Menu 021

Kako je stvarno u Kikindi za 021.rs govori pisac Srđan V. Tešin: Preostaje da verujemo da će i ovo proći

Kikinda je na početku pojave virusa korona kod nas označena kao srpski Vuhan. Do javnosti su stigle priče da je zatvorena, zaboravljena, da je ceo grad u karantinu, da vlada velika panika među ljudima...
Info 28.03.2020. | 14:58 > 10:37
Kako je stvarno u Kikindi za 021.rs govori pisac Srđan V. Tešin: Preostaje da verujemo da će i ovo proći
Foto: 021.rs

U međuvremenu je umro i prvi zaraženi pacijent koji je bio iz Kikinde... Iz nje je prvi srpski političar koji je zaražen virusom korona, ali i devojka koja je ozdravila od kovida 19 i otišla kući.

Kako je zapravo u Kikindi ovih dana, za 021.rs govori govori novinar i pisac Srđan V. Tešin, najpre o tome kako izdržava ostajanje kod kuće:

"Nije prvi dan izolacije, manje je zbrke, ušli smo u neku rutinu. Danas sam čekao sat vremena u redu ispred radnje, niko se ne buni, ljudi čekaju zbog vekne hleba, da kupe kilogram krompira. Vidim da sada već svi nose maske iz kućne radinosti.

Za sada se, imam utisak, dobro drže, a videćemo kako će narednih dana biti u ta četiri zida...

Kikinda je od samog starta ove bolesti kod nas bila pod lupom. Označena je kao srpski Vuhan, bilo je u početku mnogo straha, jer nije bilo tačnih informacija, odnosno bilo je poluinformacija. Mene je jako uplašila i zabrinula kontrola informacija u početku, čovek nije znao kako da se ponaša.

Međutim, koliko vidim na osnovu objavljenih statistika, ovih dana Kikinda nije najveće žarište. Neki gradovi su kritičniji.

Kikinda je malo mesto, ceo grad odmah je znao ko su dva zaražena pacijenta. Gde rade, ko su im rođaci, s kim su se viđali... Odmah su počele da kolaju ovakve i onakve priče, i to je najopasnije - te neproverene priče, a bilo ih je.

Na samom startu, ljudi su imali nepoverenje u ono što čuju sa ekrana zbog onog prvog neozbiljnog nastupa vlasti. Mislim da je to uticalo na to što su se opušteno razmileli po gradu, tako da je u jednom trenutku sve izgledalo kao da je 1. maj i kao da su svi zapravo dobili preporuku da izađu: penzioneri na klupama, deca na igralištima, biciklisti, vozači rolera, šetači, sedenje po kafićima...

Izgledalo je zaista nadrealno.

Sve se toliko otelo kontroli da su u jednom trenutku, nisam siguran da li pripadnici policije ili vojske, išli kroz grad i terali ljude kućama, upozoravali ih da to što su na ulici nije dobro za njih. Govorili su to nekim apokaliptičnim glasom da je, mislim, ključno uticalo da se ljudi uplaše i da shvate da nije u pitanju nikakva šala.

Posle te ogromne nediscipline, sada je grad prazan, nema graje, sa prozora gledam na prazan park.

Moja deca deset dana nisu izlazila iz kuće. Mi se pridržavamo svih preporuka, nije ti svejedno. Bila su uplašena na startu, zbunjena zašto ne mogu napolje. Razgovarali smo sa njima, a dobro je i što su ceo dan uposleni oko škole. Nastavnici rade ozbiljan posao, dobijamo lekcije, toliko je posla da se supruga i ja skoro ni ne viđamo u stanu, posebno kada ja odem u metaizolaciju - u kuhinju da kuvam.

Ne sumnjam da će ovaj boravak kod kuće uzrokovati kidanje nekih veza, pa i razvode.

Mi živimo u urbanom delu grada, nemamo ni dvorište, ni balkon. Oni koji imaju bašte i balkone u boljoj su poziciji, posebno ako imaju decu. Roditelji moje supruge su nedaleko od nas, ali ovih dana razgovaramo samo preko skajpa.

Kikinda je specifična sada i po tome što su cele porodice u izolaciji, stotine građana. Mnogi od njih su radili u hemijskom kombinatu, u kojem je radio i jedan od zaraženih pacijenata. Oni na posao idu autobusima. Javljali su mi se ljudi, čak rođaci, koji su mi rekli da su bili u autobusu sa zaraženim…

Znam da je jedna porodica preko puta moje zgrade u izolaciji, ne viđam nikoga od njih.

Svi pratimo vesti, moram da priznam da sam se jako uplašio kada sam video fotografije onog sabirnog centra na Beogradskom sajmu. Šta ako mi se to desi? Šta sa decom? Ta vrsta gubljenja identiteta zastrašujuća je. Masa, nemanje mogućnosti za svoju intimu, sama pomisao na to delovala mi je krajnje totalitaristički i futuristički.

Vrteo sam onda strane vesti i vidim da je svuda isti plan. Pretpostavljam da je to sugestija kineskih lekara. Ali svejedno, nije manje obeshrabrujuća pomisao da bi čovek mogao tamo da završi, iako se nadam da su fotografije Beogradskog sajma puštene u javnost da bi delovale psihološki, da bi zastrašile ljude i zadržale ih kod kuće.

Prisećam se da ovako nije bilo ni za bombadovanje, družili smo se, ja sam tada svake večeri svirao u kafani.

