INTERVJU Siniša Tucić: Kultura otkazivanja podstiče kulturu mrtvila

"Za ovih trideset godina, život me je naučio da gajim skepsu prema svim unapred nametnutim diskursima i Prve i Druge Srbije", kaže u intervjuu za 021.rs pisac Siniša Tucić.

Novosadski pesnik Siniša Tucić otisnuo se u prozne vode objavljujući roman "Popino prase" (Zenit), koji je bio uvršten i u uži izbor za ovogodišnji NIN-ovu nagradu. U svom proboju na prozno područje Tucić je mogao da odabere bilo koji put, jer tu su mnogi putevi već utabani, dobro poznati i sigurni. Ipak, odlučio se da ide putem na koji je krajem decembra pao sneg, još jednom iznenadivši zimske službe. Put je to okovan minusom i ledom, sa njega može lako da se sklizne. Put je to ka romanu u kojem progovarate iz pozicije trinaestogodišnjaka, koji je ophrvan svim svojim pubertetskim mukama, u državi koja se raspada. Uz sve to, pojede popino prase.

Put je to kojim se, ako želite da stignete tamo gde ste pošli, krećete polako. Da je tako govori i arhiva Fejsbuka, u kojoj se može pronaći i to da je Miljenko Jergović 2017. podelio odlomak iz "Popinog praseta", navodeći i sledeće: "Postoje i pisci koji se s nemogućim temama junački nose. Recimo, Siniša Tucić."
 
Recimo, Siniša Tucić je do sada objavio nekoliko knjiga poezije (Betonska koma, Krvava sisa, Nove Domovine, Metak, Pobacani pasvordi, Mehanički monstrumi), priređivao je zbornike i antologije, uređivao edicije. Ovaj aktivista Novog kulturnog naselja je, ukratko, Novosađanin kojeg Novosađani znaju. Novosađanin koji u ovom gradu živi svoju "poetiku hodanja".
U intervjuu za 021.rs Siniša Tucić priča o svom prvom romanu, iskustvu gutanja popinog praseta i rata, ulozi intelektualaca, Novom naselju i Novom Sadu, kulturi otkazivanja...
 
021: "Popino prase" je autobiografsko delo, s obzirom na to da si zaista, kada si imao 13 godina, a bilo je to 1991, odlučio da testiraš ukus popinog praseta, pa si završio u bolnici. Sada, sa 43 godine, to iskustvo da ti jedna, naizgled bezazlena travka, razara organizam, stavljaš u kontekst razaranja države u kojoj si rođen. U tom momentu, sa 13 godina, da li te je bilo briga za svet van svog dvorišta?
 
Tucić: Moja generacija, 1978. godište, rasla je u jednom drugom vremenu. Nama je ulica, dvorište, Novo naselje bilo sve. Svet odraslih i svet dece je bio odvojen. Moje "radno vreme" na ulici je bilo od devet ujutru do devet uveče. Roditelje sam viđao samo za ručkom ili kad idemo nekom u posetu. Niti su oni znali šta ja po ceo dan radim, niti je mene preterano zanimao njihov život, mada na momente malo i jeste. Jedno poglavlje u romanu nazvao sam "Zabranjeno je slušati razgovore odraslih". Uglavnom, nije bilo kao danas kada roditelji svoju decu čekaju ispred škole maltene do osmog razreda ili prate njihovo kretanje od kuće do škole pomoću neke internet aplikacije. 
 
Sa jedne strane surovi život na ulici, priče dece iz kvarta, drugova iz razreda, a sa druge strane razgovori mojih roditelja o raspadu zemlje, nacionalizmima, otcepljenjima. Politika je bila itekako prisutna u školi, među decom, nastavnicima, rat se osećao u vazduhu, ali je život tekao svojim tokom. Svet detinjstva, odrastanja uvek je bila inspiracija za sjajnu literaturu. Kada smo bili mlađi čitali smo lektiru "Dečaci pavlove ulice". Imamo sjajne romane o odrastanju "Tvrđava samoće" Džonatana Letema ili Kucijevo "Dečaštvo". O Knausgoru (koga nisam čitao) i o Eleni Ferante (koju sam čitao) da i ne govorimo. Trenutno čitam izvandrednu hroniku detinjstva "Semper idem" koju je pred kraj svog života napisao dramaturg Đorđe Lebović (jedan od scenarista filma "Valter brani Sarajevo") koju bih svakom toplo preporučio. Davno me neka knjiga nije toliko obuzela. 
 
