Menu 021

INTERVJU Želimir Žilnik: Nismo ni najgluplji ni najgori, ali sila boga ne moli

"Kada nas neko pita kako nam je, možemo samo da kažemo: 'Slaba nam je vajda'", kaže Želimir Žilnik u intervjuu za 021.rs u kom govori o svom poluvekovnom opusu, kulturnoj i političkoj situaciji, Tribini mladih, zašto mu je bilo prećeno da će zbog pape biti izbačen iz Komunističke partije, odbrani "Ranih radova".
Info 28.12.2017. | 15:25 > 12:39
INTERVJU Želimir Žilnik: Nismo ni najgluplji ni najgori, ali sila boga ne moli
Foto: 021.rs
Malo je radnika u kulturi koji mogu da kažu da iza sebe imaju pedesetogodišnji kontinuirani rad, a da pritom u najvećem periodu stvaralaštva budu i na margini. Još manje je onih koji mogu da kažu da je taj rad bio sadržajan i da je doveo do Zlatnog medveda i Tedi bera na Berlinalu, nekoliko filmskih nagrada u Puli, uvrštavanju filmova u selekcije najboljih ostvarenja u raznim kategorijama.
 
U toj kulturnoj manjini našao se Želimir Žilnik koji je rođen u Logoru Crveni krst u Nišu 1942. godine, ali je najveći deo svog života proveo u Novom Sadu. U svojim filmovima Žilnik prikazuje sve nivoe društva i ljudi koji čine to društvo, govori o ideologijama i političkim prevrtanjima kroz sudbinu čoveka.
 
Subverzivnost, sloboda, čovek - neke su od ključnih reči koje se izdvajaju kada se govori o Žilnikovom opusu. Filozof i publicista Boris Buden navodi da je "Žilnik uspeo da ostvari artistički, moralni i politički kontinuitet bez premca u svom istorijskom kontekstu".
 
Kada sabira utiske o svom pedesetogodišnjem radu Žilnik se vraća u, za mnoge daleke, šezdesete godine prošlog veka.
 
"Kada sam počinjao okolnosti su bile drugačije. Kinematografija je bila relativno snažna i imala je odjek u svetu, ne samo kod kritičara, nego su naši filmovi šezdesetih i u delu sedamdesetih, imali distribuciju u celom svetu. Dovoljno je da kažem da kada sam napravio svoje prve kratkometražne filmove da su i oni imali distribuciju. Kada sam otišao u Nemačku 1973. godine, grupa koju smo nazivali Novi jugoslovenski film, a ne Crni talas što je floskula koja je došla od političara, bila je popularnija nego njihovi reditelji kao što su Fasbinder ili Hercog, recimo. U međuvremenu se dogodilo toliko promena, a najdrastičnija je došla raspadom Jugoslavije kada se raspalo i tržište. Kada se osvrnem na taj rad, imao sam veliko zadovoljstvo, ali sam i morao da zasučem rukave da bi se sve to napravilo. Sreo sam divne ljude, moje najbliže prijatelje. U tom smislu, nemam neko loše osećanje, nego obrnuto, film mi je doneo društvo u kojem se krećem."
 
021: U vašem radu retko kada ste mogli da računate na pomoć države prilikom stvaranja filmova, posebno tokom devedesetih i u novom veku. S druge strane, niste ni tražili velika sredstva za ostvarenja, pa su ona uglavnom niskobudžetna.
 
Žilnik: Moj opus je napravljen u ključu niskobudžetnog filma. Vrlo rano sam počeo da uviđam prednosti te odluke, a može se reći i niše kojoj sam pripadao. Prednost je što vi nikome ništa ne dugujete kada završite film. Svi ovi naši autori nešto dobiju od države, sponzora, ima tu nešto i kompromisa, a najneprijatnija okolnost je da je proces rada na tom skupljanju budžeta vrlo često toliko dug da ona inicijalna inspiracija, ako ne ispari potpuno, vrlo često izbledi. A kada radite metodom kojom sam ja radio, onda vi od onog što vas zainteresuje napravite film koji je refleks na to ili neka vrsta polemike o situacijama koje vas interesuju, a bitno je da je to urađeno u momentu kad je još uvek tema u vazduhu. 
 
