Potajno nadanje da urgentna pomoć, ipak, možda ne spava

Hathor

Info

12.07.2024.

13:31 > 14:56

Temperature u gradu su blago rečeno kataklizmične.

Potajno nadanje da urgentna pomoć, ipak, možda ne spava

Foto: 021.rs (ilustracija)

Saobraćaj je takav da svakodnevno obori poprilično veliki broj ljudi, a svedoci smo i utapanja, spasavanja iz Dunava, padova sa tvrđave i ko zna čega još - ono što je sigurno je da đavo ne spava i odlično se zabavlja.

Međutim, slika spomenutog spavanja i našeg zdravstvenog sistema je blesavo lako zamisliva – onaj mim gde gospođa spava na nekom vidi-se-iz-aviona državnom poslu u kombinaciji sa onim telefonom koji unedogled zvoni kad zoveš jer ti je bitno a na njega se niko ne javlja ceo dan, to je prosto to.

Ja se samo, često, onako intimno nadam da bar urgentna pomoć ipak, možda, ne spava. Urgentno, ovako laički, zamišljam kao mesto koje jedino može da preskoči protokole, krutu birokratiju, zanemari mrtvo slovo na papiru i pomogne čoveku da to i sam ne postane. I sad ide ono: A da li je zaista tako?

Hitnu pomoć sam zvala u životu dvaput. Prvi put kada je tata doživeo infarkt, a pomoć je toliko bila hitna da su do adrese stigli nakon 25 minuta iako se sama zgrada hitne pomoći nalazila na 10tak minuta lagane šetnje sa usputnim gledanjem u izloge i zastajkivanjem.

Došli su bez ičega - torbica doktorke bila je prazna, nosila nisu poneli, a čoveka sa infarktom koji leži na zemlji zamolili da se pridigne ako mu, ono, baš nije neka velika frka i da siđe dole do vozila, peške, s drugog sprata.

Pošto smo tada živeli u jednom manjem mestu, protokol je bio jasan - pošto mi kod nas u službi hitne nemamo praktično ništa pa ni dobru volju – pacijent se, po protokolu, šalje u bolnicu kojoj po administrativnoj i tako-nam-dunulo liniji pripada udaljenu 45km umesto u ovu najbližu na 9km jer mi ne smemo drugačije gospođo, takva su pravila.

Umro je u vozilu, neki baš ko za inat 15ti kilometar od onog drugog sprata bez lifta s kog je sišao sam.

Drugi put sam hitnu zvala kad mi je mama pala, udarila se i nakratko izgubila svest. Iako je urgentni centar, ovde u gradu, poprilično daleko u odnosu na onu hitnu iz prve priče, stigli su za nepunih sedam minuta. Poneli su sa sobom sve što se poneti može, uradili sve što su mogli i brzinski nas spakovali vešto u vozilo kao što oni italijani sa tiktoka spakuju sendvič u veliki papir – ne izgleda bog zna šta ali znaš da će da valja.

Za nepuna dva sata odrađeni su svi mogući pregledi za koje bi u onoj varošici iz prve priče čekali 2 večnosti i još malo. Vratili su mamu cakum pakum, na peti sprat, sa liftom, da živi još dugo.

I ove dve priče mi ne izlaze iz glave, posebno nakon što sam umirući od znateželje saznala da se u onoj varošici protokol i dalje primenjuje po istom principu - praktičnost, viša sila, cilj da se nekom spasi život tamo (a verujem i u mnogim mestima) izgleda ne postoje van okvira normi i protokola skrojenih ko zna kada, u ko zna kakvim uslovima i od ko zna kakve ruke.

Da ne grešim dušu - možda usporedba veće s manjom sredinom po pitanju krutosti protokola nema blage veze ali me misao da mi je ovaj pretekli roditelj pao tamo gde se na poziv kreće posle popušene cigare i usputne ćaske i šalje što dalje da se ne vrati – plaši i užasava više nego išta.

I ne mogu da se otrgnem utisku da život u gradu ako zbog nečeg vredi možda vredi zbog toga – možda mi se sestra na pedijatriji ne javlja tri dana zaredom, ali misao da za tri minuta mogu da se nađem u bolnici u koju, da sam dalje, ne bih stigla na vreme me s jedne strane čini mirno a s druge zgražava. Misao da urgentno negde dođe u punoj opremi, a negde s lepezom u torbici – isto tako.

I možda greškom vezujem ove prakse za veličinu sredine u kojoj su - možda se protokoli preskaču u glavama a ne kilometrima, možda je radna etika i zakletva kategorija koja ne zna ni za lift ni za izlog pored kog se zastane, možda se ono spavanje na radnom mestu dešava jer omamljuje i gradski "white noise" i varoški cvrkut ptica i možda je samo stvar slučaja, sreće i đavoljeg spavanja i ne spavanja.

A možda nam zdravstveni sistem baš onako prilično ne valja i samo mi končić sreće koji sam imala drži nadu da ne padne sa četvrtog bez lifta i razbije se u paramparčad.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

Hathor

Komentari 10

Hronološki Najpopularniji

Нисам ја

18.07.2024 • 19:57

Рамбо и Амадеус су

Отиш'о је свак ко ваља
Неки вани, а неки ка небу
Остала је само фукара и раја
И ми с њима, на бијеломе 'лебу.

1 1 0
Ljilja

14.07.2024 • 08:20

Do čoveka je

Nije do protokola, mesta, veličine grada. Do čoveka je. Jer neko je i čovek, a neko ima samo diplomu lekara. Na žalost previše iskustva imam sa lekarima i hitnom. Od divnih ljudi do što bi u žargonu rekli nadrndanih. Ne radim u zdravstvu, al i na poslu kojim se bavim uvek se trudim da budem prijatna i pomognem koliko je u mojoj moći. Budu i oni nekad naši "pacijenti". Budimo ljudi....

8 0 +8
Neko

13.07.2024 • 21:09

Zdravstvo je organizovano tako da i pacijentima i radnicima ništa ne valja, al tako se narod drži podalje od nekih drugoh tema, zabrinut i uplašen za sopstveni opstanak... Inače, zovem klimadžiju već 3 dana, ne javlja se, kaže mi drug, a, pa crkavaju sad, imaju puno posla... Samo pomislim- zašto tako neko ne opravda i sestru koja ne stiže do telefona- jer njen su posao pacijenti, a ne da izigrava sekretaricu...

9 4 +5

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.