Androginost božanstava

Autor: Mirča Elijade

Info

04.03.2023.

09:30 > 14:24

Razumevanje mita pokazaće se kao jedno od najkorisnijih otkrića 20. veka. Zapadnjak više nije gospodar sveta: ispred sebe više nema "domoroce", već sagovornike.

Foto: Pixabay

Među brojnim izdanjima Akademske knjige nalazi se i knjiga "Mitovi, snovi i misterije" koju potpisuje Mirča Elijade.

Uz dozvolu izdavačke kuće donosimo vam odlomke koji govore o androginosti i celovitosti božanstva.

Androginost i celovitost

Da bismo objasnili odsustvo hijerogamije (božanska svadba) u arhaičnim religijama, možemo izneti još jednu hipotezu, po kojoj su Vrhovna bića bila hermafroditi, istovremeno i muškarac i žena, Nebo i Zemlja. U tom slučaju hijerogamija ne bi bila neophodna za stvaranje, jer je prvobitno božanstvo predstavljalo jednu hijerogamiju.

Ovu hipotezu ne treba odbaciti a priori. Znamo da je jedan broj vrhovnih bića kod primitivnih naroda bio androgin. Ali fenomen božanske androginije veoma je složen: on znači više od koegzistencije, tačnije, sjedinjenja polova u božanskom biću. Androginija je arhaična i univerzalna formula za izražavanje integriteta, suživota suprotnosti ili coincidentia oppositorum (podudaranje suprotnosti). Više od stanja punoće i samodovoljnosti, androginost simbolizuje savršenstvo prvobitnog, bezuslovnog stanja.

Zato se androginija pripisuje ne samo Vrhovnim bićima. Kosmički divovi, ili mitski Preci čovečanstva, takođe su bili hermafroditi. Adam se, na primer, smatrao dvopolnim. Bereshit Rabba je tvrdio da je bio "čovek na desnoj strani i žena s leve strane, ali Bog ga je podelio na dvoje". Mitski predak simbolizuje početak novog oblika postojanja, a svaki početak se odvija u punoći bića.

Androgina su i velika božanstva vegetacije i plodnosti. Karakteristike androginije postoje kod bogova kao što su Atis, Adonis i Dionis, kao i kod boginja, Kibele, na primer. I to je razumljivo, jer život dolazi iz viška, iz totalnosti. Treba odmah dodati da za ljude arhaičnih kultura sav život predstavlja hijerofaniju, manifestaciju svetog. Stvaranje – na svakom kosmičkom nivou – uključuje delovanje svete moći. Prema tome, božanstva života i plodnosti predstavljaju izvore svetosti i moći: njihova androginija ih je potvrdila kao takve.

Ali androgina su čak i božanstva koja su očigledno muška ili ženska. To znači da androginija postaje opšta formula za izražavanje autonomije, snage, totalnosti. Reći za neko božanstvo da je androgino, isto je što i reći da je apsolutno biće i krajnja stvarnost. Sada možemo videti da se androginost Vrhovnog Bića više ne može smatrati specifičnom karakteristikom, jer je s jedne strane univerzalni androgini arhetip, a s druge, on vremenom postaje atribut božanstva koje nam ne govori ništa o suštini ovog božanstva.

Očigledno, muški Bog može biti androgin, poput Majke Boginje. Stoga, kada kažemo da Vrhovna Bića primitivnih naroda – jesu ili su to bila – hermafroditi, to ni na koji način ne isključuje njihovu "muškost" ili njihovu "ženstvenost"; i, na kraju, ova druga hipoteza ne približava nas rešenju našeg problema.

Jedna istorijska i kulturna hipoteza

Bilo je pokušaja da se postojanje ili nepostojanje hijerogamije, dominacije viših Bića ili Telurijske boginje, tumači sa istorijskog stanovišta. Prema istorijsko-kulturnoj školi, najranija faza ljudske civilizacije (Urkultur) bila je faza poljoprivrede, zasnovana na ubiranju plodova (Sammelwirtschaft) i lovu na male životinje. Društvena struktura se zasnivala na monogamiji, jednakosti muža i žene. A dominantna religija je trebala biti tip primitivnog monoteizma (Urmonotheismus).

Trenutno, ova faza više ili manje odgovara kulturi i religiji najstarijih Australijanaca, Pigmeja, naroda Ognjene Zemlje i nekih drugih primitivnih naroda. Kada su se sredstva za život promenila, tj. kada su muškarci naučili da love velike životinje, a žene da gaje biljke, Urkultur je stvorio dva složenija i uočljivija oblika društva – Primärkulturen.

S jedne strane, totemsko društvo u kojem je dominirao muškarac, s druge strane, matrilokalno i matrijarhalno društvo u kojem dominiraju žene. Upravo u poslednjem od njih, obožavanje Majke Zemlje je nastalo i dostiglo svoj najveći razvoj. Verovatno je da ova shema odgovara stvarnosti. Ali nemoguće je dokazati da je evolucija išla ovim redosledom na osnovu porekla čovečanstva: ova shema najbolje objašnjava evoluciju čovečanstva od paleolitika. Čak i ograničena na ovo kratko razdoblje, treba da bude ispravljena i modifikovana.