021: Kada se govori o vašem radu onda se priča i o ljudima sa kojima ste radili, ali i o načinu kojim ste vi njima prilazili i pristupali njihovim sudbinama. Zbog čega ste se odlučili za dokumentaristički pristup?
 
Žilnik: To je i pitanje kako neko od nas vidi medij ili umetnost filma. Od samog početka filma imali ste diskusiju o tome da li će film da bude snimljeno pozorište, gde se prati ljudska priča ili događaj, da li će se koristiti pozorišnim sredstvima ili sredstvima refleksa stvarnosti. Meni je od samih početaka dokumentarni pristup bio zanimljiviji. U dokumentarnom filmu imate element traganja, iznenađanja, a zatim i element koji dobijate kada radite sa ljudima, jer oni o sebi i svom životu znaju više nego što možete da napišete. Tako da je jezik dokumentarnog filma često snažniji i autentičniji. To se uostalom vidi i kada čitate neke od najpoznatijih scenarista koji često kažu kako su bili inspirisani nekim istinitim događajem.
 
  
 
021: Zbog te autentičnosti postoji i mogućnost jačeg efekta, a potom i posledica koje proizvede film.
 
Žilnik: Tako je. Kada smo snimali "Staru školu kapitalizma", otišli smo u Zrenjanin, grad koji je nekada u šest ujutru bio zakrčen zbog desetina hiljada radnika koji su išli na posao, a sada odjednom je ostao bez 30.000 radnih mesta. Šta se tu desilo? Ko je tu lud? Kako to da je prelazak u kapitalizam i reklamiranje da smo dosegli stepen demokratije kakav ranije nismo imali, doveo do devastacije i kolapsa naše ekonomije? Ja sam tako zakucao na vrata nekih fabrika za koje sam čuo da su ih radnici preuzeli, a koje su prodate špekulantima i ratnim profiterima za budzašto. Mi smo odlučili da snimamo film o tome, iako su oni imali skepsu prema nama. Snimali smo tako što smo materijal davali i njima da ga koriste. Uglavnom, sve je to dovelo do toga da su i oni prikazivali materijal, a potom se organizovali i ušli u zrenjaninski parlament gde su dobili priliku da govore javno. Naravno, nisu uspeli da zaustave proces devastacije. 
 
Slično je bilo i sa trilogijom o Kenediju, gde se povela rasprava i u Evropskom parlamentu da prosto tu decu izbeglica ne treba proterivati iz zemlje i prekidati im školovanje, jer to nema smisla. Hoću da kažem da ima tu nekog konkretnog efekta kog ne bi bilo da ti učesnici nisu bili autentični, jer ko bi uzeo neautentične filmove? Na temu radničkih pokreta protiv devastacije preduzeća kod nas je napravljeno nekoliko filmova, ali to je sa glumcima bilo neautentično. I onda ako uzmete neke filmove u koje je ova naša država uložila po 200.000-300.000 evra, kako je to prošlo, to je gotovo neuporedivo po značajnosti efekta.
 
021: Nakon što ste završili srednju školu odlazite zajedno sa Laslom Vegelom na Tribinu mladih gde ste bili urednik dve godine. Kako vam je delovao taj period?
 
Žilnik: Novi Sad je tada u pogledu kulturne politike bio veoma otvoren. Zbog toga što je jedan dosta važan deo tih principa koji su tada vladali bio i ovaj: Novi Sad je bio centar Vojvodine u kojem živi više nacionalnih zajednica i princip je bio da on treba da pomogne da se i te kulture afirmišu, da im da slobodu, da imaju svoje ustanove, pozorište, izdavačke preduzeća, radio programe. To se dešavalo. Veliki broj kritičkih i istaknutih intelektualaca iz drugih zemalja su dolazili ovde u Novi Sad da bi izdavali svoja dela. Tribina mladih je bila jedan od prozora u slobodu.
 
