INTERVJU Zoran Cvijanović: Mile Tranzicija je mali čovek kojeg niko ništa ne pita, a život ga melje

"Ceo odnos vremena, ljudi koji se bave politikom i običnog naroda neverovatno me podseća na to kad su, dok sam bio peti razred osnovne, došla trojica mangupa sa Dorćola i odžeparila nas dok smo bili na fizičkom. Mi smo došli da se presvučemo, kako bismo išli dalje na časove, a onda su nas ta trojica zatvorila i rekli da niko neće izaći iz svlačionice dok se ne pronađe lopov, pa su ponovo počeli da nas pretresaju kako bi kao videli ko nas je pokrao. To mi je najkompletnija slika odnosa države, vlasti, političara i građana. Odžepare te kao najbezprizorniji dripci, a onda ti uvode mere bezbednosti da vidi da nisi ti ukrao", kaže u intervjuu proslavljeni glumac.

 

Tokom tri godine emitovanja snimljeno je preko 40 epizoda "Mileta protiv tranzicije". Deset godina kasnije shvatamo da je Mile sa Čubure ili jednostavno Mile Tranzicija bio prosečna Srbenda pre "Prosečnog Srbende" - meme sa društvenih mreža. Mile je tukao kera, imao je ženu koju nismo viđali, psovao je sočno, žalio za prošlim vremenima u kojima je sve bilo bolje, a kritikovao je nove trendove u kojima mora da veže pojas, ne sme da koristi reč inat. Priča o globalizaciji, seksualnom uznemiravanju, slobodi, reformi školstva. Dakle, pričao je Mile o svemu što je aktuelno i danas. Međutim, Mile nije samo sedeo skrštenih ruku, nego je za svaki problem nalazio kreativno rešenje, pa tako donosi majice sa pojasom za vezivanje, a umesto inata Mile se seti da je autohtona srpska reč u stvari i ku*čenje do kraja.

 

Sa Zoranom Cvijanovićem sreli smo se na dan polaganja zakletve novog predsednika države. Pitanje koje verovatno zanima najveći broj ljubitelja ove serije jeste na čijoj bi strani bio Mile danas, 10 godina nakon što je sišao sa malih ekrana, da li bi bio taj koji putuje po Srbiji u zamenu za sendvič ili bi pak šetao ulicama na "Protestima protiv diktature"?

 

Cvijanović: Ne znam odgovor na to, jer je sve dosta drugačije. Ja se time ne bavim i ne želim da imam utiske na tu temu, kao što ne želim da imam utiske na gomilu stvari koje se dešavaju u svetu. Neko nas stalno dribla, drnda nam hipofizu i zato sam odustao od toga. Ne želim nijednu vest da pročitam koja me provocira, jer mi se usput proda gomila nekog đubreta koje više nema gde da stane. Zato je Mile bio divan, on je vikao u jednoj epizodi: 'Pa dokle bre više? Gde sve to da stane?'. Kao da je iznad Srbije stvoren elektromagnetni smog informisanja, ljude u Srbiji zasipaju vestima koje ih smaraju, opterećuju. Kakve su to vesti koje se emituju na svaka pola sata? Pa to nije bilo ni u koncentracionim logorima.

 

021: Decenija je prošla otkad nema Mileta na televiziji. Pošto ovde vreme merimo politikom, to su tri predsednika Srbije, četiri premijera i nekoliko vlada. Deluje li vama da se išta promenilo u tih deset godina?

 

Cvijanović: Koliko se ja sećam mi smo jedini upotrebljavali izraz "tranzicija", koja donekle nije ni postojala, jer se ovde javio kao neki kapitalizam, koji je u suštini bio divlji, fašistički. Otkad nema Mileta niko više ni ne koristi taj izraz, to se recimo promenilo. Mi smo se prepakovali iz nečega što se nazivalo komunizmom, a to nije bilo, u nešto što se naziva kapitalizmom, a to nije. To je neka najstrašnija divljana u kojoj neko može da bude ministar samo na bazi uverenja da je on baš taj, ali ima potpuno druga uverenja kad lično treba da se leći. Ne ide kod nekog ludaka sa kupljenom diplomom, nego naprotiv, vodi veoma računa da to bude najbolji doktor. Kod nas nije ništa drugačije nego u ostatku sveta, samo su ljudi tamo malo podigli standarde, pa mogu lakše da žive od svog rada. Čovek je apsolutno izgubio svako uporište u ovom svetu. Ne može da ima poverenja ni u šta. Na sceni je jedno ekstremno manipulisanje ljudima preko informacija, čovek ne može da shvati da nešto što se objavi u medijima jednostavno nije istina. Manipuliše se onima koji nemaju znanja, koji čak ni informaciju ne mogu da pretvore znanje, a da ne pričamo o tome da znanja saberu u saznanja. Taj aspekt naše sadašnjosti obesmišljava svaku priču.