Čitam i o tim teorijama zavere, bilo je toga i ranije, trećeokultne teorije opasne su koliko i one o lečenju virusa kod kuće. To je potpuno neodgovorno. Negde sam pročitao da je neka žena negde završila u bolnici, jer je pojela kilogram belog luka za jedan dan da bi pobedila koronu. Zaista nečuveno.

Ono o čemu se gotovo nimalo ne govori je selo u ovoj situciji. Mi samo pričamo o urbanim problemima, o gradovima, a o selu niko ne govori. Posebna priča je život seljaka sada u ovoj pat poziciji

Moj otac živi u Mokrinu. Tamo je mnogo starih ljudi vezanih za poljoprivredu. Zabranjeno im je kretanje, ne mogu da hrane stoku. Velika je muka naći nekog radno sposobnog ko to može da uradi, nekog mlađeg. A tu su i voćnjaci, vinogradi, bašte… Ko će sada to da obrađuje?

Ne smemo nikako zaboraviti da su paori prvi priskočili u pomoć Kikindi, samoorganizvali se i svojim mašinama dezinfikovali gradske ulice.

Što se pisanja tiče, izgubio sam uobičajenu rutinu. Ne radim ništa. Izdavačka kuća za koju radim stala je. Knjige se ne kupuju, nema promocija knjiga, nema festivala. Sve što je zakazano - otkazano je.

Čuo sam podatak iz jedne novosadske knjižare da su uoči korone imali dnevni prihod oko 30.000 dinara a dan posle uvođenja vanrednog stanja ni 300 dinara.

Mi, slobodni umetnici, imaćemo velikih egzistencijalnih problema. Pitanje je šta ćemo posle ovoga?

Iako ima i drugačijih tonova, poput pobune dela javnosti zbog vraćanja naših građana iz inostranstva ili preružnih i necivilizovanih komentara na nultog pacijenta, mislim da se možda rađa i neka nova empatija među ljudima, neka solidarnost, koja budi nadu. To se dešava uvek posle velikih kriza.

Pojavljuje se i vedri duh, imamo brojne primere solidarnosti, poput žena koje besplatno šiju maske i donose ih bolnici, kikindski didžejevi koji nastupaju onlajn. Bilo bi zapravo neverovatno da solidarnosti nema, jer bismo u tom slučaju kao društvo propali.

Prijatelji se više čuju, međusobno podržavaju da održe zdrav duh. Svako ima plan i program za jedan dan. Vidi se za sada mnogo kreativnosti u osmišljavanju dana.

Nekome je podstrek kada čuje ohrabrujuću poruku svog idola, glumca, pevača, nekog umetnika, sportiste. I to je lepo što ljudi rade. Hrabre i druge, i sebe.

A šta posle svega?

Bojim se da istorija nikada nije bila učiteljica ljudima. Priroda nas uporno savetuje i pokazuje gde nam je mesto, da smo mi ljudi u suštini nemoćna bića.

Ipak biram nadu. Mi kao država iskusili smo da se posle raznih užasa koje smo preživeli u skorijoj istoriji uvek javljala nada: posle inflacije došao je Avram, posle bombardovanja Đinđić.

Mi smo kao društvo bili jako polarizovani - na dve struje, i to je bilo neizdrživo. Verujem da će se posle ovoga stvoriti mogućnost alternative.

Sada preostaje da osmislimo dan i da verujemo da će ovo proći.

I ja sam kod kuće, shvatam ovo vreme kao vreme afirmacije književnosti. Čita se više nego pre. Mnogo ljudi deli preporuke za čitanje i to je lepo.

Evo ja i kuvam: danas pileću supu, deca su danas tražila musaku, juče pastu šutu, jedemo voće, radimo sve ono što i inače radimo.

Najvažnije je u celoj ovoj neprirodnoj sitauciji ne sukobljavati se sa bližnjima i naći način da se razgovara, da se otvore novi putevi komunikacije, jer ćemo, sve su prilike, biti jedan period zajedno u ograničenom prostoru.

Jednostavno, moramo naučiti da razgovaramo."

Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Komšija
    28.03.2020 22:27
    Dragi moji decu vam hapse
    https://youtu.be/ZZByHNsc6j8
  • niko
    28.03.2020 12:11
    Sve pohvale za poljoprivrednike u tom gradu. Umesto da sprcaju njive kako pocne policijski cas eto ih na ulicama. Dezinfikuju parkove ulice fasade cak i kapije. Nema cekanja pomoci sistema. Kikindu bi, ako uzmemo u obzir prve vesti koje su dolazile iz tog grada, u ovom momentu mogli da uzmemo kao primer odgovornog ponasanja.
  • Dejan
    28.03.2020 11:39
    Cccc
    Nije mi jasno kako se svi ti silni sportisti,pisci,glumci nisu pojavili zimus u etru kad je skoro 10% populacije bilo zaradjeno ozbiljnim gripom,nema ko nine bio bolesta !!! Godisnje od raznih karcinoma u srbistanu umre 22000, oko 550 u saobracajkama i tome nikom nista,sad brojim mrtve od korone koja je samo ubrzala agoniju kod bolesnika i to brze bolje objavljujemo ! Ko je iole pametan ovog momenta ce biti napolju na Suncu i svezem vazduhu a ne pilji u ekran i trazi frizirane podatke koji mu bukvalno unistavaju zivot, ostani kod kuce, ma da
  • CoVid
    28.03.2020 10:29
    Odlican tekst

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest