Piše Karl-Markus Gaus: Laslo ne veruje, ali se nada

Austrijski pisac Karl-Markus Gaus u svojoj novoj knjizi "U muzeju odbačene budućnosti", koju je objavila Akademska knjiga, piše i o Novom Sadu.
Piše Karl-Markus Gaus: Laslo ne veruje, ali se nada
Foto: 021.rs (Akademska knjiga)
Karl-Markus Gaus se ponovo otisnuo na putovanje po istočnoj Evropi i Balkanu, te prolazi kroz Moldaviju, Bugarsku, Hrvatsku, Srbiju. 
 
Gaus je u Vojvodini, koja je nekada bila Evropa u malom, pošao je tragom svoje majke i nasleđa Podunavskih Švaba. Gaus reportažu, istoriju i autobiografiju znalački kombinuje u putopisnu prozu kakvu niko drugi ne ume da piše.
Uz dozvolu Akademske knjige donosimo vam odlomak iz knjige "U muzeju odbačene budućnosti".
Laslo ne veruje, ali se nada
 
Prethodne večeri sreli smo se sa Laslom Vegelom, mađarskim piscem koji je pre skoro četrdeset godina započeo obnovu mađarske književnosti svojim smelim, eksperimentalnim jezikom, kakav je bio u prilici da kreira na samom obodu mađarskog jezičkog područja, živeći u drugoj državi, okružen mnogobrojnim drugim jezicima i dijalektima koji se tu koriste. 
 
Laslo je prijatan stariji gospodin sede kose i sedih brkova koji na prvi pogled deluje opušteno, ali koji – uprkos svojoj nabijenoj građi i činjenici da ima sedamdesetak godina – u sebi zapravo nosi neku detinju ustreptalost i nestrpljenje. Pričao mi je, na svom nemačkom punom očaravajućih neobičnih fraza, o veoma neprijatnim stvarima, na primer o tome da je Slobodan Milošević Kosovu i Vojvodini uskratio niz prava koja su im, kao autonomnim pokrajinama, bila zagaranto- vana u Titovo, nacionalizmom neopterećeno doba. 
 
U svojoj i na nemački prevedenoj knjizi, Eksteritorium, on govori o tome kako je pre dvadeset ili trideset godina nacionalizam polako počeo da zaposeda njegov grad i okolinu i kako su dotadašnje dobre komšije po- čele podozrivo da posmatraju jedni druge upoređuju- ći ko je bolje prošao u pogledu imovine, pozicije, dece, života; i konačno: u pogledu nacije. Komšije sa kojima je decenijama živela kuću uz kuću, dvorište do dvorišta, jednoga dana su Laslovoj devedesetogodišnjoj majci, koja jedva da je ikad izašla iz svog sela i koja je vrlo retko odlazila do grada, Újvidéka, preporučile da bi trebalo da se vrati u svoju domovinu dok je to još uvek dozvoljeno. 
 
Pošto su pridavali prevelik značaj svojoj etničkoj pripadnosti i pošto su počeli da je povezuju s nekom fiktivnom nacionalnom državom, oni su odjednom počeli da veruju kako je prava domovina Laslove majke Mađarska, zemlja u kojoj ona nikada nije živela, pa čak ni boravila.
 
Sa Laslom smo napustili stari grad i spustili se do Dunava, do jednog restorana pored reke, a u devet sati uveče još uvek je bilo toliko vlažno da se činilo kako će ošamućeni komarci popadati u vrčeve vina i okončati život u alkoholu. Laslo je za sve poručio riblji paprikaš, kakav sam u detinjstvu jeo na malobrojnim slavljima Podunavskih Švaba i koji morate da jedete zasukanih rukava jer ruke morate da zaronite u vruću čorbu ne biste li ulovili parče ribe iz kojeg ćete dve-tri sekunde kasnije izvlačiti kosti iz usta. 
 
