Putovanje Aleksandra Tišme: Nesposobnost da se živi sa susedom u miru

Nije li nesposobnost da se živi sa susedom u miru – stara bolest srednjoevropskih naroda koju su velike sile umele da koriste – izmamljivala sve te beskorisne krike u daljinu? Nije li u svemu tome bilo očajničkog pokušaja kandidata za ženidbu koji daje oglas u novine jer ne ume da nađe mladu u komšiluku? Jedan naš poljski prijatelj, prateći nas kući sa večernjeg banketa i pokazujući nam usput spomen-ploče streljanim Varšavljanima, uzviknuo je malo pijan, i od vina i od ogorčenja: "Pa vi, Jugosloveni, znate da na svetu volimo samo vas i Mađare!" 

 

Na jednom od sledećih banketa, jedan viši činovnik – s tatarskim očima na lepom nervoznom licu francuskog aristokrate – rekao je u zdravici: "Marks negde piše da u Evropi ima tri simpatična naroda: Srbi, Poljaci i Mađari. Ne znam da li je ovo drugo i treće tačno, ali prvo sigurno jeste." Setio sam se onog izliva koji sam čuo iz drugih usta prethodne večeri, i nehotice pomislio: kako li govornik obrće svoju zdravicu kada je upućuje, recimo, gostima Mađarima. Mađarima koji takođe nisu susedi.

Koliko sam mogao, bežao sam iz tog sumnjonosnog oficijelnog zagrljaja – kao nekad iz oficijelne okupacije – u privatni promet ulica, lokala, slučajnih poznanstava. Rizikujući osudu, iskradao se sa sedeljki u neobavezna krstarenja; otkidajući od sna, otiskivao se posle večernjih banketa u pozorišta, kafane, noćne lokale. Zaboravljao Varšavu "starog mjasta" i štamparskih giganata za volju onih ružnih jednoličnih blokova novogradnji među kojima vetar briše široke ulice kao utabanu zemlju među barakama kakvog džinovskog logora i gde siromašna sadržina trgovina iza velikih modernih izloga i slabo obučeni ljudi koji ih opse- daju takođe deluju sivo, provizorno, logorski.

 

Zanemarivao kraljevska zdanja i univerzitete drevnog Krakova motajući se po džombastoj turskoj kaldrmi pijačnog trga, oko tržnice pod čijim je lučnim svodovima roba izložena sa ljupkom srednjovekovnom neposrednošću, ili sedeo u austrougarski prostranim i sumračnim kafanama gde se jedna provinci- jalno bojažljiva i silovita mladež okupljala za igru. Gubio iz vida fabrike Katovica slušajući satima, u restoranu preko puta stanice (koji mislim da nosi privlačno, ali tako zastarelo ime "Kosmopolit"), jednu sredovečnu pevačicu romansi koja je svoj malo promukli glas pratila sama na klaviru, a posle svake svršene tačke, upalivši lampu za signal aplauzu, sedala za sto dvojice mladića sumnjiva izgleda koji su demonstrativno tapšali.

 

Tu sam nalazio blizak svet: Srednju Evropu koja se iz skučenosti izvlači – kao ja iz obaveza – u voljnu iluziju jevtine osećajnosti. Izvlači s mukom – saznavao sam prodirući u privatni život mojih slučajnih poznanika i ceneći tim više njihovu otpornost. Bio sam se zbližio sa jednim novinarem koji živi sam, razveden od žene i odvojen od sina koga obožava, na razvalinama rđavo započetog života; vodio me je neumorno po hladnim ulicama koje uveče ni jake sijalice ne mogu da rasvetle po celoj širini, i u pretrpane male kafane, gde su ljudi, često u kaputima, preko šoljica kafe ili čašica vutke, vodili mračne diskusije duge čitave sate (upravo je trajao kongres KP Sovjetskog Saveza na kome je definitivno detroniziran Staljin). 