 

 

021: Kažete da tranzicija nije ni postojala. Ipak, pominjemo žrtve, gubtnike tranzicije. Između ostalog, u poslednje vreme, i pobednike tranzicije. Ko su ti "pobednici"?

 

Cvijanović: Mislim da su to ljudi koji trenutno imaju samo korist ili umišljaj koristi. Iza njih neće ostati ništa konkretno, a ovo doba će ostati kao vreme neistorije. Biće veoma teško da se proučava doba jednog jadnog surogata kulture koji se ovde emituje u vidu estrade. To su sve surogati koji se zamenjuju kao neka vrsta najvulgarnije zabave. Meni se čini pre svega da to ima svrhu da ti dotruje život, da te odvoji od ljudi, da svako gleda sam sebe da bi drugi radili šta hoće. Ko je spreman da radi šta ti hoćeš, bez razmišljanja o bilo kakvim posledicama, to je onda fenomenalno. Postaviš svog ortaka za direktora neke institucije s nekom idejom da je to baš fantastičan izbor, a za mene je to isto kao da ga staviš za načelnika Hirurgije u Kliničkom centru sa ubeđenjem da on zna šta radi, a zapravo nema pojma. Te stvari nemaju nikakvu perspektivu. 

 

Postoji i insistiranje na tome da se kao nešto gradi, kako bi navodno nešto ostalo iza njih. Međutim, to je novac koji je prošao mimo sistema i koji bi trebalo da se prikaže kao zarađeni. Ništa mi tu nismo originalni, ovde se prodaju oni najbedniji kapitalistički trikovi, od piramidalne štednje pa nadalje. Sva ona beda i ljudsko dno koje je stvorio kapitalizam ovde se plasira kao nešto sjajno. 

 

021: Kada tako govorite ne mogu da ne zamislim političare koji ulaze u kinesku radnju gde je sve po 99 dinara i kupuju ideje koje će kasnije narodu da prodaju za mnogo veću cenu.

 

Cvijanović: To jeste tako. To se radi samo da bi se zadovoljila strast koja čak nije ni formirana, da se ima nešto što drugi nema. Zbog toga i kažem da to nema nikakvu perspektivu. Ipak, moram da kažem da sve vreme dok ovo pričam imam osećaj da je život u Srbiji snažniji od svega onog što se događaja oko nas i što je prisutno u medijima. Zaista, srećem ljude koji su sredili svoje živote, koji su kompetentni po pitanju mnogih stvari, znaju o svemu. Oni su uspeli da se sačuvaju, da budu uzorni građani ovog društva, ali su ostali ispod tog nekog radara. I veoma me raduje što se ispod ovog sadašnjeg tkiva stvara jedno novo, zdravo tkivo. Ponekad je ove svakodnevne pojave o kojima pričamo suvišno komentarisati. One su jednostavno tu, donelo ih neko vreme, sile i razni uticaji, ali sa druge strane, vitalnost života u Srbiji je sačuvana i ona prava, fenomenalna dela će zasigurno pobediti, jer drugačije ne može. 

 

021: Mile je neko ko je urban, ko dolazi sa Čubure, ali i neko ko vuče repove sa sela. On se leči svim mogućim prirodnim lekovima, psuje sve i svašta, prosečna Srbenda pre nego što je to postalo popularno. 

 

Cvijanović: To je otprilike to. Mile je možda taj najmanji čovek u društvu koji se jako trudi da bude koristan sebi i drugima i u skladu sa tim on je usvojio određena uverenja. Sad odjednom mu se nalaže da promeni svoje ideje i uverenje. On, naravno, osporava to što se sada nameće ukazujući da je ono ranije bilo znatno bolje. Utoliko je Mile simpatičan. U stvari, posledica njegove popularnosti je upravo to, on je taj čovek koji živi u Srbiji, kojeg niko ništa ne pita, a život ga konstantno melje. 