Ispričao mi je da je tu sedeo sa Danilom Kišom i Aleksandrom Tišmom, dvojicom velikih pisaca čije su jevrejske porodice bile skoro potpuno pobijene kada su Balkan osvojili nacisti, koji su Vojvodinu dodelili mađarskoj državi, a pripadnici mađarske Partije strelastog krsta počeli da haraju i Novim Sadom. Samo je nekolicina Jevreja preživela masakre sprovedene u samom ovom regionu ili u koncentracionim logorima u koje su deportovani.
No od 1944. u Bačkoj više nema ni Dunavskih Švaba, koji su tu živeli dve stotine godina, ali su onda morali da beže od partizana ili su završavali u logo- rima u koje su ih ovi smeštali, optužujući ih sve za saradnju sa okupatorima i za to da su ih prizivali da dođu u zemlju. U Novom Sadu i čitavom regionu sreli smo samo malobrojne, većinom stare ljude koji su još uvek govorili nemački; u brakovima s Rumunima, Mađarima, Crnogorcima, Srbima, oni u poslednjih nekoliko decenija jedva da su i imali priliku da koriste svoj maternji jezik.
 
Laslo ne veruje da će Vojvodina uspeti da obnovi svoj multietnički karakter ili da bar zadrži ono što je od njega preostalo, pa ipak, još uvek se tome nada. Njegova deca su napustila grad, pokrajinu, državu i žive u inostranstvu, sin u Budimpešti, kćerka u Parizu, a njihova deca će, poput mene, ovamo dolaziti samo da vide gde su im odrasli roditelji.
 
***
 
Karl-Markus Gaus (Karl-Markus Gauß, Salzburg, 1954), austrijski savremeni pisac, esejista i urednik. Živi u Salcburgu. Gaus je glavni urednik književnog časopisa Literatur und Kritik. Njegove knjige prevedene su na više stranih jezika i dobile su veliki broj nagrada. Primljen je u Nemačku akademiju za jezik i poeziju 2006. godine.

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • @Ja

    09.07.2022 14:09
    Lički valcer
    Delovi Like, Kordun i Banija nikada nisu bili pod Turcima. Pod Habzburzima su 150-200 godina duže od stanovnika Vojvodine a zna se da je to glavno merilo "više kulture". Znači da su Ličani, Kordunaši i Banijci daleko civilizovaniji od Vojvodjana, o Srbijancima da ne govorim...
  • ns

    09.07.2022 11:35
    Neoplanta
    Laslo je dragulj naseg grada.
  • Ja

    09.07.2022 10:18
    Ima li neki Gaus da prođe Likom, Banijom i Kordunom? To su isto nekad bile multietničke sredine. Sad, da li su se samo preko noći probudili neraspoloženi pa udri po komšiji ili im se to skupljalo godinama, ne znam, nebitno, uglavnom tamo ih jako malo ostalo isto kao i Švaba ovde. Tamo kažu da su jednog dana otišli sami a za ove naše kažu da smo ih oterali.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Gde nestade bunt?

Promocija knjige "Čovek patka" nas je podsetila na legendarni novosadski sastav, ali i ukazala da su protesti, kako umetnički, tako i masovni, odavno iščezli sa javne scene.

Haos i lepota septembarskog dana

I bi taj septembar, kada smo svi više manje, kao u američkom filmu (samo bez soka od narandže i žutog busa) počeli da se sudaramo po kući žureći svako za svojim obavezama...

Mizeran potez

Evropsku asocijaciju univerziteta čini više od 800 univerziteta iz pedesetak evropskih zemalja.

Piše Kvin Slobodijan: Svet zidova

Na srpskom jeziku nedavno je objavljena knjiga "Globalisti - kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma" Kvina Slobodijana, u izdanju Akademske knjige.

U smrt, đaci naši!

Školska uprava Novi Sad uputila je školama uputstvo za obeležavanje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Tito kao Galilej

Nova knjiga istoričara Milivoja Bešlina "Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji" objavljena je nedavno u izdanju "Akademske knjige".

Histeria magistra vitae est

Imamo mi taj televizor u kući. Uglavnom služi za playstation, "Male titane", Netfliks i bleju. Naravno, služi i za ono: "Ne televizor flomasterom!"