 

Takav dekor pružao je pogodnu pozadinu poznanikovim pričama. Govorio mi je - zgranuto utišanim glasom – o junacima pokreta otpora koji su žigosani kao anglofili. O ženama čiji su muževi i braća pobijeni u Katinskoj šumi. O profesorima koji su za vreme okupacije držali predavanja i izdavali diplome na ilegalnim univerzitetima – jer je Hitler legalne zatvorio – a po oslobođenju ostali bez posla. O piscima koje je dugo okružavala zavera ćutanja zato što su hteli da pišu slobodno. O drugima koji su prihvatili neslobodu i uništili svoj dar. O ljudima upropašćenim terorom – stranim i domaćim – i onima koji su upropastili druge pa izgubili duševnu ravnotežu. O potkazivačkim sukobima u časnim porodicama, o stanovima oduzetim u ime ideje, o grižama savesti i pokajanjima. O jednom svetu izranjavljenom lažnim i istinskim idealima.

 

Drugi jedan poznanik, neodređenog zanimanja ali sopstvenik automobila, pokazao mi je obratnu stranu medalje. On me je odveo u klub jednog rejonskog doma kulture gde su zidovi bili islikani apstraktnim motivima s kopijama potpisa svetskih avangardista; gipko se krećući među zbijenim i dimom obavijenim stolovima koje su zauzimali mladići sa šiškama i devojke u pantalonama, jedna krupna žena u snežno beloj kecelji servirala je izvrsne kobasice sa kupusom. Preporučio mi, u pozorištu "Athenaeum", veče poljskih građanskih pesama koje su izvodile najlepše glumice i ružni glumci jednoj beskrajno zahvalnoj publici. 

 

Sačekao pred "Buffo"-om, gde je trupa sjajnih komičara (među njima i jedan junak pokreta otpora) izlagala gromoglasnom smehu sitne i velike gluposti savremenog poljskog društva. Odveo u "Stolicu", gde su loše odeveni mladići i devojke, uz vutku iskupljenu kartom za konsumaciju, do tri sata posle ponoći izvodili najvratolomnije igre sveta. Odveo u jedan tačno rekonstruisan lokal starog grada, s lučnom tavanicom, gde su se zabavljala sama nebračna društva, pa je jedna žena, prćasta i pljosnata i mlada, bacivši oko na moga prijatelja, otpustila momka i naterala nas da je odvezemo u još uvek poluruševni kvart nazvan Divlji zapad, gde je u podrumu pred nekim vratima četvrt sata kumila svoju majku ili stanodavku da nas pusti, srećom uzalud. 

 

Odveo u bar "Bristola", jedinog hotela pošteđenog rušenja za vreme rata (jer su u njemu stanovali Nemci), i telefonom mobilisao za naš sto četiri lepe i samostalne de- vojke, koje su bile podjednako u njega zaljubljene i koje su podjednako dobro plesale i brbljale na ruskom, engleskom i nemačkom. (Te noći, kao i svake druge, u gotovo svakom lokalu, svirana je, preinačena za igru, jedna stara romansa, "Fascination", koju sam poslednji put, mnogo i zaneseno, slušao u Budimpešti za vreme rata.) A pošto se prijatelj sa svojim autom zadesio u Krakovu baš u isti dan kada smo mi tamo stigli, odveo nas je u jedan autentični podrum jedne autentične kuće za stanovanje, koji su, međutim, ambiciozni mladi intelektualci pretvorili u koncertnu dvoranu i bar, te su u jednoj sobi na nemalterisanim zidovima visili trikoi balerina, a u drugoj je jedna veoma lepa mlada žena služila malobrojnu mladu publiku, dok je u pozadini neki prastari fonograf sa zvukom kao u spineta svirao salonske pesmice iz prošlog veka. 

 

Pre ove večeri ja sam sa svojom grupom razgledao grad sa starom tvrđavom, univerzite- tom, i katedralom, sa čijeg tornja, mesto zvona, trubač oglašuje sate jednom Hajdnovom melodijom; sa natpisima koji evociraju staru slavu ("Ovde je stanovao Gete"...). Ali kako je sve to izgledalo prisutnije posle večeri u podrumu krakovske boemije, gde nam je jedan glumac recitovao Galčinskog (i Popu), a na putu kući ispričao kako je onaj zajedljivi Krakovljak jednom zamenio, pijan, trubača na tornju, uz opšte zgražavanje građanstva...