 

Danas ti se kaže da ideš da menjaš pasoš, pa zdravstvene knjižice, pa vozačku dozvolu. Ali sve to plati, jer je to bolje za tebe. Onda odeš da platiš parking, traže ti ličnu, ti kažeš da imaš vozačku, a oni ti odgovore da mora lična. Pa ja hoću da platim parking za svoj auto koji znate da se vodi na mene, ali džaba sve. I šta će im onda svi ti kompjuteri, plastične kartice, šta će nam JMBG, kad ništa ni sa čim nije umreženo. To je stvar gde bi Mile reagovao i u tom smislu je bio otporaš. Objavi se da od sutra mora da se veže, ne sme da se jede kosjerićki sir, ne smeš da koristiš reč inat, da piješ komšijinu rakijinu. To su karikirane stvari o kojima smo pričali, a gde je Mile uvek bio na strani tog malog čoveka koji nije upitan ni za šta. 

 

021: Iako pokušava da odbrani uverenja koja ima, on ipak na kraju postaje Najevropljanin, internacionale. Mislite li zapravo da je u tom smislu Mile izdao sam sebe ili je prosto reč o prirodnom toku stvari, o tranziciji?

 

Cvijanović: Možemo da gledamo na to i kao promenu uverenja, ali naša namera je bila da pokažemo da Mile postoji svuda, da između tih malih ljudi nema suštinske razlike, nego da je samo pitanje količine tlačenja koje prati njihov život. Njih melje istorija, standardi, promena vlasti, politička korektnost... U tom smislu je Mile Internacionale.

 

  

 

021: Ako gledamo na to kao na najjednostavniju promenu uverenja, kako vam se čini to što mi doslovno živimo taj skeč, imamo ljudi koji su se od najkonzervativnijih predstavnika jedne političke opcije transformisali u te "Najevropljanine"?

 

Cvijanović: To jeste tako, oni su se navodno transformisali. Ako gledamo na to da mi kao stremimo Evropskoj uniji, meni je najtužnije što se pred Srbijom postavljaju određeni uslovi, a mi smo kao Jugoslavija, kad je o standardu od školstva pa do zdravstva reč, bili daleko iznad onoga što se nudilo u EU. To mi je nekako tužno.

 

Ceo odnos vremena, ljudi koji se bave politikom i običnog naroda me neverovatno podseća na to kad su, dok sam bio peti razred osnovne, došla trojica mangupa sa Dorćola i odžeparila nas dok smo bili na fizičkom. Mi smo došli da se presvučemo, kako bismo išli dalje na časove, a onda su nas ta trojica zatvorila i rekli da niko neće izaći iz svlačionice dok se ne pronađe lopov, pa su ponovo počeli da nas pretresaju kako bi kao videli ko nas je pokrao. To mi je najkompletnija slika odnosa države, vlasti, političara i građana. Odžepare te kao najbezprizorniji dripci, a onda ti uvode mere bezbednosti da vide da nisi ti ukrao.

 

021: Osim o konstantnom odnosu vlasti i građana, o čemu je Mile govorio, tu su bile i epizode koje bi od prve do poslednje sekunde mogle da se sa podjednakom aktuelnošću emituju i danas. Koje biste fenomene dodali, botove, izvršitelje...?

 

Cvijanović: Sada imamo neke zakone koji su kao da ih je Mile pravio. Koliko sadržaja ima mi smo mogli svake sezone da snimamo. Pogledajte kako dobro Kesiću ide, njemu je problem samo da izabere materijal, jer ima toliko gluposti da ne znaš šta je smešnije, a šta tužnije. Njega otprilike i gledam kako bih se informisao, jer sam stvarno postao Mile, to više nema gde da stane. Mile i Kesić su na neki način rođaci Radovana Trećeg, oni nastavljaju tu liniju. Ali sve je to katarza za ovaj naš narod, kojem ostaje samo da se smeje. Mi smo se u "Munjama" šalili sa bensedinom i Srpskim univerzalnim lekom. Šalili smo se i sa estradom i na kraju je ispalo da su oni postali zvezde, a lekovi način života. To su velike  iteške teme za jedno društvo koje bi trebalo ozbiljno da se zamisli nad time. Ali eto, ako je nekome za utehu, Frenzen u "Slobodi" piše da je Američka demokratija lekovi i estrada. Tako da mi se čini da je ta formula demokratije preslikana na Srbiju bez ostatka. 

 

021: Zanimljiva je priča o tome kako je Mile u stvari bio strani plaćenik, barem na način kako se finansiralo snimanje serije. Koji je vaš komentar na to što mi i 10 godina kasnije i dalje palimo baklje za nekim stranim plaćenicima?

