sa napadima na muslimane. Kako što bi svaki redovni čitalac njegovih kolumni trebalo da zna, ona počinje od ratova u bivšoj Jugoslaviji, gde je Amerika više puta intervenisala protiv hrišćanskih Srba, u zaštitu pretežno muslimanskog stanovništva u Bosni i na Kosovu.
 
 
Cinični oportunizam? Dok je podržavao invaziju Iraka 2002, takođe je vodio rasprave o tome da li treba osuditi palestinski "terorizam". Palestinci su imali legitimne zahteve, tvrdio je Hič, i ne mogu se izjednačiti sa Al Kaidom. Kome je dakle išao na ruku s takvom kombinacijom stavova?
 
Rekao bih da je u atmosferi "kraja istorije" 1990-ih Hičens naprosto odustao od nade u socijalističku alternativu statusu quo. Putovao je svetom kao radikalni novinar i družio se s disidentima u zemljama poput Iraka pod Sadamom Huseinom. Dok globalni socijalizam nije bio u ponudi, bar se nadao da će takve režime svrgnuti demokratska revolucija. Njegova katastrofalna greška bila je uverenje da takvu revoluciju može doneti vazdušno-desantna divizija, koja je donela samo haos, krvoproliće i antiameričko raspoloženje.
 
Međutim, u decenijama pre tog zaokreta, Hičens je stvorio delo koje istinski zaslužuje mesto na savremenoj levici. Uzmite njegovu knjigu o Bilu i Hilari Klinton. "Niko nije ostao da ga lažete: Vrednosti najgore porodice" možda je najelokventnija optužnica ikada napisana protiv neoliberalnog centrizma, čijoj se hegemoniji u Demokratskoj stranci tek odnedavno ozbiljnije suprotstavlja.
 
U vreme kada su zbog kulturalnog rata mnogi progresivci odlučili da se uzdrže od kritikovanja Klintonovih, Hičens je pisao o dikensovskim užasima "reforme socijalnih programa" i svega što je Bil Klinton bio spreman da uradi kako bi pokazao da je "strog prema kriminalu". Kao guverner, Klinton je 1992. prekinuo predizbornu kampanju i vratio se u Arkanzas da bi lično prisustvovao pogubljenju crnog čoveka sa tako teškim mentalnim smetnjama da je navodno zamolio da mu se dezert iz poslednjeg obroka "sačuva za kasnije". 
 
S ledenim besom je u knjizi "Niko nije ostao da ga lažete" pisao da je Riki Rej Rektor, čak i pošto je vezan za nosila, mislio da su njegovi egzekutori "lekari koji se o njemu brinu". Pomogao im je da nađu venu u koju će mu ubosti iglu smrtonosne injekcije. "Mnogim siromašnim Amerikancima svih boja", primetio je Hičens, "zatvor je jedino mesto gde su im dostupni doktori, advokati, nastavnici i popovi".
 

Embed from Getty Images

 
Kristofer Hičens je bio jedan od najboljih polemičara na svetu, čak i kad nije bio u pravu. Bio je pisac koji u čitaocu izaziva priznanje dobre poente, čak i kad je na suprotnoj strani. Njegova proza išla je taman uz vatru jako dobrog viskija kada je bio u pravu – kao što jeste bio u knjigama o ratu Klintonovih protiv siromašnih, zločinima Henrija Kisindžera u Latinskoj Americi, jugoistočnoj Aziji i na Kipru ili (što je posebno iznenađenje) o Majci Terezi.
Kristoferov antagonizam prema religiji bio je stalna odlika njegovog pogleda na svet još od 11. godine, ispričao mi je njegov brat, Piter Hičens. To je sasvim moguće. Međutim, u knjizi "Misionarska poza: Majka Tereza u teoriji i praksi" Hič se manje bavio metafizičkim uverenjima pobožne stare prevarantkinje, koliko njenom neosetljivošću za pacijente o kojima se starala – i njenim bliskim odnosima sa ubilačkim diktaturama kao što je to bio Divalijeov režim na Haitiju. 
 
Pa i pošto se okrenuo apstraktnijim filozofskim pitanjima u poslednjoj deceniji života, i dalje ne mogu do kraja da se složim s njegovim najoštrijim kritičarima. Čak i ako se politička grubost njegovog "novog ateizma" ne može razdvojiti od zvanične politike posle napada 9/11, priznajem da gajim simpatije za njegovu humanističku kritiku judeo-hrišćanskog morala.
 
Embed from Getty Images
 
Koliko god da u poslednjim godinama svog života nije bio u pravu oko suštinski važnih tema, to nije dovoljan razlog da se odbaci čitav njegov rad. U decenijama kada je slovio za radikalnog esejistu i novinara, stvorio je toliko toga što može biti od vrednosti savremenoj levici. Pomisao da je skrenuo u pogrešnom pravcu zato što je bio budala ili oportunista koji nikad zapravo i nije bio u pravu, lišava nas mogućnosti da učimo na njegovim greškama.
 
Tekst "Zašto je Hičens još uvek važan" objavljen je prvobitno na portalu The Nation. U prevodu Milice Jovanović na srpski jezik, tekst o Hičensu je objavio Peščanik. Tekstove Kristofera Hičensa koji su objavljeni na Peščaniku čitajte na OVOM LINKU.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • Hell-Bent Flyer

    19.01.2022 18:58
    Trojka
    Hitchens, Dawkins i Čomski sa još nekoliko retko dobrih imena iz sadašnjeg doba koje vredi verno pratiti.
  • Saša

    19.01.2022 11:00
    Odbacivati celokupno delo jednog čoveka zbog nekoliko (možda) pogrešnih stavova je zlonamerna logička greška. Nacistički režim u Nemačkoj je neosporno bio loš, ali mnogobrojna rešenja u državnoj upravi, industriji, vojnoj organizaciji i posebno propagandi se od 2. Sv. rata do danas neprestano koriste. Setite se samo Trampovog "Učinimo Ameriku ponovo velikom", da ne nabrajam naše domaće primere iz najnovije budućnosti.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

O poslu sve najgore

Kada ste poslednji put sreli osobu koja je zaljubljena u posao koji radi? Koja se budi s tom ljubavlju i sa istom leže?

Novosadsko pravilo besne strane

Sine, uvek budi dobar čovek: pomaži drugima, imaj razumevanja, ne osuđuj. Uvek budi pravičan, dosledan, drži se nekog reda. Skini šešir kad se pozdravljaš, osmehni se.

Rio Tinto - tačka ili dve?

Nedavno je na jednom skupu održanom u Australiji ponovno aktuelizovana jedna tema za Srbiju i njenu javnost veoma neprijatna...

Sevdalinke i "crna žuč"

U postjugoslovenskoj eri sevdalinka je doživela još jednu promenu: dobila je svoju rok i folk formu, uvrštena je u world music, piše u "Slikama iz kulturne istorije Srednje Evrope" Martin C. Putna.

Kako udovoljiti gospodaru

Susret dva stranačka lidera, Vučića i Đilasa, ponajpre ukazuje na želju da se nova izvršna vlast formira ne toliko protiv, koliko nezavisno od izbornih rezultata, a što više po notama iz inostranstva.