Naravno, naši naslednici kao što su Slobodan Tišma, Miroslav Mandić ili Slavko Bogdanović, koji su došli krajem šezdesetih, bili su u drugačijoj situaciji, jer je točak kulturne politike počeo da se okreće u drugom smeru. Okupacija Čehoslovačke od strane sovjetskih trupa izazvala je zemljotres državnog socijalizma. Tom okupacijom socijalizam, komunizam i čitava ta nomenklatura je sebi zadala smrtonosni udarac. Zapravo, pad Berlinskog zida je za moju generaciju došao dve decenije ranije.
 
021: Kažete da je tada kulturna politika bila otvorena. Često se taj period povezuje sa cenzurom, da se nije smelo baš sve. Jeste li imali takve situacije?
 
Žilnik: Mi smo imali tenzije u tom smislu da smo organizovali događaje koji nisu baš bili potpuno političko prihvatljivi. Zanimljiv je slučaj razgovara o knjizi "Čangi" Alojza Majetića, koja je bila zabranjena. Mi smo želeli to da organizujemo, ali su onda dolazile pridike iz komiteta da to ne radimo. Majetić je knjigu napisao osvrćući se na događaje sa radne akcije na kojoj smo bili Vegel i ja. U to vreme je odlazak na akcije bio kao odlazak na letovanje. Tamo sam sreo Makavejeva, a u hrvatskoj brigadi najistaknutiji akcijaš je bio Igor Mandić. On je bio udarnik, veslač, lep, skinuo bi se u kupaće gaće i krampom bi zavodio stotinu akcijašica. Takva je bila atmosfera, i zbog toga smo mi rekli da ta knjiga apsolutno stoji, da je to knjiga o našoj mladoj generaciji i da ako žele mogu slobodno da nas smene, ali da ćemo održati taj razgovor.
 

 
 
021: Bilo vam je prećeno da ćete zbog pape biti izbačeni iz Komunističke partije.
 
Žilnik: Da, odlučili smo da napravimo izložbu umetničke grupe "Mediala" iz Beograda, što je u tom trenutku bilo apsolutno van mejnstrima. Oni su bili siromašni, živeli su u starim sajamskim halama ili sobama. Čudili su se kad smo im rekli da želimo da pravimo njihovu izložbu, kažu da im je član Leonid Šejka u zatvoru. Odemo kod njegove žene da nam da slike, a tamo zateknemo nekog ruskog umetnika i kada im kažemo da je Leonid u zatvoru, on odgovara: "I zatvor je za ljude".
 
Olja Ivanicki nije imala šta da obuče, pa je na nozi nacrtala liniju kao da ima najlon čarape. Odemo kod Mira Glavurtića da napravimo poziv i zbog čitave ideje o Mediali, kažu da na pozivnicama mora da stoji da se pozivaju vaseljenski patrijarh i papa da otvore izložbu, jer se zalažu za ponovno ujedinjenje pravoslavlja i katoličanstva. Mi smo pristali. Nekoliko dana pred otvaranje izložbe dobijam poziv od sekretara Duška Draginčića koji govori: "Želimire, boga mu, šta vi ovo radite? Jeste li obavestili maršalat o ovome? Ne zanima me vaseljenski patrijarh, on nije šef države, ali papa jeste."
 
Naravno, rekao sam da nismo zvali papu, a onda je on pripretio da ćemo, ako se pojavi, Vegel i ja leteti iz partije. U svakom slučaju, papa nije došao.
 
021: Ako tada niste eliminisani iz partije, jeste posle "Ranih radova". Suđeno vam je da ste filmom "uznemirili jugoslovensku javnost". Šta je u tom filmu bilo toliko uznemirujuće?
 