Trebalo bi, naime, govoriti o trendovima, a ne o istorijskim stvarnostima. Ne možemo više sumnjati u postojanje Vrhovnog bića, u ono što se zove Urmonotheismus; međutim, treba dodati da je ovo primitivni monoteizam, shvaćen na nivou mentalnog razvoja arhaičnog čoveka, a ne u okviru teizma 18. veka. To znači da za simboličku misao – jedinu vitalnu i kreativnu u ovoj arhaičnoj fazi čovečanstva – Vrhovno Biće se može manifestovati u obliku životinje i istovremeno ne izgubiti svoje nebesko božanstvo. Uporedo s verovanjem u takvo Vrhovno biće, postojala su i druga religijska uverenja. To jest, koliko možemo prosuđivati na osnovu dostupnih podataka, u to vreme nije postojala "čista religija", već samo tendencija nekog oblika religije da postane dominantan.

Ova zapažanja odnose se na primitivnu fazu civilizacije, na Urkultur. Što se tiče onih kultura koje su je zamenile, Primärkulturen, stvar je složenija. Ne znamo zapravo da li je matrijarhat ikada postojao kao zasebno kulturno razdoblje. Drugim rečima, da li je u istoriji postojala faza koju bi obeležavao apsolutni dominantni uticaj žena i isključivo ženska religija? Bolje bi bilo govoriti o matrijarhalnim tendencijama ili predispozicijama koje se ispoljavaju u nekim religijskim ili društvenim formama. Tačno je da neke društvene organizacije – one zasnovane na nasleđivanju po ženskoj liniji, matrilokalizmu, avunkulatu i ginekratiji – pokazuju društvenu, pravnu i versku važnost žena. Ali važnost ne znači apsolutnu dominaciju.

Šta god mislili o postojanju ili odsustvu matrijarhata, etnolozi su se složili da matrijarhat ne može biti primitivni fenomen. On se nije mogao pojaviti ranije nego uzgoj biljaka na obradivim površinama. A takve inovacije se nisu mogle pojaviti do kraja prve faze razvoja civilizacije (Urkultur), koju, kao što smo videli, obeležava ubiranje plodova i lov na sitne životinje.

Do sada smo samo sumirali zaključke etnologije i paleontologije. Ovi zaključci su važni, ali ne smemo zaboraviti da je naš glavni problem – problem Majke-Zemlje – povezan sa istorijom religija. Istorija religija ne bavi se samo istorijskim formiranjem nekog religioznog oblika, već i njegovom strukturom, budući da su religijske forme bezvremenske, to jest nisu nužno vezane za vreme. Nemamo dokaza da su religijske strukture nastale u određenim tipovima civilizacije ili u određenim istorijskim trenucima.

Može se pokazati da je dominacija određene religijske strukture uslovljena ili favorizovana od strane određenog tipa civilizacije ili određenog istorijskog trenutka. Jedino što se može reći jeste da je predominaciju određene verske strukture izazvao ili favorizovao neki određeni tip civilizacije i određeni istorijski trenutak. Ako zauzmemo istorijsku perspektivu, važna je statistička vrednost njihovog javljanja.

Ali religijska stvarnost je složenija: ona prevazilazi istoriju. Jevrejski monoteizam nije bio tvorevina određene vrste civilizacije. Suprotno tome, jevrejski monoteizam koji je nastao iz religijskih ideja elite, kao i svaki drugi oblik monoteizma, morao je da se suprotstavi tadašnjim oblicima religije.

Civilizacije, društva i istorijski momenti predstavljaju mogućnosti da se ove bezvremenske strukture manifestuju ili da se nametnu. Međutim, budući bezvremenske, religijske strukture nikada potpuno ne pobeđuju. Ne može se, na primer, reći da je savremeni svet monoteistički jer sebe naziva jevrejskim ili hrišćanskim. Drugi oblici religije koegzistiraju s judeo-hrišćanskim monoteizmom: npr. magija, politeizam ili fetišizam. Monoteističke ideje se, s druge strane, sreću i u kulturama koje su, u formalnom smislu, još uvek u politeističkoj ili totemističkoj fazi.

***

Mirča Elijade je američki kulturni istoričar rumunskog porekla i rumunski književnik. Jedan je od najvažnijih svetskih stručnjaka u oblasti komparativne analize religije. Od 1957. godine sve do svoje smrti živeo je u Čikagu, gde je bio redovni profesor na Univerzitetu u Čikagu, i šef katedre za istoriju religije, koja je 1985. godine nosi naziv "Katedra Mirča Elijade". Proučavao je religiju primitivnih društava Australije, Polinezije i Afrike, kulture drevne Indije, Egipta, Grčke i Rima.

Više inforamcija pogledajte na sajtu Akademske knjige.

Teme

religija Akademska knjiga

Komentari 3

Hronološki Najpopularniji

Bojan

20.03.2023 • 21:15

@Лиманац

Loži se samo, vama je svakako poslednja.

0 1 -1
zztop

04.03.2023 • 11:02

Filozof friedrich nietzsche je tvrdio da je bog mrtav , a ja video grafit u wc-u "nietzsche je mrtav" potpis bog...

2 4 -2
Лиманац

04.03.2023 • 09:46

Божја је последња.

9 10 -1

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.