Na radiju sve više praznih glava robot-voditelja

Pretprošlog četvrtka je definitivno, posle 26 godina, ugašen Radio B92.
Na radiju sve više praznih glava robot-voditelja
Foto: Pixabay

Odnosno, ugašen je onaj deo koncepta ovog radija koji je opstajao poslednjih nekoliko godina, dok su neke druge vrednosti na tom mediju vremenom nestajale. Sada se, bar trenutno, zove PLAY.

Utišale su se i reakcije, isključivo na internetu, mnogi su bili nostalgični, retko ko razočaran, niko iznenađen, bio je i poneki poziv za pokretanje nekog novog simbola buntovnog urbanog Beograda. Uglavnom, većina, ona razumna, više nema snage ni volje za bilo kakvom reakcijom za nešto što je beznadežno. Ovaj radio je u sklopu celokupnog RTV sistema odavno promenio vlasnika, a odluka da se menja programski koncept takođe je doneta mnogo ranije.

B92 ima nacionalnu frekvenciju kao i S, Indeks, HIT (bivši Roadstar) i stanice javnog servisa. Indeksom su jedno vreme upravljali Slovenci, HIT su takođe u nekom trenutku kupili Hrvati, ali su svi otišli kada su spoznali mogućnosti srpskog tržišta. Sada su sve stanice sa nacionalnom frekvencijom u srpskom vlasništvu, sem, bar još uvek B92.

Sve je isto, malo je drugačije

Ne ulazeći u to kakvo će dalje biti opredeljenje devedesetdvojke, treba reći da preostale tri stanice liče kao jaje jajetu, iako se muzički dosta razlikuju. Doduše, Indeks odskače zbog voditeljskog kadra, ali to je stvar ukusa. Za očekivati je i da PLAY, tj. nekadašnji B92 ili kako će se zvati ubuduće, uđe u ovu grupu gde je već teško razlikovati ko je ko.

Naravno, različitost u programskom i muzičkom konceptu još uvek se može naći na javnom servisu ili onim stanicama koje i dalje opstaju zbog novca koji dobijaju iz državne kase poput dvestodvojke ili Studija B. Još neko vreme. Ali svakako ne ta vrsta različitosti koju je imao B92 i koju još uvek imaju pojedine lokalne stanice po Srbiji.

Kako se sve svelo na isto?

Odgovor bi bio - zbog novca. Svi žele da na svojoj frekvenciji imaju što više publike kako bi prodali više reklama. Iako novca nema, ali nema veze, to je jedini model. Takođe, treba smanjiti i troškove, a to podrazumeva kadar. Zbog toga je potrebna "komercijalizacija", prepoznatljiva muzika, malo ili bez vesti, dobra produkcija, voditelji - šta se zalomi, zavisi koliko imaš para.

O "formatiranju" (prilagoditi program i muziku tvojoj unapred određenoj, željenoj i jedinstvenoj publici, tzv. "ciljnoj grupi") se govori najmanje dve decenije, ali je epidemija počela pre koju godinu. Naime, tada je na ovdašnje radijsko tržište stigao slovenačko/hrvatski model "uspešne" radio stanice. Model po kom funkcionišu zagrebačka Antena, Otvoreni radio ili ljubljanski Radio 1.

Oni su samo primer, iako ima mnogo takvih tamo. Izuzimajući za nas potpuno nerazumljiv slovenački humor po kome se u njihovoj javnosti ističe taj Radio 1, sve ostalo je na takvim stanicama više-manje isto. Taj koncept koji tzv. "konsultatni" ovde umeju debelo da unovče podrazumeva sledeće:

Muzika - popularna (populus - narod, narodnjaci), odnosno komercijalna, ono što je na prvi takt prepoznatljivo. To nije ništa novo ni besmisleno, ali je ovde neko odlično skapirao kako diše prosečan srpski konzumenta radija, odnosno kakav je zaista njegov "osećaj za filing" muzike. Zato se mahom ide na oproban model koji ujedno ruši sve priče i škole o tome kako je potrebno pravilno oformiti muzičku listu.