 

Bili su to – i otpori moga prvog poznanika, i snalažlji- vosti drugoga – izrazi težnje za prevazilaženjem svoga gru- bog fatuma – takozvane zapadnjačke težnje – i ja bih se rado bio prepustio njihovoj lepoj patetici. Bih, da nije kroz te težnje izbijala jedna nestrpljiva oštrina, ukazujući na suprotnu podlogu i uticaj. U svakom kontaktu, ili gotovo svakom – dovoljno često da prene – pomolila bi se odjednom neka neočekivana nezgrapnost, kao krupna, žuljava noga ispod čipkane suknje. U golicavim pesmicama na predstavi "Athenaeum"-a čulnost je bila servirana ćoškasto, i pored krinolina i belih perika, više skandinavski-seljački nego salonski. 

U "Bristolu", posle ponoći, muški deo gostiju teturao se ukočenih očiju oko vragolastih, još uvek vrlo prisebnih partnerki. U "Stolici" je kelner fizički izbacio prežustre mlade konsumente. U Katovicama, ona dva mladića zgledala su se iza leđa pevačice znalački podrugljivo. U varšavskom rejonskom domu kulture jedan s početka sasvim neupadljiv mladić prišao je pijaninu u dnu dvorane i zasvirao – vrlo dobro – "Oči čornije", a kad ga je domaćin, dotrčavši iz kuhinje, opomenuo da na to nema prava, ljutito je pustio da preklop tresne preko dirki. Moj prijatelj novinar, pošto je iskalio užasavanje nad terorom, primetio je posle zamišljenog ćutanja da postoji reč strahopoštovanje, koje ima vrlo realnog osnova u ljudskoj duši.

 

Ti ekstremi su me ljutili, mutili čistotu moga suda. Opominjali da sam stranac, koji štošta ne razume. Opominjali, uz to, na nedostajanje jednog elementa koji za mene oduvek igra ulogu posrednika, pokazatelja u odmeravanju ljudskih ispoljavanja. Podrazumevam pod tim elementom

– Jevrejstvo, koje se u mojoj svesti, preko pojma Galicije, sa Poljskom nerazlučivo vezuje, a koga u Poljskoj više nema. Nema ga u Lublinu, koji nisam uspeo da posetim a u kome je nekad – znam iz literature – sve vrvelo od crnih kaftana i šešira i kudravih zulufa i grlenih glasova i žive gestikulacije. Nema ga u Varšavi, gde je po jedna višespratnica geta pružala zaklon čitavom plemenu – sada na mestu geta stoji ogromna prazna poljana sa jednim stereotipnim spomenikom u sredini i novogradnjama u pozadini. 

 

Nema ga, jer je u Poljskoj od svake stotine Jevreja ostao po jedan – 40 hiljada od 4 miliona – a taj jedan ne traži da obnovi staru zajednicu sa preostalima nego beži od nje, jer ga ona podseća na gasne komore.

 

Slično je, naravno – s mestimično blažom proporcijom – u celoj Srednjoj Evropi – posle talasa uništenja u ime jednog nacionalnog mita. Ne znam uz koliki tačno pristanak pojedinih naroda sa kojima je Jevrejstvo živelo, ali svakako u skladu sa ovim ekstremnim, nerasudnim, koje u svakom narodu latentno živi. Tome ekstremnom, nerasudnom ono je moralo biti trn u oku – sa svojom nacionalnom ravnodušnošću koja liči na prevrtljivost, sa svojom nemarnom, seljakavom pokretljivošću, sa svojim laičkim, često trivijalnim materijalizmom, sa svojom, u odnosu na istorijske vezanosti, brzopletom prijemčivošću za svaku novu ideju, modu, zbog čega je sa svojim istaknutim pojedincima često stajalo na čelu razvitka i navlačilo na sebe gnev starovera. Sada je smetnja otklonjena, ali je otklonjen i jedan gipki, jezičkim i običajnim prostorom neograničeni medijum koji je prenosio, spajao, posredovao, gurao sve koji su s njim dolazili u dodir ka jednom slobodnijem, humornijem stavu i držanju.

 

***

 

Aleksandar Tišma bio je romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne  nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu "Szirmai Karoly" (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988)...

 

Knjigu Aleksandra Tišme "Drugde" objavila je Akademska knjiga.