Žilnik: I ja se isto pitam. Kada sam pročitao tekst javnog tužioca o predlogu zabrane, iznenadio sam se koliko je to trapavo sastavljeno. Kako direktor Avala filma nije želeo da mi obezbedi advokata, ja sam odlučio sam da se branim jer sam završio Pravni fakultet. Napao sam taj predlog da je reč o ždanovskom tekstu. Optužili su me da negiram konstruktivan život i odnos radnika u fabrikama i seljaka na selu, ali i međunacionalne odnose. To je bio običan pokušaj diskvalifikacije. Sudija je bio tolerantan u razmeni naših argumenata pa i grubih reči. Na kraju je dosudio da se ukida zabrana, a meni je rekao da neću proći lako kroz filmski život, jer je film dosadan i niko neće želeti da ga gleda. Tužioca je upitao da li je moguće da toliko sumnja u stabilnost zemlje kada misli da je ovaj film može poljuljati.  
 
021: U tom filmu kaže se kako bi "mojoj kevi više značila veš mašina nego biračko pravo". Mislite li da je situacija takva i danas ili se prodajemo jeftinije, za ulje, brašno, deterdžent?
 
Žilnik: Privreda je propala, ekonomska osnova za preživljavanje familija ne postoji. Kako slati decu na studije, na specijalizacije? Naročito šta im reći u pogledu zapošljavanja? Ja imam unuke, koji sad već imaju 20 godina, i oni me pitaju o tome šta ja mislim gde će moći da se zaposle, a na to pitanje nemam odgovor. Onda mi oni kažu da se mnogi koje poznaju zapošljavaju po partijama. Kad to čujete, onda je normalno da kada ti neko dođe i kaže da ćeš dobiti malo ulja i brašna, ući u partiju, pa će možda tvoje dete da ima šansu da se zaposli. Što ne bi neko ko se oseća tako u konfuziji, rekao "pa hajde dobro". Ima bar nečemu da se nada. Mi smo u situaciji devastiranosti. Kad nas neko pita kako nam je možemo samo da kažemo: "Slaba nam je vajda".
 
  
 
021: Pominjete da su glasači u konfuziji. Šta je proizvelo tu konfuziju u kojoj živimo?
 
Žilnik: Ljudi su velikoj konfuziji i strahu. Konfuzija je proizvedena onim što danas možemo da pročitamo kod najautentičnijih svedoka koji su bili uključeni u likvidaciju Jugoslavije. Recimo (Josip) Manolić, koji je bio jedan od najznačajnijih ljudi Državne bezbednosti, pa je devedesetih stao uz Tuđmana, piše kako su oružje nabavljali od JNA, a da je posrednik bio Arkan, naš najveći ratni heroj kojeg venčava patrijarh. Koja je to konfuzija kod ljudi, imate heroja, patrijarha, a s druge strane švercera. A on je samo jedan od mnogih. I niko na te stvari da pisne, da kaže bilo šta protiv toga. Zamislite koji je to korpus špekulacija doveo do toga da mi živimo u ovim takozvanim novooslobođenim državama. Sve to dovodi do konfuzije.
 
021: Ali zašto niko ništa ne kaže? Da li su hleb, voda i mitovi dovoljni za preživljavanje?
 
Žilnik: Nemojte da imate iluzije. Ne bih mogao da kažem da je naš narod najgluplji ili najgori. Obrnuto. Vi imate veliki broj naših ljudi koji su asistenti ili profesori na velikim univerzitetima u svetu. Imamo i radnike širom sveta koji se snalaze sasvim dobro. Stvar je u nečemu drugom - sila boga ne moli. Naš narod se razočarao na domaćem terenu. Imali smo ratne godine za koje smo znali da su apsurdne, a sad znamo da, pored tog krvavog pira u svim jugoslovenskim ratovima, tu je tekla paralelna radnja koja je bila dobro organizovana, a to je preraspodela društvenog bogatstva u privatne ruke manjine. To je bila surova i dobro orkestrirana stvar. Došlo je do preraspodele bogatstva tako da sve ove zemlje i njihove elite više ne razmišljaju kako da otimaju već kako da održe oteto. Ni to nije neki proces koji se dešavao samo kod nas, ali on je definitivno bar za jedan broj godina devastirao mogućnosti većine. Ta većina se ponadala kada je apsurd rata i grabeža prestao, posle Dejtonskog sporazuma i posle promena 2000. godine, da će zaista biti uspostavljen sistem koji je malo ravnopravniji, koji će dati veće šanse koje se zaslužuju po znanju, talentu, umeću. Ali to se nije desilo. Desio se još jedan novi talas, sad preko otvorenih veza sa stranim partnerima, devastacije i devalviranja naših ekonomskih mogućnosti i potencijala. Došlo je do novog razočarenja ili možda strepnje biračkog tela. 
 