Elem, postoje urbane legende, koje se odjednom pojave među decom. Priča o travci popino prase koja ne sme da se stavi u usta je trensgeneracijski mit koji se prenosi među decom i niko nigde nije objasnio prirodu te travke koju kada stavimo između dve šake i pomeramo ih ide napred i ne zaustavlja se. Ja sam tu priču čuo od mog druga Gorana Simića koga smo zvali Tuta i sa kojim sam sedeo u istoj klupi u prvom razredu osnovne u osnovnoj školi "Prva vojvođanska brigada" kod učiteljice Vukosave Jonjev koju smo svi zvali Vuka. 
 
Tuta je tu priču zaista u par navrata ispričao proleća 1991, u drugom polugodištu šestog razreda, ali me on ni na koji način nije nagovarao da popino prase stavim u usta. Naprotiv, uvek kada bi započinjao tu priču govorio je da je to jako opasno i pričao o popinom prasetu kao izazovu. Ne znam na šta je on tada mislio. Možda je mislio da je pisanje romana opasno i da je pisanje romana izazov. Svima je jasno da književnost nema moć da menja svet. Tuta ne snosi nikakvu odgovornost za moje ležanje u bolnici. Ni kriv ni dužan postao je inspiracija za lik Dragutina Lukića. Ipak, Dragutin Lukić nije Goran Simić i većina stvari predstavlja moju ličnu književnu fikciju. Goran Simić je moj komšija. Često ga vidim na biciklu kako piči novonaseljskim bulevarima i uvek se lepo ispričamo. Naročito u maju i junu kod nekog travnjaka sa popinim prasetom. Poklonio sam mu jedan primerak romana sa posvetom. Biće mi zanimljivo da čujem njegovo mišljenje. 
 
 
021: Roman počinje datumom, odnosno 25. junom 1991. godine, što je dan kad su Hrvatska i Slovenija proglasile svoju nezavisnost. Opisujući bolove kroz koje si prolazio zbog popinog praseta, u jednom momentu si naveo da si se osećao kao da si "polomio život". Deluje li ti da su godine koje su dovele do 25. juna i da su posledice koje su, uslovno rečeno, proizašle iz tog datuma bile tačka preloma dostojnog života za mnoge ljude na području nekadašnje SFRJ? 
 
Tucić: O raspadu Jugoslavije napisano je pregršt knjiga, memoara, snimljen je toliki broj dokumentarca. Milion puta smo videli treš estetiku kada razni Jovići, Mesići, Drnoševci i razni Bulatovići raspravljaju u nekom podrumu o uvođenju vanrednog stanja, dok njihova dva šefa tajno šetaju u nekom parku u Karađorđevu. Umetnici pričaju o tome gde su bili u junu 1991. i stalno se ponavlja rečenica onog vojnika (ni krivog ni dužnog) o tome kako bi "oni kao da se otcepe, a mi im kao ne damo". 
 
Svi sve znaju o raspadu Jugoslavije, a niko sem mene ne zna kako je to kada se popino prase nalazi u plućima. Bezmalo 30 godina ja uvek kada vidim na televiziji neku emisiju o raspadu Jugoslavije i 1991, setim se hirurgije, dečije bolnice, doktora koji su me operisali. I nije mi na pamet padalo da o tome pišem, sve dok mi jedne večeri moj prijatelj i književni saborac Patrik Kovalski nije rekao da imam temu za roman. O prelomnim godinama neka pišu istoričari. Juna 25. 1991. je jedna blentava dečija ruka ubrala popino prase, koje je umesto da još koju nedelju buja u svom svom zelenilu, moralo da skonča u nečijim plućima i stomaku. Država se raspala, ljudi su se poubijali, razorili su gradove. Jedno popino prase ni krivo, ni dužno završilo je u dečijem stomaku, pa su hirurzi morali da ga vade. Ako ga ima u arhivi dečije bolnice, neka buduće generacije odu u arhivu da nauče kako su čuva život koji na ovim prostorima ne vredi ni pišljivog boba. Ja sam napisao roman. Ne želim više sa tim da se baktam.
 
021: Na jednom mestu u romanu, Sever, brat glavnog junaka Olivera, razmišlja o tome kako jedna travčica razara organizam, a onda kaže i da mu nije jasno "kako glupost razara državu, a pravični ljudi ostaju nemoćni". Severu koji izbegava mobilizaciju to nije jasno, a da li je jasno Siniši Tuciću na kraju ove 2022. godine?
 