Kao i svuda u svetu najpopularnija je naravno domaća, naša muzika. Pa im se tako i servira, u skladu sa ukusom. Zato danas na Radiju S možete čuti zaredom EKV pa onog Ćetkovića ili Severinu, svejedno i svejedno je. Nebulozno, ali prolazi. Oni su ubedljivo najslušaniji srpski radio.

Vesti - što kraće, to bolje. Ko još danas može da sluša nešto što je duže od minut, to su Amerikanci utvrdili još pre 40 godina. Trenutno na stanicama dominira koncept od dve vesti, plus jedna iz sporta i prognoza. To se pokazalo kao uspešan model, da se ne smaraju već umorni slušaoci!

U zavisnosti iz kog centra ih preuzimaju, ili od kapaciteta stanice (da li imaju para i za reportera) dešava se da imaju i ton. Vesti su opšte, brutalno agencijski bezvezne, ima ih na svim ostalim medijima, dakle ono što se apsolutno može svuda čuti, a gore od toga je što više nije bitna ni osnovna prednost radija u odnosu na druge medije - da bude prvi u javljanju, da ima nešto Najnovije.

Poslastica je posle vesti, svuda isti model. Umesto spikera posle džingla pojavi se voditelj koji kaže trenutnu temperaturu i prognozu, a onda posle još jedne identifikacije pozove na sms sa pitanjem gde su radari, ili nešto u vezi sa saobraćajem i tako u krug, od vesti do vesti. Jer, svi vozimo, svi smo u kolima, svi jurcamo autoputevima.

Program - što kraće pričati i što banalnije. Nisu poželjne emisije, reportaže, rubrike, intervjui, svaka priča duža, ne više ni od tri minuta, već ne duža od 30 sekundi. Kada ste poslednji put na nekoj od lokalnih stanica čuli javljanja reportera sa lica mesta? Ili, ako već nemaju novinare, razgovor povodom nekog događaja.

Obavezna je obrnuta najava pesme: "Ono što sledi je Majkl Džekson, ali pre njega ide Džon Njumen, a sada slušate novu Madonu". I kao pokvarena ploča, opet i opet i opet. Naravno, ima smisla, publika se na frekvenciji smenjuje na svakih 15 minuta, pa ih ne treba daviti, treba ih što duže zadržati i ovakvim najavama "navući" da ostanu tu gde jesu. To je jedan od milion trikova.

Ali to ujedno podrazumeva koncept novog robot-voditelja, bezidejnog i bezličnog, uglavnom površnog i spremnog na besmislen govor i koji se od kolege sa druge stanice razlikuje samo po svom ličnom imenu. A nekada je i to isto.

Uglavnom su to golobradi klinci pred kojima je tek stvaran život, kojima još uvek ništa ne znači blam za stupidno izgovorenu reč ili čitavu misao, koji neprestano trabunjaju nebuloze, kradu tuđe ideje i pristaju da se ponašaju po vojničkom principu - pričaj samo onako što ti se kaže. Neznanje i manjak opšte kulture mahom ne smeta prosečnom slušaocu, nije toliko bitno.

Čast izuzecima, poput gorepomenutih voditelja sa Indeksa.

Slogan - da sadrži reč HIT, u suprotnom bolje da te nema.

Sve ovo loša je kopija američkog modela radija, još lošija britanskog, a teško da ima veze sa radio-stanicama u nekim razvijenim zapadno-evropskim zemljama. Ili, možda bi bolje bilo reći da je kopija odlično prilagođena prosečnom slušaocu sa ovih područja. Da banalizujemo, te kopije sa robot-voditeljima koji pričaju u okviru tačno određenih sekundnih ciklusa namenjene su svima oni kojima je EKV super i koji ujedno odu da popune trg kada peva Srpska majka.

Naravno, svaka stanica odlučuje kako će se u tržišnoj trci za novcem opredeliti i postaviti, ali i u odnosu na budžet kojim raspolaže. Svuda u svetu je tako, svi modeli su legitimni, naravno i poželjni za menadžere jer "publika to voli". Većinska.