 
  
 
021: Šta je onda rezultat svega toga kada govorimo o kulturi u Srbiji?
 
Žilnik: Rezultat je to da je kultura koju imamo manifestna. Mi sada tu imamo neke festivale i skupljamo ljude, hvalimo se kada nam dolaze strani orkestri koji su do tad bili na gostovanju u Budimpeštu, a idu u Grčku, pa onda usput stanu i kod nas. Mi nemamo umetničku scenu koja je stimulisana i koja ima svoju hijerarhiju. Ako se to tako nastavi, onda će 21. vek biti jedan od siromašnijih perioda umetničke produkcije. Biće daleko siromašniji od perioda kada sam ja počinjao, jer vi ste tada svake godine u Puli imali jedan film Puriše Đorđevića, Saše Petrovića, Makavejeva, Pavlovića, Dragoslava Lazića i drugih. Ti filmovi bi posle Pule obišli pola sveta, danas to nemamo.
 
021: Postoji li iko u političkoj garnituri ko ima dovoljno sluha i čuje kritiku da je kultura svedena na izuzetke?
 
Žilnik: Ako me pitate postoji li neko ime u sadašnjoj političkoj garnituri ko lupa glavu pitanjima iz kulture, ne bih mogao da navedem nečije. O celoj toj priči dovoljno govore dva razgovara između Aleksandra Tišme i mene. On je meni 1991. rekao kako čitava situacija podseća na 1941. godinu, jer su do tada ljudi živeli normalno, u Novom Sadu je bilo Srba, Hrvata, Mađara, Jevreja i niko nije mario ko je iz koje grupe. Onda se sve odjednom preokrenulo. Prvo je krenula nacionalistička retorika fašističkog tipa i, kaže Tišma, klanica je počela za nekoliko meseci. Rekao sam mu da ne verujem da će se ponoviti nešto slično, a on je rekao da sve ide u tom pravcu. Uglavnom, tih devedesetih obojica smo bili protiv rata i kada je Milošević sklonjen sa vlasti, Tišma mi je rekao kako ćemo sad izgubiti dosta vremena, jer će nas političari vući po sastancima i sličnim događajima. Posle nekog vremena, zove me Tišma da me pita je li me neko zvao u Banovinu. Rekoh da mene nije, a nisu ni njega. To je ta zainteresovanost.
 
021: I u svim tim vremena, počevši od socijalizma, preko tranzicije do kapitalizma, vi ste se bavili ljudima i pričali njihove priče. Postoji li neka nit koja je zajednička za sve njih?
 
Žilnik: Zajedničko im je što ja nisam koristio atraktivnost i magnetizam agresivaca, pljačkaša i ubica, što kinematografija pomno eksploatiše. Meni je ta priča primitivna. Kod mene se nekoliko filmova završava tragičnom smrću, kao što su "Rani radovi" i "Stara škola kapitalizma", ali ja to uvek ostavim za kraj, kao jedan lament nad činjenicom da se svi naši životi završavaju na vrlo sličan način - smrću.
 
021: Osim navedenih faza bavite se i ljudima u vremenu izbeglištva. Snimili ste nekoliko filmova sa tom tematikom, a i poslednji "Najlepša zemlja na svetu", čija se premijera tek očekuje, govori upravo o tome.
 