Tucić: U "Popinom prasetu" moj brat Sever je tipičan student, koji je odslužio vojni rok i koji je iz jednog vojvođanskog sela došao u Novi Sad da studira. U romanu namerno nema imena mesta, geografskih pojmova, država. Samo na jednom mestu pominjem Beograd i na jednom mestu pominjem Tuzlu, odakle je došla sestra Anja, jedna od bitnih ženskih likova u romanu. Imao sam tada 13 godina i sećam se jedne medicinske sestre koja je, koliko se sećam, došla iz Tuzle i bila zaista predana svom poslu na hirurškom odeljenju Dečije bolnice u Novom Sadu. Više je nikada nisam video, ali mi je ostala u lepom sećanju jer me je nekako najozbiljnije slušala i razumevala moje pubertetske nevolje. 
 
Ja sam tog leta zaista ležao u bolnici sa popinim prasetom u plućima i meni je Dečija bolnica spasila život. Doktori i svo medicinsko osoblje su maksimalno korektno uradili svoj posao. Roman je nešto drugo. Nadogradnja, literalna fikcija, a bolnica metafora celokupne situacije u kojoj se naše društvo našlo početkom devedesetih godina 20. veka. Zapravo, mene nije nikakav brat od tetke posećivao u bolnici. Sever je izmišljen lik, predstavnik generacije rođene krajem šezdesetih i sedamdesetih godina. Sa jedne strane Sever studira filozofiju, a želi da upiše književnost, sa svojim drugom Giletom priča o piscu Luju Ferdinadu Selinu i o filmovima Andreja Tarkovskog, a sa druge strana strepi da ga vojna policija ne presetne, uhvati i pošalje na ratište. 
 
Usput, pravi dnevničke beleške koje zapisuje u plavkastu svesku, pretvara ih u pisma koja upućuje svom desetak godina mlađem bratu Oliveru koji leži u bolnici dok sa doktori bore za njegov život. U "Popinom prasetu" su prikazane dve perspective. Perspektiva trinaestogodišnjeg Olivera čija je glavna briga da li će slušati Guns 'n' roses, Bitlse ili Red Hot Chili Peppers i da li će ga prihvatiti fensi ekipa u razredu, da bi na kraju opasna zelena travka zalutala u njegovom organizmu kao strano telo i životna situacija njegovog starijeg brata od tetke koji čita Selina, pravi dnevničke beleške i u šinobusima između sela Blajbenberdorfa i grada, dečije bolnice i studentskog doma pokušava da izbegne rat. 
 
 
021: Pišući o "Bogu rata" Bertold Breht navodi da je "pokazivao svoja muda adolescentima", kako je "grubim, vučjim glasom proglasio svoju ljubav svemu što je mlado", te da je "trudom nekolicine profesora bio revitaliziran i vraćen u život". Jedan deo romana nazvan je "I otac je verovao televiziji", ali misliš li da je ono što se dogodilo u Jugoslaviji predstavljalo rezultat i svojevrsne "izdaje intelektualaca"?
 
Tucić: Sad sam setio jednog događaja, koji se desio baš u to vreme kada se dešava radnja "Popinog praseta", ali tog događaja nema u romanu. Bio je neki novembar ili decembar te 1991. godine. Ne znam da li je to bilo pre ili posle pada grada u ravnici, to jest Vukovara, o čemu pišem u romanu. Vreme najzešće ratne propagande Miloševićevog režima, izveštaja sa ratišta i čuvenih Dnevnikovih dodataka o kojima pišem u "Popinom prasetu". Na prvom programu RTS-a su pustili, u stvari preneli intervju sa beogradskim arhitektom Bogdanom Bogdanovićem koji je on dao čini mi se za HRT. Moji roditelji su dobro znali da je Bogdan Bogdanović bivši gradonačelnik Beograda koji je širom bivše Jugoslavije poznat po tome što je projektovao memorijalne komplekse. Iako tada nisam znao puno o politici, mogao sam da razumem da taj čovek priča neku priču koja je u suprotnosti sa onim što se svakog dana pričalo u školi, na ulici, na televiziji. To je bila prva kritika ratne politike koju je vodila tadašnja vlast, a koju sam ja čuo i tada sam video kako glas pojedinca ostaje zatrpan dominantnim, većinskim mišljenjem
 