 

Cvijanović: To je posledica naše najveće nesreće, a to je da mi ne poznajemo svet u kojem živimo. Nekada smo ga poznavali i bili smo deo njega. Sada smo postali neka kolonija kojom se manipuliše na jedan vrlo jeftin način. Sve te stvari imaju korena u obrazovanju i kulturi. Veoma je teško kada mlad čovek razmišlja o tome da mora da ide u školu 12, 16 ili 20 godina, to je opterećujuće, ali to je ipak jako važno. Daleko strašnije je zamisliti čoveka bez ikakvog obrazovanja, primitivnog, prostog, koji nije u stanju bilo šta da poveže, a polaže ista prava kao i ti, i olako će reći da si, recimo, strani plaćenik ili nešto slično.

 

021: Osim stranoplaćeništva sve češće govorimo i o botovima, poltronima, a vi ste pre gotovo tri decenije glumili u filmu "Poltron" za koji ste rekli da vam je jedan od najdražih. U njemu se ismeva jedna karakteristika koja je danas, čini se, shvaćena kao vrlina. 

 

Cvijanović: Nisam stigao da razmišljam o tome, ali si u pravu. Ima jako puno osobina kojih se ljudi ne stide da pokažu, pogotovo na društvenim mrežama, a zbog kojih bi u gimnaziji dobijali batine i dobijali bi nadimke za do kraja života kao što su Poltron, Uvlaka, Slina, Smrda, Smrad i to bi im ostalo zauvek. Mi smo se nekad nečega stideli, majka mu stara, znali smo da je nešto sramota, da nije fer, da je bruka, a danas nekako ne vidim da postoji takav stav, naprotiv. Ljudi kao da se ohrabruju da pokazuju svoje najgore osobine u svrhe toga da svako gleda svoja posla.

 

 

021: Kada pogledate sve ovo kroz šta smo prošli, šta je za vaš najvažnije društveno pitanje u Srbiji?

 

Cvijanović: Bez dileme za mene je prvo i osnovno pitanje da se stvori zdrav ambijent i da se organizacije života prihvate trezveni ljudi, jer zasada ne postoje uslovi za to. Kada dolaziš iz Novog Sada za Beograd naići ćeš na tri deponije koje gore. Ja stalno pričam da su to najužasniji otrovi koji ljudima menjaju svest, psihu i uvodete u neku vrstu nervnog rastrojstva, dekoncentrisanosti, smorenosti. Radne sposobnosti su ti na 30 odsto. Ali to ti je kao kad pitaš pijanog čoveka da li razmišlja da ostavi alkohol, otprilike ta vrsta besmislene komunikacije. Kada razmišljam o životu u Srbiji, zaključujem da nemam više vremena. Ne razmišljam ni o kakvim pitanjima, nego nastojim da držim život zdravim oko sebe onoliko koliko mogu rukama da dohvatim. To su moji prijatelji, porodica, ljudi sa kojima radim. Mislim da imam još toliko snage da mogu da utičem na to da moja mikrosredina ostane zdrava.

 

021: Pobornik ste borbe za zdravu životnu sredinu i sada ste naveli da je to jedno od glavnih pitanja. Da li je to razlog zbog kojeg danas, kako ste jednom prilikom naveli, više ne možemo da razumemo činjenice?

 

Cvijanović: Da, ali pored toga, životom u Srbiji rukovode ljudi koji su neobrazovani na jedan vulgaran način, koji ne poznaju stanje stvari i svet u kojem žive. Čovek stvarno nema za šta da se uhvati, izgubio je svako uporište. Ne znam da li će ljudi ovo razumeti kada kažem, ali države više ne postoje. One postoje na nivou prisile, da te maltretiraju na granici, jer sad kao još nešto proveravaju. Pre dve-tri godine su nas terali da kupimo te biometrijske pasoše koji su sve kao u svrhu toga da se vidi da ja nisam, a neko drugi jeste, terorista. To je fašizam, demosntracija sile, ponižavanje ljudi i života. Države su u rukama imbecila bez ikakve ideologije, koji ne veruju ni u šta i u skladu sa tim su organizovali svet u kome žive. Kad neko proba nešto neozbiljno da kaže na njihov račun onda oni demonstriraju silu tako što ti zagorčaju život, povećaju račun za kiriju, pokradu te na telefonu i struji i daju ti malo da se zabavljaš po tri-četiri čuke na granici i da razmišljaš o sebi i životu.