Žilnik: Pošto je u Austriju došlo preko 100.000 migranata, deo njih je dobio sva statusna prava, primio sam poziv producenta sa idejom da snimimo film o tome kako oni postaju evropski državljani. Meni je to bilo interesantno, tim pre što sam 2014. godine, pre nego što je Angela Merkel otvorila granice, snimio film o ljudima koji su ilegalno hrlili ka Evropi. Tako da sam pre godinu dana otišao u Beč, posmatrao situaciju i shvatio da bi bilo bolje da napravim igrani film, jer su svi ti ljudi imali neke izjave pred kontrolnim organima pre nego što su dobili dokumente i nisam želeo da neko od njih otkrije nešto iz intimnog života što bi im kasnije štetilo. Dakle, govori se o jednoj interesantnoj generacijskog tenziji, mladi konačno mogu da osete šta znači biti slobodan, da sede u kafiću i da ih niko ne pita ko im je prijatelj, da zarade novac a da ne moraju sve da daju ocu. Starija generacija se teže uklapa. Druga linija priče su devojke i žene, čija je situacija specifična. Muškarci koji bi da se žene, kad odaberu ženu od svojih drugarica izbeglica, onda se familija buni, kažu da je ona prošla sve te užasne uslove i da će mu oni organizovati ilegalni dolazak mlade sa Istoka, što je paralelni tok šverca mladih devojaka, a što je nepoznato. Tu i je pitanje šta je za njih "Najlepša zemlja na svetu"? Premijeru će film imati u januaru u Austriji, ponudićemo FEST-u film, a onda će biti prikazan i u Novom Sadu.
 
Povodom obeležavanja 50 godina rada Želimira Žilnika u Poklon zbirci Rajka Mamuzića organizovana je izložba "Želimir Žilnik: Među ljudima", a o toj izložbi, ali i zanimljive priče sa snimanja "Kuda plovi ovaj brod", "Tito drugi put među Srbima" i "Marble Ass" pročitajte OVDE.
 
U čast Želimira Žilnika i njegovog dela Žilnikovog Radio 021 je organizovao druženje sa ovim novosadskim umetnikom na kom su se okupili brojni prijatelji i saradnici poznatog reditelja. Fotografije sa tog događaja pogledajte u galeriji.
 
Autor: Zoran Strika - strika@021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Nemanja
    04.01.2018 09:19
    @@Techa

    Pa ta distinkcija je bitna onima koji slepo veličaju patrijarha Pavla, iako je za njegovog 'patrijarhovanja' zabeleženo najveće nacionalističko divljanje, lopovsko bahaćenje i seksualne devijacije raznih sveštenika. Ostalima je jasno da se on uspešno vozio gradskim autobusom i smišljao izreke protiv pohlepe, ali nije ništa uradio da zauzda te divljake.
  • Kika bibić
    29.12.2017 19:38
    Sjajan intervju, Željko Žilnik nije čovek sa margine, i zaslužio je sve počasti. I dobio bi ih da živimo u normalnoj zemlji koja ume da ceni svoje vrednosti.
  • @Techa
    29.12.2017 08:58
    Isti k, drugo pakovanje
  • @Techa
    28.12.2017 22:34
    Pa da, to mu dođe skoro slično... osim što uopšte nije.

KOMENTARI nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje autora komentara.

NEMAMO nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za izbor komentara koji će biti objavljeni i nemamo obavezu obrazlaganja odluka s tim u vezi.

NEĆE BITI OBJAVLJENI komentari koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje, koji sadrže pretnje, uvrede na rasnoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, netoleranciju svake vrste, upućuju na nezakonit sadržaj ili predstavljaju osnov za utvrđivanje građanske odgovornosti. Neće biti objavljeni ni oni komentari koji su opsceni, pornografski ili klevetnički.

NEĆE BITI OBJAVLJENI komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste, koji se odnose na uređivačku politiku i koji su napisani velikim slovima.

MOLIMO VAS, obratite pažnju na pravopis i gramatiku, prednost imaju komentari koji su napisani bez pravopisnih i gramatičkih grešaka.

OGRANIČENO je pisanje komentara na 1.500 karaktera.

PORTAL 021 zadržava pravo da bez prethodnog obaveštavanja, u svakom trenutku, ukloni ili onemogući pristup bilo kom sadržaju i nalogu po sopstvenomm nahođenju, za koji se utvrdi da predstavlja kršenje odredaba ili da je na drugi način štetan za 021.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Uslovi korišćenja Pošalji vest