Taj intervju nije na RTS-u bio pušten sa namerom da se čuju i drugačiji stavovi o ratu, već je samo bio povod da se pokrene medijska hajka na našeg poznatog arhitektu. Danima su se oglašavali opštinski odbori vladajućeg SPS-a, radnici u fabrikama su pisali protestna pisma, a pojedine opštine su se odricale spomenika koje je Bogdan Bogdanović projektovao. Vremenom sam u društvu porodičnih prijatelja saznavao ko je prokuženi arhitekta, slušao o knjigama koje je objavio. Dalje informacije su bile da Bogdan Bogdanović potiče iz ugledne beogradske porodice i da je njegov otac bio poznati književni kritičar Milan Bogdanović. Elem, ne moram se ja u svemu slagati sa Bogdanom Bogdanovićem, ali iz tog intervjua sam prvi put naučio šta znači misliti drugačije i kakve medijske posledice mogu da budu po intelektualca koji drugačije misli.   
 
Svojevrsna izdaja intelektualaca sastojala se u tome da su tada mnogi intelektualci ćutali, kao što i danas ćute, kada je u toku hajka na našeg najpoznatijeg reditelja Gorana Markovića i dolazi iz vrha vladajućeg režima. Na sreću, ja danas ne moram naknadno da saznajem za filmove "Nacionalna klasa", "Sabirni centar", "Majstori, majstori", "Variolu Veru", "Tajvansku kanastu", "Tito i ja", "Turneju"... Ne smatram sebe nekim intelektualcem, ali neću da ćutim jer sam učio od Gorana Markovića i deo su moje intimne lektire, a na nekim planovima su i deo "Popinog praseta".
 
Ipak, za ovih trideset godina, život me je naučio da gajim skepsu prema svim unapred nametnutim diskursima i Prve i Druge Srbije. Ko pročita roman, moći će da nađe analogije svih društvenih projektima sa svim bronhoskopijama, bolničkim sobama, streptomicinima, operacionim salama kroz koje je glavni lik prošao. Verujem samo u dobre knjige koje čitam, filmove i pozorišne predstave koje gledam, muziku koju slušam. Otac (prosečan građanin ove zemlje) verovao je televiziji, jer je početkom devedesetih imao svoju dnevnu sobu, stočić sa vazom, daljinski upravljač i na primer "Večernje novosti" na stočiću. Jednu serviranu istinu. Ta dnevna soba se izmakla u prvoj dekadi dvehiljaditih i u tom periodu (uz sve mane) mi smo vlast smenjivali na izborima i uz medije otvorene za sve političke opcije. Očigledno je tiha većina vrlo brzo povratila svoju dnevnu sobu i sigurnost u njoj već u drugoj dekadi dvehiljaditih. A tome su doprineli pojedini intelektualci i Prve i Druge Srbije. Dalje neću o politici, jer politika nije za decu kako piše i u romanu "Popino prase". A ja sam dete u romanu, Oskar iliti trinaestogodišnji Oliver.
 
 
021: Oliver biva fizički izlečen, ali je njegov brat - koji je prisilno poslat u Vukovar - slomljen. Dakle, možemo li izvući zaključak da je, recimo, državu, zemlju uvek moguće fizički obnoviti, ali da je pitanje duha, svesti, empatije, onoga što nas čini ljudima u svetlu najboljih vrlina, nešto što je teško "resetovati" jednom kad dođe do pucanja sistema?
 
Tucić: Razmišljajući o postavljenom pitanju, setio sam se scene iz filma "Quo vadis, Aida?" koji je toliko reakcija izazvao poslednjih meseci. Pogledao sam film. Poseban utisak na mene je ostavila scena u kojoj se glavna protagonistkinja filma Aida (čiju ulogu tumači Jasna Đuričić) deset godina nakon užasa u Srebrenici i gubitka dece i muža vraća u sopstveni stan i razgovara sa nepoznatom ženom koja se u njega uselila. Ono što je kamera snimila i što Aida vidi, jeste obnovljeni životni prostor u kojem žive neki drugi ljudi, neka druga porodica i u kojem se nalazi, neki novi nameštaj, bela tehnika, spavaća soba, televizor, trpezarijski sto, a nepoznata žena nakon što je Aida pita da li su našli neke slike, donosi torbu sa stvarima. 
 
