INTERVJU - Miloš Timotijević: Da ne okrećemo glavu na ulici kad se dešava nepravda

Filmovi "Stršljen", "Sedam i po", "U zemlji krvi i meda"... Serije "Lisice", "Vratiće se rode", "Žene sa Dedinja", "Senke nad Balkanom"... Predstave "Instant seksualno vaspitanje", "Crna kutija"... samo su jedan mogući izbor u predstavljanju bogatog talenta Miloša Timotijevića, glumca koji je svoju glumačku snagu, inteligenciju i hrabrost za divljenje pokazao u predstavi "Zoran Đinđić" Olivera Frljića.

 

Povodom skorašnjeg gostovanja predstave "Scene iz bračnog života" u Novom Sadu, Miloš Timotijević govori za 021.rs.

 

Kao glumac procvetali ste nakon Frljićeve predstave o Zoranu Đinđiću. Šta je ta predstava značila vama lično, ne samo zbog teme, nego i saradnje sa najlucidnijim evropskim rediteljem i šta mislite da je ona značila (pozorišnoj Srbiji)?

 

Raditi sa tako velikim rediteljem je čast i privilegija. Svi koji su sa Oliverom radili bi se sigurno složili da je on, neosporno, najprovokativniji reditelj današnje pozorišne scene u Evropi. Rad sa njim je kao surfovanje na cunami talasu. Morate biti na vrhu ili će vas taj talas uništiti. A ostaje se na vrhu samo ukoliko ste spremni da razumete koja je njegova misija. Mnogo sam naučio od njega i intuitivno sam mu se prepustio jer sam osetio da su mu namere časne, a misija vizionarska i potpuno ispravna. Što nije bio slučaj sa svim kolegama, pošto je veliki broj glumaca napustio proces, što je i bio povod da mene pozovu da uskočim, nakon mesec dana procesa. Ne znam koliko je značila pozorišnoj Srbiji, pošto je to njegova poslednja režija ovde, ali se sećam premijere i trenutka kada se zavesa spustila, po završetku, pa ponovo podigla, da su prva tri reda bila prazna. Zvaničnici (vrh Demokratske stranke) su demonstrativno napustili salu pre aplauza što je ukazivalo na to da smo ih pogodili u bolno mesto i da je nešto ozbiljno "trulo u državi Danskoj". A taj trulež se još uvek oseća. 

 

U Novi Sad ovog oktobra dolazite sa jednom potpuno drugačijom temom i predstavom, tzv "malom", a izuzetno uzbudljivom i važnom temom: o ljubavi i otuđenju je reč, o tome kako muškarac i žena drugačije stare i u isto vreme žele različite stvari, priča je to o odrastanju udvoje i nestajanju udvoje? Ljudi nestaju kada prestanu da veruju u lepotu i važnost promene, u nesagledivi prostor razvoja ličnosti, u napredovanje. A koče ih uvek - često - najbanalniji strahovi. To je vrlo izazovno tlo za svakog glumca...

 

Lepota ovog komada je upravo u njegovoj jednostavnosti i naturalnosti. I utoliko je veliki izazov za glumca da igra, sa jedne strane vrlo jasan karakter, a sa druge strane muški, odnosno ženski princip. Ovo je predstava o borbi među polovima o razumevanju i ljubavi, koja vrlo često nije dovoljna da bi se spasila veza ili brak. Već je potrebno da se konstantno komunicira i da se dve ličnosti u vezi nadopunjuju i zajedno razvijaju. 

 

(Fotografija iz predstave "Scene iz bračnog života/Promo)

 

Svakog ozbiljnog glumca sigurno ozbiljno iritira površno prepozavanje po ulogama, to se uglavnom dešava onima koji imaju uspešne karijere u TV serijama. Vi ste tu naređali neke baš odlične. Treba u svemu tome ostati svoj, normalan, ne izgoreti, osluškivati svoj unutrašnji ritam, ne dati sujeti da pregrize talenat.

 

Zato je bitno da stalno radite na sebi i ne izgubite kontakt sa osnovnom motivacijom, zbog čega ste počeli da se bavite glumom. A sa druge strane vam je potrebno i da razumete publiku i da je njima lakše da vas guraju u tip, nego da vas prihvate kao ličnost i jedinku.

 

Kažu da je za svakog čoveka jako važno kako je proveo detinjstvo, to je period života u koji glumce reditelji često vraćaju, posebno sada u trendu brehtovskog pozorišta, raznih koncepata i autorskih projekata. Šta mislite, kako je u tom smislu vas odredilo vaše detinjstvo? Šta bi tu recimo našao Oliver Frljić, šta Ana Tomović, a šta biste vi zasadili za neke svoje potomke?

 

Svi smo mi ljudi od krvi i mesa i svako od nas je formiran od najranijih dana. Često reditelji posežu za tim našim ranim iskustvima, ali i mi crpimo inspiraciju iz prošlosti, jer je gotovo nemoguće igrati nešto ukoliko se sa tim niste nikada susreli. Što imate veće iskustvo to vam je i lakše da crpite inspiraciju i ideje iz sopstvenih foldera. 

 

Za mnoge ljude incijali MM asocijacija su na Merlin Monro. Za vas bi mogli da znače i Milenko Maričić, vaš profesor glume. Zašto glumci uvek ističu svog profesora? Ne čine to ni lekari, ni arheolozi, ni profesori... U čemu je štos? 

 

Kad upisujete FDU, imate samo ideju o tome šta je to glumački poziv. Profesori su ti koji vas formiraju. Ukoliko je profesor pragmatičan i vi ćete biti takvi, a ukoliko je profesor filozof - onda ćete i vi biti takvi. Zato glumci često pominju profesore, jer naš poziv nije egzaktna nauka, već je mešavina talenta, rada i intuicije, kao i morala i etike. Ovo poslednje je možda i najbitnije. 

 

(Fotografija iz predstave "Scene iz bračnog života/Promo)

 

Snimili ste filmove sa Pirsom Brosnanom i Anđelinom Džoli, kakvi su ti ljudi kada ih imate tako, maltene, nadohvat ruke? Da li su te strane produkcije vantelesno iskustvo ili je i to mit?

 

Ja nisam imao nikakvo vantelesno iskustvo (smeh). Sve su to ljudi od krvi i mesa, sa svojim vrlinama i manama. A što se tiče tih velikih holivudskih produkcija, evo odgovora u vidu pitanja: da li mislite da je isto raditi u "Zastavi" u Kragujevcu ili u "Mercedesu" u Štutgartu? Tu bi negde mogla da se povuče paralela.

 

Nad ovim našim Balkanom uvek su neke senke. Stalno je neki crveni meteoalarm: ako nije bombardovanje i neki rat, onda je neki ugovor od koga strepimo da će se potpisati ili da se neće potpisati. Neke vaše kolege glasno najavljuju odlazak odavde, kao i mnogo mladog sveta koji odlazi. Šta je razlog za ostanak ovde? Šta ostaje nama koji ostajemo?

 

Ostaje nam da se borimo, da budemo aktivni, da počnemo da se bunimo. Da nas interesuje svaki ukradeni dinar. Da ne okrećemo glavu na ulici kada se dešava nepravda. Da menjamo sebe. A to je najteže.