 

021: O tim neobrazovanim i vulgarnim ljudima govorili ste i kroz film "Stado" koji je za mesec dana prikazivanja postao najgledaniji film u 2016. godini. Šta je to što je izazvalo empatiju kod publike kada govorimo o "Stadu", da li to što smo i sami stado?

 

Cvijanović: To je film koji nije imao ambiciju da se publici predstavi kao umetničko delo. On je nastavio iz iskrene potrebe Nikole Koje da ispriča priču koju mi živimo i to je bio mač sa dve oštrice, jer niko nije napravio film sa glumcima a da u tome ne pretera i da ih ne prikaže većim propalicama ili bednicama nego što jesu. Likovi su napravljeni tako da je publika, i bez obzira na to što je reč o glumcima, mogla kroz njihove situacije da se prepozna. U tom smislu ovaj film je pokrenuo ljude, za razliku od nekih filmova koji su se direktno bavili teškim socijalnim pitanjima, pa onda nisu uspeli u tome da ljudi počnu da pričaju o temi kojom su se bavili. Jedan od efekata koji je taj film proizveo jeste da i taj naslov pomogne ljudima da odrede svoje mesto u ovom društvu. Ne mogu da se setim pa da kažem da je to bilo namerno tako, ali pošto je Nikola u pitanju siguran sam da nije bilo slučajno.

 

021: Veoma je zanimljiva scena u kojoj dva glavna junaka, nakon što su potpisali stranku ne bi li snimili seriju, na bini povraćaju i prde. Ispada da je u Srbiji prdež postao simbol slobode.

 

Cvijanović: To kada pročitaš u scenariju onda nisi siguran ko bi to mogao da izvede i da se odredi prema nekoj meri. Po načinu na koji ljudi reaguju na sve to zajedno, čini mi se da smo pre svega zahvaljujući Kojinoj hrabrosti uspeli da to u praksi prevaziđemo. To je prosto kontradiktorno, vulgarno, sa one strane ukusa, ali iz nekog razlog Koja je verovao da je to to. Zaista sam ponosan na tu scenu. Kojina ideja i jeste bila da čovek nešto hoće, a da srce i stomak ne mogu da izdrže. I ta scena je prenela osećanja, to svakodnevno gutanje knedli ovog naroda da bi se nešto uradilo.

 

021: Kako iskoračiti iz tog stada u kojem marširamo već četvrt veka, za neke možda i duže?

 

Cvijanović: Jedino rešenje je biti prisutan. Pošto nismo prisutni, ja stalno govorimo da nešto nema perspektivu. Ko se seća ko je pre 20 godina bio ministar ne znam ni sam čega, ali se zato izuzetno dobro sećamo trojke Saleta Đorđevića, prvog Noletovog Gren slema, pobede Emira Kusturice u Kanu, kad su nam skinuli sankcije... To su neke stvari koje niko ne može da nam oduzme. I kada sabereš sve te stvari onda se mnogo toga svodi na to da budeš prisutan. Ako si odsutan onda neko tobom manipuliše, tera te da misliš ovako ili onako. Kad si svoj, onda nekako si ti ta zdrava ćelija koja garantuje da će sve to proći.

 

021: Podrazumevate li pod prisutnošću i pristojnost? Jer, čini mi se, jedan od način da se bude protiv onih koji nastoje da manipuliše, šibicare, jeste da se ono što se radi radi veoma pristojno, uljudno.

 

Cvijanović: Tako je. Sad si me podsetio na nešto o čemu smo pričali pre dosta godina kada su deca iz gimnazije i iz škola bežala na neke mitinge da brane Kosovo. Meni se tada činilo da bi ta deca, koja su sada odrasli mladi ljudi, da bi mnogo više učinili za ovu zemlju i za to Kosovo, da su ostali tada na času i odbranili ono što su mogli, a to je taj nastavnik koji je posvetio život da ih obrazuje, da poštuju školu koja jedva opstaje, da budu iskreni, odani prijatelji. To moje uverenje se nije ni dan-danas promenilo, a to je da svako treba da brani ono što može. Te velike ideje imaju ovi koji ne mogu ništa da urade, oni su najzabrinutiji za to. U tom smislu treba biti prisutan, dakle i pristojan, jer to je ono što ostaje iza čoveka kao neka osnovna čestica etike. Šta god da je čovek radio, jedino što ostaje iza njega jeste etika koju je zastupao, a ona se za mene svodi na zahvalnost, za nekog drugog je to prisustvo, pristojnost, profesionalnost. Dok god ima prisutnih ljudi, velike su šanse da će sve ovo da prođe.