Slika obnovljenog stana, u kojoj je verovatno bolji nameštaj od onog pre rata kada je tu živela Aidina porodica (u kontrastu sa torbom), kao i sama težina dijaloga između protagonistkinja na najbolji način govori o tome koliko je teško i bolno resetovati život i početi nanovo nakon svego što se desilo. Ovim naravno ne želim da skrajnem u drugi plan sve ono što se događalo u filmu pre ove scene, ali mi se čini da mučninu tog razgovora prikazanom u filmu rediteljke, nerazjašnjenih događanja, mi živimo bezmalo tri decenije nakon stravičnih ratnih događanja.
 
021: Glavni junak je pubertetlija, tinejdžer. Ipak, u romanu se pojavljuješ i ti glavom i bradom, a tu je i pominjanje tvog oca. I sve to na jedan, čini mi se, podrugljiv način. Radi li se u tim minijaturama o nekoj vrsti direktnog i javnog suočavanja sa samim sobom, jer mi se čini malo verovatnim da je to urađeno samo štosa radi?
 
Tucić: U "Popinom prasetu" namerno sam napravio dve zamene. Iako je podloga za roman istinit, autobiografski događaj koji se meni kao autoru romana zaista dogodio 1991. glavni junak nije Siniša Tucić, nego Oliver i njegov otac nije Vujica Rešin Tucić. Druga važna stvar je ta da glavni junak nije osoba sa invaliditetom, iako svi znaju da ja imam invaliditet. Ipak, jedan od sporednih likova zove se Siniša Tucić i on dolazi u školsko dvorište da dosađuje svojim drugovima, vršnjacima (i samom Oliveru) kako njegov tata piše avangardnu poeziju. Sa druge strane, u romanu se pojavljuje čika Tadija koji živi u komšiluku i koji koristi kolica za kretanje, kao i Ivanin tata koji ima invaliditet i o koje priča Emil, ranjeni dečak donesen sa ratišta koji leži sa Oliverom u bolničkoj sobi. 
 
Zapravo, ja sam pišući roman, svoja tri lična iskustva (borbu sa popinim prasetom, invalidnost i činjenicu da mi je otac bio avangaradni pesnik) disperzivno razbio na nekoliko likova u romanu. Uvodeći narativ o devojčici Ivani (Emilovoj drugarici) čiji je otac u kolicima zapravo pokrenuo pitanje roditeljstva osoba sa invaliditetstvom koje se i danas u široj populaciji gleda kao na nešto neobično s obzirom na to da i dalje vladaju stereotipi da osobe sa invaliditetom ne mogu da budu roditelji. Priča o Ivani i njenom ocu je zapravo na neki način podstaknuta životnom pričom Ive Radić i njenog oca Mije Radića, koji je nakon pada Vukovara odveden i dan-danas se vodi kao nestao, a imao je invaliditet, mišićnu distrofiju i kretao se uz pomoć kolica. Nadam se da to neće biti pogrešno shvaćeno, ali želim i da skrenem pažnju da mnogi na ovim našim prostorima nakon ratova devedesetih nisu sahranili svoje najmilije. 
 
U narativu o sporednom liku Siniši Tuciću, hteo sam da sa jedne strane da prikažem teret jednog deteta čiji je otac avangardni pesnik i odnosa sredine prema drugačijoj poeziji, umetnosti. Zapravo, sa nekoliko elegantnih poteza, sveo sam Oliverovu priču na priču o popinom prasetu i ocu koji radi u fabričkom magacinu i broji čekiće, klešta, šrafcigere. Da glavni lik koji je stavio popino prase u usta ima i invaliditet i oca avangardnog pesnika to bi bilo malo previše za jedan roman, mada je to tako bilo u realnom životu. Minimalizmu sam se učio od Franca Kafke. Sve u svemu i popino prase i invalidnost i avangardna poezija jesu moja lična iskustva, razlike koja teško prihvata većina, a slična iskustva imaju i drugi. Potvrdu da sam krenuo u drugom pravcu, dobio sam od moje prijateljice, teoretičarke invalidnosti i direktorice festivala "Uhvati film" Milese Milinković, koja mi je napisala da su neka iskustva univerzalna i da je to što Oliver nema invaliditet pun pogodak.
021: Oni koji su sa Novog naselja već će na prvim stranicama prepoznati kvart, pojedine nastavnice u Prvoj vojvođanskoj brigadi i slike partizana u holu škole. U kojoj meri te je to iskustvo odrastanja na Naselju definisalo i smatraš li da bi ono bilo drugačije da si, recimo, sazrevao na Limanu ili Podbari?
 