Tako je u svim lokalnim sredinama kada su u pitanju radio-stanice. Sve je isto, ista muzika (nije bitno da li stanica pušta stranu, domaću ili kombinovanu muziku), slični glasovi, isti programski koncept, isti slogani, identične muzičke podloge. Sve je postalo isto, ili u najmanju ruku - slično. Sve je manje drugačijeg, a armije robot-voditelja se umnožavaju.

Svuda su i stranci pa nije za čuditi se. Samo u Novom Sadu drže ili konsultuju četiri lokalne stanice!

A da li publika zaista to želi na radiju?

U većini. Plitko i lajt, kratko i bezveze. Većina kad čuje govor na radiju ume istog momenta da prebaci na drugu frekvenciju. Zato se mahom poštuje to zlatno pravilo radija: nemoj ništa da učiniš što tvog slušaoca može da iznervira, jer on za jedan sekund može da promeni frekvenciju ako si dosadan. To je oduvek bilo tako, nema tu puno toga novog, nekog novog pravila.

Ali, šta je sa onom publikom koja želi da čuje neki glas razuma, drugu stranu, necenzurisane sadržaje i drugačije mišljenje, neku kvalitetnu autorsku emisiju, dobar kontakt program, jednostavno - autore, kreativce, genijalce od čijih misli se zalediš, otvoriš usta i slušaš kao omađijan, ili se smeješ sam u kolima kao da si poludeo? Ili vesti i emisije koje ne dolaze iz iste kuhinje, koje je za tebe spremila redakcija kojoj veruješ! Dakle, one koje zanima kvalitet, oni koji nisu "ciljna grupa", nisu ta poželjna prizemna većina?

Ono zbog čega mediji postoje i zbog čega je država odlučila da ih pomaže. Mediji, ne džu boks. Mediji. A i radio je, valjda, nekakav medij.

PLAY sigurno neće priređivati Dnevnik u pet. Ili devet. Niti će imati urednike koji umeju da urade kvalitetan intervju. Neće ni davati prostor ljudima koji zaista poznaju muziku ili sve ismevaju. Niti će ovakav Index vratiti onog Đuru što pomaže građanima u rešavanju njihovih komunalnih problema (on je sada na nekoj lokalnoj beogradskoj stanici).

A problemi nisu nestali tek tako, preko noći. Naprotiv. Puno je stvari koje ne valjaju, koje ne funkcionišu. Treba neko javno da kaže o nečistoći u kvartu, o nasilju, o lošem obrazovanju, korumpiranim lekarima, važnim gradskim odlukama, planiranim poskupljenjima, pogubnim odlukama države. Kada neko to javno izgovori, onda se to i čuje. U suprotnom, svi se pravimo da problem ne postoji, sve je super, ekstra, vrh!

Mnogo toga kvalitetnog više nema na srpskom radiju, a sve manje će i biti. Polako, lagano, sve klizi u istom smeru.

----------------------------------------

Vremena se menjaju i takve stvari danas više nisu nikom bitne. Danas čak na domaćim portalima možete čuti za naučnika koji se zove Stiven Havking, odnosno za strip crtača Underza. Koga briga? (Vladimir Skočajić)

A sad svako u svoj vrt! Održavajte ga što bolje umete. Jednog dana možda i izađemo na ulicu da se vidimo. (Vladimir Ćurguz)

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Blame Canada

"Protest je kada kažem da mi se nešto ne sviđa, a otpor je kada uradim nešto da mi se to više ne ponavlja."

Cena autentičnosti: Naši antiglobalisti

U subotu su održane dve paralelne šetnje, dva rivalska protesta. Da je okupljanja na pretek i da to svedoči o širokogrudosti vlasti i u najzalije doba, ne treba trošiti reči.

Odustanite od dijaloga

Možda pre nego od bojkota opozicija treba da odustane od medijskog dijaloga sa režimom.

Liman je Srbija

Prošla sedmica u Novom Sadu pokazala je kako izgleda sedam dana života u gradu u kojem ne biste želeli da vam odrastaju deca.

Kako podučavati patriotizmu?

Kada režim u Srbiji počne da priča o patriotizmu možemo biti sigurni da je na delu bežanje od odgovornosti i uzurpacija vlasti.