Tucić: Na to pitanje ne bih mogao na najbolji način da odgovorim jer nisam živeo ni na Limanu, ni na Podbari. Pisanje prvog romana u nekoj meri mi je olakšala činjenica da se njegova radnja dobrim delom dešava na Novom naselju, u školi koju sam pohađao osam godina, kod atomskih skloništa pored kojih prolazim svaki dan, u frizerskom salonu u kojem se šišam. Da sam živeo na Limanu ili Podbari možda ne bih stavio popino prase u usta i ne bih napisao roman. Kada si osnovnoškolac i kada odrastaš u jednom kvartu, sve informacije koje dobijaš vezane su za životni prostor od nekoliko stotina metara. 
 
Ponekad me neki film u kome, na primer, glumi Švarcerneger ili Silvestar Stalone podseti na zgradu pored koje sam stajao sa drugovima na Naselju i prepričavao radnju filma. Ili se gledajući neki film setim video kluba u mom kvartu koji se zvao Amigo i iz kojeg sam iznajmio kasetu. Fudbalske utakmice, mondijali, imena igrača, vezuju se za stative golova, a stativa koja je mogla biti i obično drvo, kamen na betonu koji obeležava gol, ili pak pravi gol na fudbalskom terenu, može nam biti asocijacija za nekog, u moje vreme Gulita, Van Bastena ili Maradonu koji u vreme mog odrastanja igra u dalekom svetu i nikada nije ni čuo za Novo naselje, Podbaru ili Liman. Svaki kraj ima svoje specifičnosti, kroz koje se prelama globalna kultura. One koji su živeli na Podbari ili na Limanu treba pitati za njihove stative.
 
 
021: Trenutno radiš na još jednom projektu u vezi sa Novim naseljem, a to je monografija ovog kvarta koju priprema "Novo kulturno naselje". U kojoj meri se promenilo Novo naselje od nekih tvojih prvih sećanja i gde je danas Novi Sad u tvojoj "poetici hodanja"?
 
Tucić: U arhitektonskom smislu, Novo naselje se nije puno promenilo u odnosu na neka ranija vremena u kojima je moja generacija odrastala, ali su se promenile četiri države, četiri sistema. Način života danas nije isti kao sedamdesetih ili osamdesetih godina 20. veka kada su se dobijali stanovi od države i kada su se porodice doseljavale na Naselje. Danas se stanovi menjaju na svakih šest meseci, život se ubrzao. Deca više ne provode ceo dan na ulici, nego komuniciraju preko novih tehnologija. Između Detelinare i Novog naselja probijeni su bulevari, a nova dinamika gradskog života oseća se i na Novom naselju. 
 
Ekipa okupljena oko organizacije "Novo kulturno naselje" (Marko Jozić, Ognjen Tomašević, Žarko Gladić, Zoran Strika i ja) radi na veoma važnoj monografiji, a krajem godine smo izdali "Brevijar ulica Novog naselja". Sa pozicija jednog modernog istraživačkog tima, želimo da osvetlimo kroz decenije istorijat dela grada u kojem smo odrasli, a brevijar ulica je jedan od koraka ka tom cilju. Danas je u Novom Sadu puno novih, probijenih bulevara i broj automobila se povećao. Nažalost, Novi Sad je u velikoj meri sticajem okolnosti uspeo da okrnji svoje staro jezgro, što usled sticaja istorijskih okolnosti, što različim urbanističkim politikama i u vremenu socijalizma i u tranziciji. Ipak, izmeštanjem saobraćaja iz Podgrađa sa doziranim i dobro promišljenjim sadržajima ima šanse da zaista dobije novi prostor u kojem će ljudi prijatno i kvalitetno provoditi vreme, a istovremeno podići svoje turističke potencijale. Verujem da će se Podgrađe, pod uslovom da odoli sveopštoj komrcijalizaciji karakterističnoj za vreme u kojem živimo, postati redovno ishodište moje svakodnevne "poetike hodanja".
 
021: Jednom prilikom si rekao kako je "naše bežanje od angažmana stvorilo kulturu mrtvila". Koje teme trenutno smatraš najvažnijima u kontekstu umetničkog angažmana i primećuješ li da se iko hvata u koštac sa njima?
 
Tucić: Nije problem što danas izostaje političnost, angažman, mišljenje, nego mi se čini da je glavni problem (barem kod nas) unisonost i uniformost u mišljenju, koja se ponajpre manifestuje na društvenim mrežama, a zatim i u realnom životu. U poslednje vreme počinje da se priča o takozvanoj kulturi otkazivanja (cancel culture), koja se sastoji u otkazivanju ili bojkototovanju javnih ličnosti čije mišljenje odudara od određenih isprofilisanih stavova grupacija na Fejbuku, Tviteru ili Instagramu i to nije ništa novo. Bezmalo, duže od decenije se oseća da se u određenim gupacijama ljudi, u svetu umetnosti, politici, aktivizmu, meri bukvalno svaka izajava, stav, mišljenje i da postoje nepisana pravila, šta se sme, a šta se ne sme reći, na koja mesta je poželjno odlaziti, a koje kulturne institucije je poželjno zaobilaziti i tada dolazimo do paradoksalne situacije da bojkot, koji je nekada bio individualni čin pojedinca (kada na primer Žan Pol Sartr odbije da primi Nobelovu nagradu za književnost), postaje nešto što se pojedincu nameće spolja i tada se pretvara u svoju šuštu suprotnost. 
 
U današnje vreme, ljudi zbog pogrešnog lajka, tvita ili komentara mogu da stradaju i to nikako ne vodi ka zajednici dijaloga, tolerancije, razumevanja. Kultura otkazivanja podjednako je prisutna i na levici i na desnici, u mnogo slučajeva je autodestruktivna po samu šuštinu aktivizma i u krajnjoj distanci koristi postojećem stanju u društvu, a iza prividne polemičnosti, podstiče kulturu mrtvila. 
 
 
Od silnog društvenog aktivizma, izjašnjavanja, grupisanja, mnogi su izgubili moć rasuđivanja i upotrebu uma o kojoj tako sjajno piše Imanuel Kant u čuvenom eseju "Šta je prosvećenost?". Mladim generacijama se nudi pregršt programa, radionica, obuka i to je u redu, ako se na njima ne forsiraju unisona i napred determinisana mišljenja. Treba samo tome pridodati jednu ponudu koja je sve manje prisutna - biblioteka, bioskop, pozorište – dobre knjige, pozorišne predstave, filmovi, koncerti, a nakon čitanja razgovori o tome šta se čitalo, gledalo, slušalo.
 
Neki dan sam se oko deset uveče vozio iz centra ka Novom naselju u autobuskoj liniji broj 8. Prisluškivao sam kako dve studentkinje ili možda srednjoškolke pričaju o českoj kinematografiji. Bez patetike, citiraću jednog pesnika – Ima nade za ovaj grad!

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • .

    28.01.2022 19:33
    Veliko bravo za Sinisu, njegov rad i stavove.
  • Normalan

    28.01.2022 18:09
    Bravo komšija. Jedva čekam da dođem do knjige.
  • Miloš_NS

    25.01.2022 10:58
    Ima nade za ovaj grad...
    ...ali je potpuno očigledno da je ima veoma malo.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Desnicom za Srbiju.!.

Slogan za državnu kampanju kojom bi se podsticao natalitet mogao bi da počne jednim vrlo jednostavnim, neki bi rekli priprostim pitanjem: Jebe li vam se za Srbiju?

Pojedite bogate

Svakog momenta kada pogledate oko sebe globalna dešavanja, gotovo uvek možete reći da svedočite nečemu prvi put ili se istorija ponavlja na neki potpuno nov način.

Herson - bliže miru, dublje u rat

Povratak strateški značajnog grada pod zastavu Ukrajine može da bude i polazište za mirovne pregovore, ali i okidač za još razornija razaranja i masakre.

Orgije na kraju sveta

Dok ukrajinske snage vraćaju delove svoje teritorije uz povlačenje demoralisanog ruskog okupatora, Vladimir Putin pojačava pretnju nuklearnim napadom.

Novi horor u vašim životima

Znaš onaj osećaj kada uveliko kasniš, napolju pada kiša, potrčiš, pa "puf" u baru, a iza ugla taman bus koji ti treba zatvara vrata i odlazi.

Novosadski kružni jok!

Davne 2010. godine u Novom Sadu se pojavila nova vrsta koja je stidljivo nastanila domaći ekosistem i pokušala da se prilagodi staništu na potezu Kornelija Stankovića i Bulevara Evrope.